Hronicar Kraljeva
U slavu prvog ustava
Preziveti do privatizacije
„Kojekude, Srbijo“
Najveci srpski megdandzija
Kad grmi, svak se za sebe boji
Po meri deteta
Ibar ce se oporaviti
Umetnost, kultura, obrazovanje
Sport: kosarka, plivanje, odbojka

UZ IMENDAN NASIH NOVINA - pise Slobodan Rajic
Hronicar Kraljeva

    Prvi broj „Ibarskih novosti“ pod ovim imenom izasao je iz stampe 13. februara 1953. godine, u tadasnjem Rankovicevu, a danasnjem Kraljevu, kao „Organ Narodnog fronta Sreza zickog“, kako je stajalo u zaglavlju tog prvenca. Taj prvi broj potpisao je i uredio „Redakcioni odbor“, prvi odgovorni urednik bio je Ranko Stefanovic, a stampalo ga je Gradsko stamparsko preduzece, preteca danasnjeg „Slova“. Prvi brojevi izlazili su petnaestodnevno, na 4 strane, a od 1. aprila 1953. sedmicno, po ceni od 5 i godisnjom pretplatom od 180 dinara. Redakcija od pet clanova bila je najpre smestena na Trgu marsala Tita 34 (danas Trg srpskih ratnika), a kasnije u hotelu „Jugoslavija“, zgradi Privredne komore, Domu drustvenih organizacija i Kablaru, a danas u zgradi u Cika LJubinoj.
   Od 31. decembra 1970. godine „Ibarske novosti“ u svom sastavu imaju i Radio Kraljevo, a od 18. oktobra 1992. i Televiziju Kraljevo, sa ukupno stotinu zaposlenih, tako da je sada Javno preduzece „Ibarske novosti“ jedna od retkih informativnih kuca koja ima tri informativna medija u svom sastavu. List se bavi i izdavackom delatnoscu, pa je tako za istorijsku dvotomu knjigu „Catenae Mundi“ dobio priznanje za izdavacki podvig godine. Ovaj list bio je rasadnik kvalitetnog zurnalistickog kadra, pa su njegovi novinari dobijali brojna, najvisa profesionalna i drustvena priznanja.
   List je svakako jedan od najvaznijih hronicara i informatora Kraljeva i okoline, jer je kontinuirano 51. godinu objavljivao informacije o svim zbivanjima u ovom regionu, od politike do sporta, pa se s pravom kaze da ono sto „Ibarske novosti“ nisu objavile kao da se i nije dogodilo!? U proteklih 51-nu godinu postojanja pod danasnjim imenom, u 2.634 broja, ovaj list je izasao u pribliznom tirazu od oko 10,5 miliona primeraka. Imao je 10 direktora i glavnih i odgovornih urednika i 17 odgovornih urednika. Kao sto je beogradska Politika koja slavi vek postojanja simbol javnog informisanja u Srbiji, tako su „Ibarske“ danas stozer i simbol lokalne pisane, javne reci u kraljevackom kraju i sire, uz zelju i potrebu da se razvijaju i budu jos uspesnije.


