"Cetrdesetjedna prica" - knjiga koju nismo zeleli

Naslovna strana knjige   - "Cetrdeset jedna prica", knjiga novinara Ivana Rajovica i Marka Slavkovica, prvi je pisani spomenik posvecen kraljevackim rezervistima i vojnicima poginulim u ratu 1999. godine. Nastala na osnovu serije reportaza objavljivanih tokom ratnog proleca i u leto, u listu "Ibarske novosti", kao ispovesti i secanja porodica i rodbine na svoje tragicno stradale najrodjenije,ova knjiga je svojevrsna opomena za buducnost, tim vise sto ostavlja bez odgovora na pitanje: zasto se to njima i svima nama dogadjalo.
    Izdavac "Cetrdeset jedne price" je JP "Ibarske novosti" (stampana u AD "Slovu", u tirazu od 1ooo primeraka).Osim izdavaca i stampara, koji se odricu bilo kakvog prihoda od prodaje knjige, pod istim uslovima njeno objavljivanje su pomogli i Skupstina opstine Kraljevo i Atelje "Pesic".
   Javnosti je predstavljena proslog petka u Kraljevackom pozoristu:

   Knjiga "Cetrdesstjedna prica" nastajala je od suza, ocaja, gneva i jada. Pisana u grcu, citana u dahu. Pokazala se kao dalekosezna urednikova zamisao (tada je to bio Slavko Janosevic, vd direktora "Ibarskih novosti") i samoubilacki ljudsko - novinarski zadatak izvrsen samo gvozdenom snagom i voljom dvojice kolega, Ivana Rajovica i Marka Slavkovica. Nalog da obidju sve do poslednje porodice nad cijim su se domovima, tog proleca pre dve godine, zacrnili barjaci, primili su skamenjsnih lica i stegnutih srca, ali mozda vec tada sa ubedjenjem da ce iz tog njihovog strasnog i mucnog pohoda vremenom nastati jedan autentican pisani spomenik o nasim sunarodnicima i sugradjanima koji su, kako je na predstavljanju knjige kazala Radmila Veskovic, vd direktora i glavnog i odgovornog urednika "Ibarskih novosti", "tada, tog proleca imali najmanje srece."
   Pravo iz stamparije prvi primerci knjige "Cetrdeset jedna prica" poklonjeni su proslog petka, u sali Kraljevackog pozorista, porodicama poginulih rezervista i vojnika Vojske Jugoslavije sa podrucja nase opstine. Bio je to neponovljivo tuzan skup ljudi i zena u crnini, "promocija" kakva se, valjda, nikada i nigde u svetu nije dogodila. Jecaje i suze, koji nisu prestajali nijednog trenutka tokom jednosatnog dogadjaja, vec na pocetku izazvao je kratki dokumentarni film o onome sto smo prozivljavali u prolece 1999. godine, a fotografije poginulih boraca, sa kojima su se na platnu ponovo "suocili" majke i ocevi, atmosferu u sali pretvorile su u nepodnosljivu. Radmila Veskovic, kao predstavnik izdavaca ove knjige, prva se obratila zvanicama:
   - Zeleli smo da ovom knjigom odamo pocast onima koji su tada, pre dve godine, imali najmanje srece. Ona je pisani spomenik, autenticni dokument koji ce nam biti opomena i nauk. Od pocetka svih ratova u poslednjoj deceniji poginulo je 76 Kraljevcana, a ova knjiga govori o 41 borcu iz poslednjeg. Ako tako mogu da kazem, trebalo nam je vremena i iskustva da shvatimo da njihove tragicne sudbine moramo trajno da zabelezimo."
   U ime lokalne vlasti, Mile Koricanac, predsednik Izvrsnog saveta Skupstine opstine Kraljeva, takodje vidno potresen susretom sa porodicama poginulih, rekao je:
   - Dolazeci ovamo shvatio sam da nemam reci kojima bih mogao da vam se obratim. I danas je najteze vama - clanovima porodica palih boraca. Cinicemo za vas sve sto mozemo, trudicemo se da izadjemo u susret svim vasim potrebama, koje su vazne i koje nisu male. Ovo vreme je tesko za sve nase gradjane i ja vas i ovoga puta molim da budete strpljivi..."
