Pismo iz Kanade
Sta vredi u Srbiji, ako zivot ne vredi?
    Ima li kraja propadanju naseg naroda!? Sta bi sa onim narodom o kome se sa postovanjem pricalo po evropskim tribinama, skolama i salonima? Sta bi sa potomcima pesnika, vrednih seljaka, ucitelja i graditelja? Da li je moguce da su nasi neprijatelji uvek u pravu? Sta vredi u Srbiji, ako zivot ne vredi? Cemu skupstine, sudovi i inspekcije ako se metkom sve resava? Sta ce nam rasprave, dijalozi, i suprotstavljanje misljenja, ako se na kraju sve svede na zasedu i snajpere!
Citam Desanku (Maksimovic) po stoti put i divim se nekorumpiranoj mudrosti i snazi da istini pogleda u oci:

„...Ne mogu da poznam narod
cije su pevali vrline
pesnici od Branka do sada.
Srpsko stado malo
sve do poslednjeg runa
razbilo se i osugalo..."

I osecam se bas kao sto pesnikinja rece,
„...kao da imam grbu od bola i stida..."

Srbija je bolesna, tesko bolesna. Ni molitva vise nema smisla, imamo vremena samo za poslednje reci, za
"...izbavi nas od Zlog, Amin"

Milorad Kovacevic


Vreme sadasnje - Srbija na krvavom putu
Ubijen premijer Zoran Djindjic, uvedeno vanredno stanje
Suze za prijatelja
Protest i zahtev izvrsnim i sudskim organima
Izjave i reagovanja u Kraljevu povodom ubistva Premijera Srbije dr Zorana Djindjica
Dragocena razmena iskustava
Akcionarstvo u Srbiji na dnevnom redu
Novosti iz Usca
Milosav Tesic kao pripovedac
Sport - Cetiri nedelje „pre roka“

Vreme sadasnje - Pise Ivan Rajovic
Srbija na krvavom putu
  Podmuklo, mucki, kukavicki ali smisljeno i organizovano, ubijen je srpski premijer Zoran Djindjic. U trenutku kada su obrisi kakve-takve demokratije u Srbiji tek poceli da se naziru ubijen je jedan od tvoraca nove Srbije i najvecih boraca za demokratiju po svetskim standardima. Zoran Djindjic, bar za zivota, a i posle toga, bio je voljen i postovan, a bio je i osporavan, pa i omrazen. Uostalom, i on sam je to znao i govorio, svestan cinjenice, a i sopstvenog filozofskog pogleda na svet , da veliki reformator u ovakvoj Srbiji, moze ostati upamcen kao istorijska licnost, ali tesko da moze biti omiljen. Na zalost, cini se da tek sada izlazi na videlo prava istina o ovom velikom borcu za demokratiju. A istina je da ce Djindjic neosporno ostati upamcen kao jedna od grandioznih figura u pokusaju uvodjenja demokratije na prostore gde se ta biljka tesko prima i gde se uvek postavlja pitanje nije li bilo kakav pokusaj da se ovde nesto promeni uzaludan i jalov trud? Drago mi je sto sam ga poznavao i sto smo jedno vreme „radili na istom poslu", tim pre sto je bio covek savremenih shvatanja, moderan, mladolik, energican i predan ideji za koju se borio.
   Analizirajuci situaciju, ako uopse ima svrhe bilo sta analizirati u zemlji u kojoj ubijaju predsednika Vlade, lako se da zakljuciti kako su pojedinci, koji su sticajem okolnosti i zarad licnih interesa, poceli da se bave politikom na srpski nacin, shvatili da se radi o olakom poslu u kojem ce mnogi unovciti sebe same, legalizovati nelegalno otete pare i ucvrstiti steceni status. U svojoj zaslepljenosti privilegijama i zaglusenosti zveketom krvavog novca nisu uspevali, niti su hteli, da shvate kuda ide ova zamlja, uslovno receno demokratska, u cijem su stvaranju i mnogi od njih ucestvovali, a znamo dobro zbog cega.