Novinari pod kapom nebeskom - pise Predrag Markovic

   Tokom pedeset i jedne godine neprekidnog izlaska ,,Ibarskih novosti, novinarskoj feli, tim univerzalnim neznalicama koje neko, izgleda iz puke sale, nazva sedmom silom, nikada nije bilo lako.
   Vlast kao vlast, uvek je trazila za Marka ili Janka pravu kapu, kako bi otupila novinska pera i stavila ih u sluzbu sopstvenih interesa. Decenijama je vise od novinarske diplome i zanata zahtevana moralno politicka podobnost, a pripadnost jedinoj vladajucoj stranci, bio je preduslov za napredovanje u novinarskoj karijeri.
   U vreme Milosevicevog rezima kapa ,,titovka,, je malo modifikovana, ali su pravila igre i kadrovi ostali gotovo isti.
Tek kada su se pojavile subare, gradjanski sesiri i sajkace, obelezavajuci pocetak novog, visestranackog vremena i raskid sa prethodnim sistemom, raznovrsni modeli kapa namenjeni medijima i novinarima stvorili su pravu zbrku. Novinari su i sami poceli da ih menjaju, toliko cesto da su menjajuci svoja ,,tvrda,, politicka ubedjenja prosto obezglavljeni. U trci za ,,pravom,, kapom pojedinci su zaboravili na zanat, na istinu, na svoje citaoce, slusaoce i gledaoce... Novinarska pera su ponovo otupela, tako da ni kompjuteri nisu mogli da isprave zanatske greske.
   Mozda bi zbog toga trebalo skinuti kapu pred gologlavim novinarima, koji su se, ma koliko to bilo tesko, drzali cinjenica, koji se nisu zaklanjali iza stranaka, vec su se stitili profesijom i novinarskim zanatom...
   Polako, ali sigurno, i sama vlast (citaj stranke) sve vise uvidja da je vreme politickih komesara i stranacki opredeljenih novinara proslost koju bi trebalo zaboraviti, bez obzira koliko kome koja kapa lepo pristajala.

SRETENJE - DAN DRZAVNOSTI SRBIJE - pise Slobodan Rajic
U slavu prvog ustava

Od pre dve godine 15. februar slavi se kao Dan drzavnosti Republike Srbije. Odlukom Narodne skupstine Srbije taj datum uvrsten je u Zakon o drzavnim praznicima, u znak secanja na donosenje prvog ustava Srbije, tzv. „Sretenjskog ustava“, na drugi dan Sretenja Gospodnjeg, 3. februara po starom, odnosno 15. februara po novom kalendaru 1835. godine.
Naime, pod narodnmim pritiskom protiv svog apsolutizma, posle Miletine bune, knez Milos Obrenovic poverio je pisanje prvog srpskog ustava Dimitriju Davidovicu, poznatom pravniku iz tog vremena, iz tzv. „francuske skole“, koji je u taj dokument uneo i neke osnovne odredbe slicne onima iz francuske Deklaracije o slobodama i pravima gradjana iz 1789. godine.Ustavotvorna skupstina je sazvana na Sretenje, 2. (14.) februara 1835. godine, u Kragujevcu, a sam tekst Ustava procitan je i potpisan sutradan, drugog dana rada skupstine - 3. po starom (Julijanskom), odnosno 15. februara po novom (Gregorijanskom) kalendaru.
Ustav ima 14 poglavlja sa 142 clana i pisan je jasnim, zanimljivim ustavno-pravnim, srpskim jezikom. U prvom poglavlju koje nosi naziv „Dostoinstvo i prostor Serbije“ kaze se da je „Serbija nerazdjeljno i u upravljeniju svom nezavisimo knjazevstvo po priznaniju Sultana Mahmuda Drugoga i imperatora Nikolaja Prvoga“, dok se drugim clanom Srbija deli na „okruzja, srezove i obstine“. Ustavom su predvidjene tri nezavisne vrste vlasti - „zakonodateljna, zakonoizvsiteljna i sudejska“. U posebnom, petom poglavlju nabrojana su „Prava i obaveze kljaza serbskog“, a u sestom prava i obaveze Drzavnog saveta koji je „najvisa vlast u Serbiji do knjaza“. Po prvi put je jednim propisom predvidjena Narodna skupstina koja se sastoji od 100 „najodabraniji, najrazumniji, najposteniji i poverenija narodnog u najvecem stepenu zasluzujuci deputati iz sviju okruzenija i svega knjazevstva Serbije“, ciji se izbor i nadleznosti odredjuju „osobitim zakonom“. Ustavom je regulisan i status „pravoslavne, vostocne Srpske crkve“ i sloboda veroispovesti: „Svako veroispovedanije u Serbiji ima pravo svrsavati bogosluzenije slobodno, po svojim obredima“.
Sa ove vremenske distance, kada se mnogo govori o ljudskim pravima, gotovo neverovatno zvuci 112. poglavlje Sretenjskog Ustava koje nosi naziv „OPSTENARODNA PRAVA SRBINA“ i pored ostalog sadrzi pravo drzavljanstva, jednakosti pred zakonom, ustavnost i zakonitost, zabranu ropstva, pravo na zivot, imovinsku i licnu bezbednost, slobodu kretanja, pravo na zalbu... S tim u vezi, 12. poglavljem regulisana prava i obaveze drzavnih cinovnika, kneza, deputata i sudija, pored ostalog da polazu i posebnu drzavnu zatletvu. Najzad, pretposlednjim poglavljem propisano je da se Ustav moze menjati samo 3/4-inskim kvorumom i 2/3-inskom odlukom deputata, a poslednjom glavom („ZAKLJUCENIJE“) da Ustav stupa na snagu danom donosenja i potpisivanja a to je bilo: „Zakljuceno i zakletvom sviju potpisano i od sve sretenske skupstine, potvrdjeno u Kragujevcu, 3-ga Fevruarija iljade osam stotina i trideset pete godine od Rozdestva Hristova“. U ime Knjaza, po njegovom „povoljeniju“, pored deputata, potpisao je Milosev brat „Jefrem Obrenovic“.
Prvi ustav Srbije izazvao je veliki otpor u Turskoj, Austriji, pa i Rusiji, pre svega zbog njegovih demokratskih nacela, kao „klica demokratske zaraze“ u Evropi, zbog cega je vazio samo dve sedmice jer ga turska Porta nije potvrdila, a ni Rusija ni Austrija ga nisu odobrile. Slobodan Jovanovic je napisao da je Sretenjski ustav zasnovan na Hatiserifu iz 1830. i da je „od francuskih konstitucija uzeo spoljasnji oblik“, a prof. dr Jovan Djordjevic da ce „znacaj Sretenjskog ustava ostati zabelezen po tome sto je donet bez ucesca Turske, sto u velikoj meri ogranicava vlast Kneza, sto je garantovao osno0vna ljudska prava, a pre svega sto je u sistem vlasti uveo Narodnu skupstinu“.