   Tople i mudre reci s pijetetom, gostima ovog skupa uputio je i g-din Miroslav Jakovljevic, protojerej Eparhije zicke, kao i recenzent knjige Dragan Hamovic. Izmedju ovih obracanja, kraljevacki glumci Biljana Hamovic i Mile Nedeljkovic, procitali su po nekoliko odlomaka iz "Cetrdeset jedne price." Mozda je neumesno zbornik autenticno-tragicnih junaka, koji ima vrednost dokumenta ili jedne male istorijske citanke, posmatrati kao delo stilskih karakteristika, jer niko od onih koji je u stvaranju te knjige ucestvovao, nije imao takvih pretenzija i nauma, ali iz mnogo slojeva bogate naracije onih koji u "Cetrdeset jednoj prici" neponovljivo svedoce o svojoj nesreci, mestimicno izbijaju fini pasazi tragicno lirskog tona. Krajnje spontano, kako samo i moze da bude u jednom zapisu koji nastaje u neprekidnom grcu i suzama i koji se, uostalom, tako i cita.
   Sasvim kratko i prikladno, kao sto prilici dogadjaju, porodicama palih boraca, cije je nedovrsene zivote ukoricila ova knjiga, obratili su se na kraju i njeni autori - novinari Marko Slavkovic i Ivan Rajovic. Fluid topline i uzajamne naklonosti izmedju njih, porodica, i te dvojice, ucinio je atmosferu podnosljivijom, kao kada se sretnu dragi prijatelji i poznanici koji su se vec jedni drugima u nevolji dokazali (ne jednom, nazalost, unesrecene porodice poginulih ispratile su nase kolege recima "vi ste jedini koji su nam dosli da vide kako smo").
   Posle dvogodisnje distance, na najtezi profesionalni zadatak u svojoj dugoj karijeri - koautorstvo u knjizi "Cetrdeset jedna prica"- novinar Marko Slavkovic danas gleda ovako:
   - Posto smo na pocetku te serije reportaza razjasnili neke zanrovske i stilske dileme, odnosno da to treba da budu price sa faktografijom, krenuli smo da obilazimo te nesrecne porodice. Prvi put sam mislio da ce sve biti jednostavnije - da cu otici i kao novinar obaviti "posao". To je bilo nemoguce. Svuda su nas docekivali jecaji, suze, proklinjanja krivaca. Kako sam to izdrazao? Pa, zaplakao sam toliko puta, nisam mogao drugacije. Jednom, iz jednog sela, cak nisam mogao da nadjem put za povratak: stao sam, okretao se, lutao - toliko sam bio uzasnut razgovorom koji sam upravo bio obavio u jednoj od takvih porodica. Ali, nateze od svega mi je bilo kada su mi ti ljudi prepricavali svoje zloslutne snove, ta strasna predskazanja nesrece koja im se i dogodila."
   Novinar Ivan Rajovic je svoj radni zadatak hodocasnika medju nevoljnike, koji su bespotrebno ostali bez najrodjenijih, tada, u prolece i leto pre dve godine, izvrsio sa, naizgled, vise samokontrole. Naravno, to je i tada bio samo privid, a emocije sada naviru:
   - To nije bio klasican radni zadatak, nego, jednostavno, dogovor.Mi smo imali u datom trenutku obavezu da to uradimo -u ime svih sugradjana i nase Kuce. Dakle, nista spektakularno. Jos na pocetku se videlo da sve to dobija mnogo znacajniju, sudbinsku crtu i poceli smo da razmisljamo o knjizi. Zato smo sve vreme cuvali taj materijal i fotografije. Postojala je stalna dilema - kako ce ta knjiga da izgleda sa distance od dve godine i ostali smo pri tome da price budu autenticne, kao u vreme pisanja, mada je bilo tesko ponovo sagledati 41 smrt i stotine tragedija koje iz ljih izviru, a sve to staviti medju korice jedne kljige. Tesko mi je da objasnim, ali - nisam ovu knjigu shvatio kao svoju, mada imam i autorske knjige."
   Kamo te srece da ova "Cetrdeset jedna prica" i nijedna njoj slicna nikada nije bila napisana, nasim jezikom i njegovim pismom. Sklopljena je jedna velika stranica lokalne istorije. To nije knjiga koja moze da se cita svakodnevno, cak ni cesto, ali svako od nas morao bi da je stavi na vidno mesto i da je, najmanje nekoliko puta u toku jednog dana, pogleda. Radi opomene. I duzan je, ma koliko je sam te 1999. imao srece u paklu, iz koga smo izasli, da se zapita - zasto?


  Knjiga se moze kupiti na salteru "Ibarskih novosti" u Domu drustvenih organizacija, Hajduk Veljkova 2, knjizari "Doroteus", (zgrada Pozorista) i pouzecem. Prihod je namenjen u humanitarne svrhe. Informacije na telefon 036/312-503.