   Svako ko je na ono sto nam se dogadjalo, i jos nam se dogadja, gledao sa odredjene distance, nesputan stranackim okovima i lisen brige za svoje bogatstvo u okruzenju ponosnih siromaha i dostojanstvenih bednika, mogao je sa stoprocentnom sigurnoscu da prognozira desavanja koja ce uslediti posle 5. oktobra, buduci da vec sestog nije ucinjeno ono sto je narod ocekivao, a sto je bilo neophodno. Na zalost, i oni cija je obaveza bila da posle petooktobarskih promena stvari dovedu u red vise su se bavili samima sobom, izigravajuci medijske pojave, zvezde Pink i BK televizije i takozvane zute stampe, nad cijim je uticajem trebalo i te kako da se zabrinu i zapitaju blagovremeno. Poneseni euforicnim osecanjem moci, vlasti, blagostanja i svega onoga sto uz vlast ide, podrazumevajuci funkcije i upotrebu podredjenih u razlicite svrhe, mnogi su izgubili osecaj da zive u vremenu u kojem se, osim toga sto su se oni domogli privilegija, malo toga promenilo. Zapravo, jeste. Podela vlasti i stecenog bogatstva i pored obostrano izrazene zelje, nije obavljena na najbolji moguci nacin, sto je nove vlastodrsce dovelo u vrlo neprijatan polozaj. Zemlja u kojoj, kako tvrdi ministar policije, mafija ima vise para i bolje naoruzanje od drzavnih organa zahteva posebnu brigu takozvanih politickih struktura. Ali, po logici „sad si tu gde jesi i uzmi sta mozes, jer sutra mozda to neces biti u mogucnosti" pojedinci iz politickih struktura su se bavili uglavnom sticanjem para i poena koji bi ih na nekim sledecim izborima vinuli u sam vrh moci, vlasti i zadovoljili njihovu ruralno-balkansku sujetu, da ne kazem seljacki primitivizam, sto nema nikakve veze sa individualnim proizvodjacima.
   Tako, tokom vise od dve i po protekle godine, osim retkih i casnih izuzetaka, medju kojima je bio i Zoran Djindjic, i nismo imali gotovo nista od onoga sto se ocekivalo od novih predstavnika vlasti, osim njihovih banalnih, privatnih prepucavanja koja nisu isla dalje od tracarenja seoskih alapaca.
   U takvim okolnostima mnogo toga se previdelo, a verovatno da je i ponesenost pobedom nad Milosevicem i rusenjem poluvekovne diktature ucinila svoje pa se, na zalost mozda malo preuranjeno, ali sa najboljim namerama, izaslo sa konstatacijom da je „Srbija na dobrom putu". I ma koliko ova sintagma delovala ohrabrujuce, optimisticki i ne znam kako jos, tek sada se vidi kolika je razlika izmedju cinjenicnog i zeljenog stanja.
   Valjda je tek sada svima postalo jasno gde i u kakvoj zemlji zivimo, a na sta je bas u ovom uglu bezbroj puta ukazivano sa izuzetnom svescu o posledicama takve slobode govora. Uzalud, naravno. Trebalo je da prvi covek u Republici bude ubijen u atentatu, pa da se organizujemo i uvedemo vanredne mere i najavimo hajku na osvedocene zlilkovce za koje se odavno zna ko su, gde su, sta rade i sve sto je o nekome potrebno znati, a sto je trebalo uciniti odmah posle takozvane demokratske revolucije. Ovako, sa duznim postovanjem prema pokojnom premijeru, logicno se postavlja pitanje: zbog cega je stradao i za sta se borio, mada se to i te kako zna.