Potpisnici -Kraljevcani
Medju potpisnicima Sretenjskog ustava - „Ustava Knjazevstva Serbije koji je izdan i zakletvom potvrdjen o sretenjskoj skupstini1835. godine u Kragujevcu“, bio je i veci broj Kraljevcana odnosno Karanovcana. Tekst Ustava tako su potpisali deputati Vukosav Simeonovic iz Tamnika, Mihailo Radojevic iz Samaila, Sreten Novakovic iz Karanovca (za Okruzje rudnicko) i Stevan Mihailovic iz Vitanovca (za Okruzje kragujevacko), i kapetani Lazar Stosic (Studenicki srez), Petar Lazarevic (Morava-Podibar) i Petar Tucakovic (Gruzanski srez).

Ponedeljak - neradni dan
   Prema Zakonu o drzavnim praznicima, Sretenje - Dan drzavnosti Srbije, praznuje se u nedelju, 15. februara, pa se zbog toga nece raditi prvog narednog radnog dana - u ponedeljak, 16. februara, saopstilo je republicko Ministartsvo za rad i zaposljavanje.

IMA LI SPASA ZA KRALJEVACKI "MAGNOHROM" ? - pise Marina Miljkovic Dabic
Preziveti do privatizacije

   "Bilo bi zaista pravo cudo da se pojavi neko ko zeli da kupi citavo preduzece" - kaze direktor Rodoljub Petrovic • Spas u podeli na manje profitne centre koji bi nasli svog kupca • Dugovanja ogromna, ali zainteresovanih za privatizaciju - ima • Vlada nagovestila jos jedan socijalni program sto znaci da ce biti novog otpustanja radnika