   Zapravo, valjda su sada svi shvatili da mi nismo kao sav ostali svet, da smo nesto drugacije sazdani i vaspitavani i da vec vise od dve godine zivimo u nekakvoj demokratiji koja ne samo da nema drzavna obelezja, vec nema ni bilo kakve civilizacijske, eticke i mnoge druge principe, ma koliko se pojedinci trudili da nas ubede u suprotno. Zemlja bez bilo kakvih pravila u kojoj najprimitivniji primerci, poznati i prepoznatljivi kao Budale, Manijaci, Prevare, Siptari i ko zna kakve jos nakazne kreature, ko zna kako stecenim parama vode glavnu rec na ocigled svih onih koji bi to trebalo da sankcionisu, i nije nikakva zemlja. Zemlja u kojoj ratni profiteri i udovice pokojnih zlocinaca zive kao prava aristokratija; zemlja u kojoj olos ima status intelektualne elite; zemlja u kojoj neki od vodecih politicara nisu u stanju ni psa da izvedu u setnju; zemlja koja je, jednostavno receno, otpisana sa spiskova svih relativno normalnih nacija, a da to niko nece da prizna; zemlja u kojoj jos niko nije nasao za shodno da kaze sta je to nacionalni interes za opstanak ovog naroda, jednostavno i ne bi trebalo da postoji, ako uopste i postoji u pravnom ili bilo kakvom drugom civilizacijskom smislu. Zapravo, stice se utisak da je mnogima, a zna se ko su ti mnogi, u interesu da bude ovako kako je, kako bismo, valjda, sami sebi dosli glave. Ukoliko se nesto pod hitno ne ucini, taj dan nece biti tako daleko. Zato bi trebalo znati da u ovoj zemlji nema vise visokoparne politicke mudrosti pojednih umisljenih lidercica minornih stranaka. Postoji samo zajednicki interes da opstanemo, ili nas nece biti sto, uostalom, nikoga nece silno uzbuditi, niti razalostiti. Mozda jedino one koji su izgubili vlast pa sada, uz pomoc pomenute „elite" svojih vrlih izvrsilaca rade na tome da se vrate, a aktuelna vlast se boji revansizma, i neke od onih koji su svih ovih godina organizovano radili na „bezbednosti" drzave, a danas deluju kao samostalna interesna organizacaja. Uostalom, sve se zna, a ono sto nam nedostaje jesu dela, malo hrabrosti i mnogo izgubljenog poverenja jednih u druge, a za dobrobit svih nas koji mislimo dobro ovoj zemlji i samima sebi. Srbija je, ocigledno, na krvavom putu. Ali, mozda je i to dobar put, ukoliko se na njegovom kraju ukaze ono sto valjda svako normalan u ovoj zemlji zeli, a to je, bar za sada, zivot primeren coveku u ovom istorijskom razdoblju. Zalosno je sto je cena za nesto takvo prevelika, za sta je potvrda i Djindjiceva, i ne samo njegova, pogibija. Ali oni koji su svoje zivote uzidali u temelje nove srpske demokratije bice svakako upamceni i slavljeni kao znacajne licnosti najnovije srpske istorije. A oni koji su na vlasti trebalo bi da ucine sve kako bi Zoran Djindjic bio poslednja zrtva borbe za demokratiju. Uostalom, svako je valjda postao svestan da njegov zivot ovde, i u dojucerasnjim okolnostima, vise nema nikakvu vrednost, niti smisao. Mozda je bas zato Srbija posle atentata na Djindjica na krvavom ali dobrom putu. Ali, zato bi trebalo traziti nalogodavce, a ne samo izvrsitelje. I da se ne lazemo, mala je ovo zemlja, a svi mi dobro znamo ko smo i kakvi smo, a takvi smo da malo njih moze da ispasta zbog nevinosti. To je nama nasa borba dala, kako bi to lepo rekli neki bivsi ideolozi koji su i zasluzni sto nam je ovako kako je jer, kad se malo bolje pogleda, ipak je ovo divan narod sa brojnim izrodima koji mu kvare prosek.