    Kad ljudi koji se bave ekonomijom kazu da je "ekonomija nauka koja nas uci izboru - kako da izbegnemo nesto lose da bi nam bilo dobro" - treba im verovati. Makar samo i zbog toga sto ponekad primetite da tamo gde nije bilo ekonomske logike nista nije kao pre, ali moze da bude jos i gore. I obrnuto: kad primetite kako su dobro prosli oni koji su izbegavali lose.
- Ma kakvi! Mi smo ti, sestro, ovde propali isto kad i drzava. Samo, onaj za koga kazu da je upropastio drzavu sad je u Hagu, a u "Magnohromu" "pojeo vuk magarca". Ovde sam 1990. i sina zaposlio, on tu nasao zenu; troje dece imaju, svi u osnovnoj skoli… Da snajka nije bila pametna pa od ovog digla ruke pre "socijalnih programa za prekobrojne" sad bi stvarno jeli korenje. Sverc se jos uvek isplati u Srbiji. Laze ko kaze drugacije - kaze mi prvi slucajni sagovornik kad sam ga pitala da li je nekad mocnije izgledao vozni park na parkingu ispred ovog giganta.
Znam da u "Magnohromu" nije dobro. prosecna plata nesto je malo visa od osam hiljada dinara, poslednju su primili za septembar prosle godine.
- U utorak smo primili platu i za oktobar - kaze gospodja sa 25 godina radnog staza. Ona ima sedmi stepen strucne spreme, a njena plata je oko 9.800 dinara.
Komunikacija sa javnoscu u "Magnohromu" mesecima ide preko saopstenja Upravnog odbora. "Takva (je) bila odluka" - kaze moj bezimeni sagovornik. Nekako logicno to mi se nametnulo kao prvo pitanje upuceno direktoru Rodoljubu Petrovicu, koji je sa mesta zamenika direktora, poslednjeg dana prosle godine, postavljen na mesto prvog coveke "Magnohroma":

Tender je manje verovatna opcija
- Zaista, iz "Magnohroma" nikakvih zvanicnih informacija nije bilo vec pet-sest meseci. Sredinom prosle godine u "Magnohromu" se dogodila smena rukovodstva. U kolektivu se u to vreme pojavila jedna struja koja je, pomognuta sa strane ljudima iz politike, nastojali da preduzece ode u stecaj. Bila je to jedna jako ozbiljna prica nekih kojima bi stecaj odgovarao… Ta njihova ideja i dalje postoji, ali mislim da su ti ljudi, ipak, na neki nacin eliminisani. Sta je sustina: imamo trziste, ipak nesto proizvodimo, imamo ljude koji mogu da naprave kvalitetan proizvod, jesmo zaduzeni zaista previse… Ali, ne traze stecaj poverioci, ne trazi Upravni odbor, ne trazi Vlada - mislim da ne treba da idemo u stecaj. LJudi koji tu rade treba da se bore da situaciju malo poprave: sustina je da iz radne faze, radnog stanja odemo u privatizaciju!
U "Magnohrom" je pre petnaestak dana stigao finansijski konsultant koji treba da uradi strucnu ekspertizu preduzeca. Direktor Petrovic kaze da je angazovana vodeca evropska kuca za te poslove, "Nomura" iz Engleske.
- Pretpostavlja se da ce finansijski konsultant, odnosno savetnik da kaze da firma treba da se dekomponuje, obzirom da "Magnohrom" ima jednu vrlo nesrecnu organizaciju koja se sastoji iz 10-11 delova koji su povezani vise ili manje odredjenim tehnoloskim vezama. Verovatno ce predlog biti da se firma podeli na manje profitne centre i da se kao takva, u delovima proda svetskom trzistu. Postoji i druga opcija koja je manje verovatna: da se citava firma da na tender, na prodaju, da se prethodno izvrsi restruktuiranje u finansijskom smislu, da se sa poveriocima kojih ima stvarno puno i cija su potrazivanja zaista velika izvrsi odredjeno poravnanje, dogovor itd - pojasnjava direktor Petrovic, diplomirani masinski inzenjer.