U SREDU, 12. MARTA 2003. GODINE, ISPRED ZGRADE VLADE SRBIJE U BEOGRADU - pise Slobodan Rajic
Ubijen premijer Zoran Djindjic, uvedeno vanredno stanje
   U sredu, 12. marta, u Beogradu, ispred zgrade Vlade Srbije, u 12,25 sati, u atentatu, snajperskim mecima, pogodjen je u grudi i stomak premijer Srbije dr Zoran Djindjic koji je podlegao ranama u 13,30 sati u Urgentnom centru. Ovo je i zvanicno saopstila Vlada Srbije istog dana posle odrzane vanredne sednice. Vlada je proglasila i trodnevnu zalost u zemlji (cetvrtak, petak, subota).
   Na predlog Vlade, vrsilac duznosti predsednika Republike Srbije Natasa Micic proglasila je vanredno stanje u Srbiji, kako je saopstila, „sa ciljem da se ocuva bezbednost ljudi i imovine i sprovede odlucan obracun drzavnih organa sa organizovanim kriminalom“. Ona je naglasila da ce mere vanrednog stanja trajati sve dok ubice ne budu privedene pravdi.
Vanrednu sednicu u sredu je odrzao i Vrhovni savet odbrane.
   Kraljevcani su vest o ubistvu premijera dr Zorana Djindjica primili sa nevericom i ogorcenjem. Posebno je ta vest sokantno primljena u Opstinskom odboru Demokratske stranke u Kraljevu, stranke ciji je lider bio gospodin Djindjic. Tamo su pored fotografije ubijenog premijera sa florom clanovi DS ali i drugi gradjani donosili cvece i upisivali se u knjigu zalosti. Opstinskom odboru DS Kraljevo stigli su i brojni telegrami saucesca i podrske u naporima sda ostvare ono sto je zapoceo dr Zoran Djindjic.U novom pravoslavnom hramu u Kraljevu sluzeno je i opelo.
   U zgradi SO Kraljevo juce je odrzana centralna komemorativna sednica i tom prilikom brojni Kraljevcani su odali postu tragicno preminulom premijeru Srbije.

KOMEMORATIVNA SEDNICA OO DS KRALJEVO POVODOM TRAGICNE SMRTI PREMIJERA SRBIJE DR ZORANA DJINDJICA - pise Slobodan Rajic
Suze za prijatelja
   Minutom cutanja i prigodnim oprostajnim govorima, pred nekoliko stotina gradjana, clanova Demokratske stranke i predstavnika javnog i kulturnog zivota grada i opstine, na komemorativnoj sednici u velikoj sali Skupstine opstine koja nije mogla da primi sve koji su dosli, sa tugom, pijetetom i suzama u ocima, demokratsko Kraljevo je juce odalo duznu postu u atentatu ubijenom premijeru Srbije i predsedniku Demokratske stranke dr Zoranu Djindjicu, coveku i prijatelju koji je bio cest i rado vidjen gost u gradu kraljevskog imena.
   Nakon minuta cutanja, Vlastimir Jovancevic, v. d. predsednik Opstinskog odbora Demokratske stranke u Kraljevu, istakao je da je citava domaca i svetska javnost sokirana teroristickim aktom u Beogradu, da je dr Zoran Djindjic bio simbol reformske i demokratskke Srbije i da podmuklo, kukavicko ubistvo nece zaustaviti ostvarenje vizije tragicno nastradalog premijera i lidera Demokratske stranke a zatim dodao:
   - Zar postoje reci kojima se moze opisati jucerasnji zlocin? Atentatori na predsednika Vlade Srbije i predsednika Demokratske stranke juce su pokusali da pucajuci na Zorana Djindjica ubiju i Srbiju kakvu je on stvarao. Predsednika su ubili, ali Srbiju koju je on gradio nisu i nece. Demokratska stranka ce nastaviti posao koji smo zajedno sa njim zapoceli. Testament koji nam je ostavio bice ispunjen. Srbija ce biti bezbedna, demokratska zemlja, blagorodna za sve njene gradjane. To dugujemo njemu, njegovoj porodici, nasoj deci i nista nas nece spreciti da ostvarimo cilj. To je poruka i onima koji su ga ubili, ali pre svega onima koji su ga podrzavali i koji su cenili ono sto je radio. DS zahteva od nadleznih organa i institucija da pronadju ubice i nalogodavce u najkracem mogucem roku. Istovremeno, DS poziva svoje clanove, simpatizere i sve gradjane da sacuvaju ono sto je do sada uradjeno i nastave put izgradnje slobodne, demokratske i ekonomski razijene Srbije.