Kako je propadao "Magnohrom"?
I dodaje da za "Magnohrom" koji je u neka srecna vremena imao proizvodnju na godisnjem nivou od oko 80 miliona dolara i izvoz od 30 miliona dolara, ta dugovanja verovatno ne bi bila neki veliki problem, ali da je sada problem jer je proizvodnja na jako niskim granama: na mesecnom nivou to je svega oko 120 miliona dinara.
- "Magnohrom" je bio firma sa zaista velikom proizvodnjom i prepoznatljivim imenom ne samo u Evropi, nego i u svetu. Mi smo u vreme sankcija 1991., 1992. godine za vrlo kratko vreme izgubili neka jako velika i znacajna trzista: trziste Bosne, tu je bila Zenica kao nas najveci kupac, izgubili smo zelezaru Sisak u Hrvatskoj, Rumuniju - kompletno (doslo je do privatizacije rumunskih zelezara, a novi vlasnici su imali druge izvore snabdevanja vatrostalnim materijalom), i jos neka trzista u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Sada je jako tesko ponovo "uci" u te firme, povratiti kupce. pokusavamo, ali ide jako tesko … U isto vreme konkurencija je, dok smo mi jedva prezivljavali, radila neke jeftinije i kvalitetnije materijale, tako da je ona ta trzista osvajala.
Za vreme sankcija bio nam je ogranicen uvoz repromaterijala i energije. Ilustracije radi, "Magnohrom" samo za gas ima mesecne obaveze od oko 15 miliona dinara. Uvoz je, opet, isao preko nekih kanala koji nisu bili ni logicni, ni normalni i bili su jako skupi. Sve je to uslovljavalo da se firma polaka zarusava i da dodjemo na jedan nivo jako niske proizvodnje koja sada jedva da moze da pokrije nase troskove na mesecnom nivou - kaze direktor Rodoljub Petrovic.
Koliko su neki od bivsih direktora ostetili preduzece? Carsija uvek ima svoje verzije, bilo je i nekih privodjenja, istraga?
- Jasno je da ne bi moralo da bude bas ovako lose da smo imali ljude koji su vodili vise racuna o firmi i o njenom finansijskom poslovanju. Mi smo imali ovde jednu istragu Uprave za borbu protiv privrednog kriminala iz Beograda gde su upravo te stvari "pretresane". Sta ce od toga biti, videcemo… Bilo je tu puno tema za razgovor, ali neka svako radi svoj posao.

Prednost sopstvene sirovinske baze
"Magnohrom" je nekada zaposljavao izmedju 5.300 i 5.400 radnika. Krajem 2002. godine po Vladinom socijalnom programu otpusteno je oko 2.300 ljudi. Sada u "Magnohromu" radi oko 2.800 ljudi sto, kako objasnjava direktor, znaci da desetak hiljada ljudi zavisi od magnohromske plate . Oni rade, ali se procenjuje da, ipak, nisu svi dovoljno uposleni. "Magnohrom" ima jako velike gubitke, velika dugovanja, odredjena trzista su izgubljena, ali - postoji nekoliko veoma znacajnih stvari koje "Magnohromu", ipak, daju neku perspektivu. Nas sagovornik kaze da su tu, na prvom mestu, interesovanja trzista koja postoje u Evropi i kod nas. Zatim, sto i dalje postoje ljudi koji mogu da, na zaista staroj i amortizovanoj opremi, naprave kvalitetan proizvod koji moze da bude konkurentan u Evropi. Sto je najvaznije, kaze on, "Magnohrom" ima svoju sirovinsku bazu. To je znacajna prednost u odnosu na ostale konkurente, jer "Magnohrom" ima rudnike koji su od Kraljeva udaljeni u proseku stotinak kilometara - istice Petrovic i dodaje:
- Za Fabriku vatrostalnih materijala imamo vec potpisan ugovor sa firmom "Bomeks" iz Beograda koja treba da u 2004. godini finansira kompletnu proizvodnju. To podrazumeva: placanje energenata, finansiranje plata radnika, repromaterijala i drugih obaveza. Mi treba da proizvedemo 34 hiljade tona vatrostalnih materijala, a firma "Bomeks" da plasira tu robu na trzista koja vec postoje sa tendencijom da se trzista sire krajem ove godine i u iducoj godini. Taj ugovor je jako vazan jer podrazumeva da smo na neki nacin resili pitanje Fabrike vatrostalnih materijala, a kroz taj ugovor se, takodje, resava i pitanje rudnika.
Jasno je da ce biti jako tesko obezbediti repromaterijal, energente, plate radnicima, sve ostalo… Medjutim, interes je da se svaki deo preduzeca pokrije ugovorom o strateskom partnerstvu sa odredjenim firmama. Za Fabriku elektrotermickih proizvoda (koja proizvodi TA peci, bojlere…) takodje, ima nekoliko zainteresovanih firmi. Tu se posebno pojavljuje jedna firma sa Zapada koja je medju najvecim proizvodjacima bele tehnike u Evropi, a ona je spremna da posalje odredjenu opremu FETP-u da pokrene proizvodnju, i ne samo opremu, vec i neke repromaterijale i modernu tehnologiju.

Ko pre devojci…
Predstavnici te firme traze garanciju za unosenje svojih masina u "Magnohrom", jer se pribojavaju siutuacije da, recimo, ovde instaliraju neku liniju, a onda sutra dodje neko drugi, pobedi na tenderu i kaze: "Nosite vi to nazad!" Problem je sto toj istoj firmi jedna druga opstina nudi 3-4 hektara placa, sve prikljucke: vodu, gas, struju, dozvolu za gradnju: "Samo napravite fabriku i zaposlite nase ljude!"
- A programi FETP-a i te firme su vrlo kompatibilni… Poslali su vrlo precizan ugovor, ali samo traze zastitu svojih ulaganja. Ako ovo ispustimo, i "Magnohrom" bude prinudjen da u Srbiji postane konkurent toj firmi, to je kraj. Oni su prosle godine imali realizaciju od preko 900 miliona evra. Medjutim, ugovor sa firmom cije ime namerno ne pominjem - nismo potpisali zato sto Agencija za privatizaciju nece da ga overi, obzirom da se tu na neki nacin vrsi "privatizacija pre privatizacije", favorizovanje odredjenih firmi… Mi to, naravno, razumemo ali takodje apelujemo na Agenciju da, ipak, ima sluha i da nam pomogne da prezivimo do privatizacije. I drugi delovi preduzeca kao sto su "Feropromet" i "Specijalni programi" takodje imaju interesente. To je nekoliko firmi: dve iz inostranstva i tri domace firme. mi sa njima mozemo da napravimo ugovore o finansiranju proizvodnje i da do privatizacije dodjemo "u radnom stanju" - ne gubi nadu prvi covek "Magnohroma".
na kraju posete "Magnohromu" jedna recenica Duska Radovica neprestano mi se "vrzma" po glavi: "Vi biste hteli da vam zavide zbog onoga sto imate, a ljudi vas zale zbog onoga sto nemate!", jedino logicno objasnjenje uspevam da nadjem u cinjenici da sve to ima smisla samo ako sami rascistite s tim vidite li sebe u prvom ili u drugom delu te recenice. Jer, ako je neko pomislio da treba da se sazali nad sudbinom mog anonimnog sagovornika sa pocetka price - grdno se prevario. Kad je rekao ono sto mu je lezalo na dusi, okrenuo se i onako kocoperno, cini mi se pre samom sebi, nego meni - odbrusio:
-Ali, ja bre, ovaj "Magnohrom", volim!
mislim da je to poenta ove price.
   P.S. Ili sam, mozda, ovde mogla da pomenem i penzionisanog inzenjera tehnologije koji je, valjda, zato sto pamti "Magnohrom" iz boljih vremena, jos tokom svog radnog veka kupio parce zemlje u Kovanluku, na njemu sagradio kucicu (ali bas kucicu!), samo da bi sa terasice imao pogled na "Magnohromove dimnjake".

DVA VEKA OD PODIZANJA PRVOG SRPSKOG USTANKA - pise Slobodan Rajic
„Kojekude, Srbijo“

   - Revolucija kakvu svet do tada nije doziveo, - Sta je o istorijskom dogadjaju, 2. februara po starom kalendaru, na Sretenje Gospodnje 1804. godine, napisao Konstantin M. Nenadovic, - Velika pouka: Karadjorce pre 200 godina, prihvativsi da bude vozd, apelovao na svesrpsku slogu, kao uslov uspeha, napretka i opstanka!?