   Mile Koricanac, nacelnik Raskog okruga i bliski saradnik dr Zorana Djindjica je istakao:
   - Postovani prijatelji, ova tri dana bi trebali u Srbiji da cutimo i za to vreme svako da preispita svoju savest. Ono sto toplo mogu da preporucim mladim ljudima jeste da proucavaju delo dr Zorana Djindjica jer to je jedini pravi put za buducnost. Cuvena je njegova izreka na“ jer Srbija ne sme da stane! Da je sada ziv, to bi on od nas trazio. Hvala vam na podrsci, uvek smo je imali, necemo stati, zajedno sa vama idemo napred.
   A LJiljana Radonjic, clan OO DS Kraljevo, blizak saradnik i prijatelj Zorana Djindjica, sa suzama na licu i drhtavim glasom obratila se prisutnima:
   - Dugo godina sam privatno poznavala dr Zorana Djindjica, bila gost u njegovoj kuci, izvan politike, bila prijatelj njegove porodice. Pripadam osobama koje mu nikada nisu laskale koje su imale privilegiju i hrabrosti da kazu sto misle da nije bilo dobro a zatim da bi bilo dobro. On je covek koji se mogao voleti, on je covek kome ste mogli da verujete, ako ste ga dobro poznavali i ako ste sve postavljali na jedan zaokruzeni razum. Svih ovih godina sam strahovala da li ce Srbija imati srece da ga jednog dana ima na svom celu. U poslednje vreme, nekom dubokom intuicijom, „zenskom“ pamecu i ne znam cime sve sam strahovala za neke druge stvari. Kao sto sam se nekad pitala da li ce Srbija imati srecu da on bude na njenom celu, makar i za kratko, tako se danas pitam, juce sam se pitala, u poslednje vreme sam se pitala da li imamo srecu da on i njegova porodica budu u Srbiji? Pa, mislim posle svega da je to verovatno bila nuznost - da on bude u Srbiji, mada je cena po njega i njegovu porodicu previsoka.
   Zakljucujuci komemorativnu sednicu, Verica Andjelkovic se zahvalila svima koji su, kao sto su mnogo puta u velikoj sali SO Kraljevo slusali dr Zorana Djindjica, i ovog puta dosli, ali da podele tuzne trenutke zbog njegovog preranog odlaska u vecnost.

Dragocena razmena iskustava

   Kraljevo je slicno Mariboru, i po geografskom polozaju, i po udaljenosti planine i terena za zimske sportove i rekreaciju, a moglo bi da bude slicno i po razvojnom putu u vreme tranzicije - istakao je LJubo Hansel, nacelnik Sluzbe gorskog spasavanja opstine Maribor, ucestvujuci na seminaru o alpskom i nordijskom skijanju i planinskom turizmu prosle nedelje na Gocu. Gosti iz Slovenije preneli su ucesnicima seminara, a bilo ih je 30-tak svih uzrasta, od najmladjih-cicibana do najstarijih-veterana, dragocena iskustva Maribora u izgradnji objekata i organizaciji smucarskih sportova i rekreacije i gorske sluzbe spasavanja.
POZDRAV PRIJATELJA
   - Pre svega zelim da pozdravim nasu bracu Slovence, a potom i sve ucesnike seminara. Posebna nam je cast i zadovoljstvo sto su nasi drugari iz Maribora, sa proverenim prijateljem gospodinom Slobom, ponovo medju nama da nam pomognu u razvoju alpskog i nordijskog skijanja, ski-skokovima, savremenom smucanju i razvoju gorske sluzbe spasavanja. Mi imamo solidne prirodne mogucnosti i izgradjenu pocetnu infrastrukturu za razvoj „belih sportova“ i rekreacije. Danas su nam, sa svojim znanjima i iskustvima dragi gosti prijatelji sa Pohorja, vrsni strucnjaci i smucarski talenti. Slovenci su danas opasni protivnici razvijenim zemljama smucarstva Evrope. Mi zato zelimo, u saradnji sa njima, da napravimo ono sto nismo do sada uradili, da otklonimo nedostatke, ali i da gradimo novo. Upravo da afirmisemo smucarstvo u smislu savremenog skijanja i otvorimo skole skijanja za najmladje i stvorimo dobre takmicare za nase uslove. Takodje i da obezbedimo zastitu u nasim objektima preko razvijene sluzbe gorskog spasavanja - istakao je u pozdravnoj reci u ime domacina i organizatora seminara Misa Milenkovic, predsednik Smucarskog kluba „Goc“.
U ime gostiju iz Maribora zahvalio je Slobodan Stojanovic, prijatelj Kraljeva, covek zaduzen od opstine i grada Maribora za saradlju sa Kraljevom. Pored zahvalnosti na recima dobrodoslice on je istakao:
   - Bas mart je mesec kada smo pre cetiri godine, na inicijativu prof. dr Predraga Stojanovica, tada vaseg potpresednika Skupstine opstine, pokrenuli ponovo saradnju dva nekad pobratima grada. Tada smo dogovorili da cemo pokusati malim koracima da se povezujemo, da se dogovaramo, da se ponovo upoznajemo, da se nove generacije, koje rastu i u jednom i u drugom gradu, povezuju i upoznavaju i da razmenjujemo iskustva na onome sto svako drustvo organizuje na dobro svojih gradjana. Svake godine kad dodjem u Kraljevo steknem nove prijatelje sa kojima otvaram nove ideje o programima saradnje. Tako smo se prosle godine Misa i ja upoznali i dogovorili ono sto je sadrzaj ovog seminara a to je da vam prenesemo kako je Maribor organizovan na planu drustvenih aktivnosti skijaskih sportova, kako tamo funkcionise turizam u eksploataciji prirodnog bogatstva koje zovemo Pohorje i koje je strasno slicno Gocu.
O tome je ucesnicima seminara iz SK „Goc“, Vojske, Zdravstvenog centra „Studenica“, Decjeg odmaralista i ostalih institucija, ubedljivo i upecatljivo govorio LJubo Hansel, koristeci video filmove i video-projektor sa slajdovima, zatim stampani propagandni materijal koji je podeljen posetiocima.
PRIMER MARIBORA
    Po Hanselovim recima, Maribor, grad sa oko 150.000 stanovnika, slicno Kraljevu, poceo je razvoj smucarstva na Pohorju 50-tih godina sa samo jednom zicarom, tzv. ski-liftom, da bi kasnije dobio i jednu uspinjacu-sedesnicu, na 20 minuta od grada, bez puta za automobile. Posle pet decenija, medjutim, zahvaljujuci brojnim pregaocima, medju kojima najvise Dusanu Sencaru, „ocu smucanja“ na Pohorju, Maribor danas ima brojne skijaske i turisticke objekte, razvijenu infrastrukturu, brojne ski-tamicare i turiste i rekreativce, znacajan prihod... Na planinskom vencu Pohorja, u duzini od 60 kilometara, povezanom putevima, izgradjene su brojne skijaske staze, sa mnostvom zicara, hotela, stazama za nordijsko smucanje i biatlon, stadionom...
   Ove objekte danas koristi veliki broj takmicara, rekreativaca i posmatraca raznih takmicenja. U spicu zimske sezone mariborsko Pohorje dnevno ima oko 35.000 posetilaca!? Zimski sportovi i rekreacija su postali svojevrsni biznis, a samo prilikom organizacije svetskog kupa u zenskom skijanju pod nazivom „Zlatna lisica“ ova opstina ostvari profit od nekoliko miliona evra. „Da bi se do toga doslo, trebalo je mnogo truda“, kaze gospodin Hansel, i objasnjava da u Sloveniji skoro svako selo ima neki vid zimske rekreacije i sporta, dok se u mnostvu klubova stvara siroka baza za vrhunska dostignuca. Da ne bi bio „podstanar“ drugim podsistemima, klub „Branik“ je pre 10-tak godina preuzeo upravljanje zicarama i hotelima na Pohorju i sada je to pravo veliko preduzece.
   Slovenci jedini u Evropi imaju zakon za rad zicara i ski-centara. Zicare zbog toga moraju imati sve potrebne dozvole, druge dokumente i opremu i garantovati sigurnost korisnika, a centri sluzbe spasavalja. Osim toga, u Sloveniji je praksa da sva ski-preduzeca ulazu dobit (profit) u investicije, pa je tako „Branik“ izgradio velike sisteme zicara, rasvete, stadiona i ski-staza, a u neposrednoj blizini Pohorja gradi se novi grad i sve je to veliki biznis ali i zadovoljstvo, sport i rekreacija koji su izuzetno korisni za zdravlje.
BEZBEDNOST PRE SVEGA
   LJubo Hansel je opsirno govorio o Sluzbi gorskog spasavanja Maribora ciji je nacelnik. Ova Sluzba ima 188 clanova raznih zanimanja (lekari i medicinske sestre, planinari, policajci, gradjevinci...) koji rade na volonterskoj osnovi. Za njih se organizuje posebna obuka (minimum 80 casova) uz polaganje ispita i dobijanje (godisnje) licence. Spasioci su zivotno osigurani i, na srecu, kako rece g. Hansel, do sada nikada nisu tuzeni za nesavestan rad, vec naprotiv dobijali su samo pohvale. Tokom prosle godine imali su oko 500 uspesnih intervencija spasavanja.
   I ova oblast je u Sloveniji precizno reguliosana zakonom. Na objektima u ski-centrima na vidnim mestima istaknuta su pravila ponasanja koja se moraju postovati, staze su vidljivo obelezene, pored opasnih mesta postavljeni znaci upozorenja. U ekipama SGS uvek postoje mestani, ljudi koji najbolje poznaju lokalni teren, sto je veoma bitno za uspesnost akcija spasavanja.
   Po Hanselovim recima, gradonacelnik Maribora je odgovoran za gorsko spasavanje na podrucju svoje opstine. On je uvek u toku svega sto se ozbiljnije desava i odgovoran da svi faktori budu medjusobno optimalno povezani i iskoordinirani, sto je najvaznije za dobre rezultate.
   Gosti iz Maribora pokazali su ucesnicima seminara i neke prakticne vestine. Vladimir Acko, ucitelj ski-skokova, izveo je nekoliko probnih skokova na novoj skakaonici na Gocu i pohvalio njenu konstrukciju uz sugestije za male dorade. Gospodin Acko je rekao da je skakaonica od 125 metara u Mariboru srusena, a da on obucava klince od 6 do 14 godina na tri manja zimska objekta (15, 30 i 50 metara), kao i na jednom broju plasticnih skakaonica. Obecao je i konkretnu pomoc u doradi gocke skakaonice, a demonstraciji skokova prisustvovao je i prof. dr Predrag Stojanovic.
   Na kraju je izrazena obostrana zelja za jos blizu i konkretniju saradnju i u tom smislu predstavnici SK Goc pozvani da posete Maribor.

Pismo
„Bobane, fotografije nisam uspeo da dam delegaciji Kraljeva, koja je prekinula posetu nasem gradu i radi tragedije prevremeno napustila Maribor.
Izrazavam saucesece povodom tragedije i ubedjenje, da ce progresivne snage i moje Srbije pobediti mracne snage.
Pozdrav!“
Boba iz Maribora
(Deo pisma koje je Slobodan Stojanovic iz Maribora uputio nasoj Redakciji).

Novi zasadi sljiva
    Na podrucju Usca i okoline poljoprivrednici pretvaraju povrsine zemljista u zasade sljiva. Najcesce se sadi cuvena domaca sljiva Sumadinka kao i Cacanka rana sorta. Zasadi sljiva se rade i na terenima pored same obale reke Ibra i Studenice gde je prethodno posecena topolova i vrbova gradja koja se u izobilju koristi za izradu paleta na Uscu.
   Najveci zasadi sljiva rade se na podrucju Tepeca, Kremina, Zeleznice, Bara, Lozna i Zaracke planine. Poljoprivrednici krce sitno rastinje i prekopavaju zemljiste radi odstranjivanja kamena i dobro prehranjuju nove zasade sljiva stavljajuci velike kolicine stajskog djubriva u iskopane rupe za sadnice.
   Sadni materijal se nabavlja na pijacama u Uscu ili kod lokalnih poljoprivrednika gde se iskljucivo uzima sorta Sumadinke dok se Cacanska rana sljiva uzima u cuvenom Cacanskom rasadniku.
   Ono sto je dobro u celom postupku izrade zasada sljiva je uputstvo poljoprivrednih strucnjaka, tako da su prisutne sve tehnicke i zastitne mere od nacina zasada do sprecavanja oboljenja.

Uscanske kuce na prodaju
    Pocetkom 2003. godine na Uscu su ponovo pocele da se prodaju kuce, ali osim par slucajeva, iste nema ko da kupi. Mladi ponovo pocinju da se raseljavaju i Usce polako postaje staracki gradic. Najnovija otpustanja mladih radnika iz Ekonoma navela su ove mlade ljude da odlaze van Usca.
   Put raseljavanja mladih ljudi nije vise Kraljevo, vec Beograd i Novi Sad. U centru Usca u stanovima, mogu se na prste prebrojati mlade porodice koje ostaju da rade i zive u Uscu. Najgora situacija je u naseljima oko zeleznicke stanice i u rudnickoj koloniji u naselju Rudnik. Stariji ljudi izumiru, tako da se njihove porodice gase i stavljaju se katanci na vrata, a njihovi potomci koji zive po Kraljevu i Beogradu stavljaju natpise da su kuce na prodaju, ali nema ko da ih kupi.
Od uscanskih srednjoskolaca koji su zavrsili srednje skole, 2002. godine niko nije primljen u uscansku privredu da radi a na velike probleme oko zaposljavanja nailaze i mladi sa zavrsenim fakultetom.
   O okolini Usca je sve receno, tu mladosti vise i nema, sva se preselila u okolinu Kraljeva tako da su ugasene skoro sve skole. Lepa uscanska sela nestaju, a poznato je da je uscansko podrucje jedna trecina povrsine opstine Kraljevo. Ko ce naseliti ova podrucja nazalost znamo, ali bice kasno.

Fabrika parketa bez poslovnog partnera
    Radnici Fabrike parketa zajedno sa radnicima Strugare iz Kraljeva izabrali su nov Upravni odbor i novo rukovodstvo koje je raskinulo ugovor o partnerstvu sa Mirkom Smiljanicem, zvanim Miki Postovanje. Ugovor je raskinut jer gospodin Smiljanic nije ispostovao ni jedan elemenat ugovora o pokretanju proizvodnje u Fabrici parketa u Uscu.
   Tehnoloske linije Fabrike parketa stoje, radnici dolaze na posao i odmah se vracaju svojim kucama tako da se agonija fabrike nastavlja. Neizvesna je sudbina fabrike obzirom da se o stecaju preduzeca Strugara iz Kraljeva resava krajem aprila.
   Na apel uscanskih privrednika, strucnjaka o samostalnosti fabrike i izradi elaborata radnici Fabrike parketa i ne haju niti se izjasnjavaju pa se tako Uscani plase da fabrika ne ode nepotrebno pod led u stecaju kao sastavni deo preduzeca Strugara u Kraljevu. Zalihe parketa stoje i niko ih ne realizuje sa pravim namerama, a to je nabavka sirovina za proizvodnju i isplatu licnih dohodaka. Nema nikakve saradnje rukovodstva fabrike i sindikata sa odbornicima i polickim strukturama Mesne zajednice Usce, kao da fabrika uopste ne postoji.