   O Prvom srpskom ustanku 1804. godine, toj velikoj srpskoj revoluciji, prvoj u Evropi posle Francuske (1789.) i prvoj u 19. veku, napisane su mnoge knjige, studije, a ti slavni dogadjaji u istoriji Srbije i u pesmama su opevani („Pocetak bune na dahije“, „Boj na Misaru“ i na stotine drugih). Osnovna znanja o tome sticu se u skolama, ali se o samom dogadjaju podizanja ustanka, njegovom toku i slomu 1813. godine manje zna. Ono cime bi se drugi narodi ponosili, mi kao da krijemo. Vec kratak pogled na udzbenike istorije za osnovne i srednje skole to i dokazuje: nacionalnoj istoriji veoma malo je paznje posveceno, nesrazmerno u odnosu na opstu istoriju. Dva veka od Prvog srpskog ustanka zbog toga je prilika da ovom dogadjaju, makar i ovako kampanjski, poklonimo bar malo vise paznje.
Osnovne istorijske cinjenice o uzrocima podizanja Prvog srpskog ustanka ipak su dobro poznate: Nepostovanje Svistovskog mirovnog sporazuma i zulumi beogradskih dahija zakljucno sa secom najmanje 70 srpskih knezova prevrsili su „casu zuci“!? Nezadovoljstvo je tinjalo godinama, pa i vekovima, a sticaj okolnosti, spoljni i unutrasnji, hteo je da se bas 1804. godine dogodi pobuna srpske raje koja je imala karakter revolucije. Velicanstvenim ustankom, srpski narod i njegova vojska su, posle 415 godina ropstva, odneli mnoge pobede nad turskim zavojevacima oslobodili Srbiju i obnovili njenu drzavu.
Ovih dana kada se obelezava dva veka od Prvog srpskog ustanka i obnove srpske drzavnosti valja se podsetiti na taj istorijski dogadjaj, pre svega na dan kada je doneta odluka o ustanku. Jedna od knjiga koje te dogadjaje mozda najvernije opisuje je „Zivot i dela Karadjordja i njegovi Vojvoda i junaka“ autora Konstantina N. Nenadovica, artiljerijskog kapetana prve klase u penziji. Knjiga na oko 600 stranica, sa brojnim ilustracijama, mapama i semama, stampana je u Becu na Djurdjevdan 1883. godine.

U ORASCU, NA SRETENJE
Kako pise Konstantin N. Nenadovic, posto je osujetio dahijski atentat protiv sebe, ubio Uzun-Kavedziju i otpoceo rat protiv Turaka krajem januara 1804. godine, Djordje Petrovic, u narodu poznatiji kao Crni Djordje ili Karadjordje, sa svojom vojskom u kojoj je prema memoarima Prote Matije Nenadovica vec bilo vise od 2000 vojnika, susreo se u Kopljarima sa Stanojem Glavasem i njegovom vojskom i 1. februara stigao na konak u Orasac, u kucu Obor Kneza Marka. Iste noci su u Orasac, po dogovoru, dosli i ostali srpski prvaci: Marko Katic, Vasa Carapic, Sima Markovic, Vicentije Petrovic, prota Tanasije Antonijevic, Jovan Krstovic, Stevan Vilipovic, Teodosije Maricevic, Petar Jokic, Mateja Jovicic, Aleksa Dukic, Tanasko Rajic, Milovan i Radovan Garasanin, Dimitrije Radovic, Arsenije Loma, Jovan Jakovljevic i mnogi drugi vidjeniji, „odabrani Srbi“. Sam dogadjaj donosenja odluke o podizanju ustanka i izboru Karadjordja za vrhovnog vozda kapetan Nenadovic ovako opisuje:
„Tad 2. februara (15. 02. po novom kalendaru, prim. S.R.) na SV. SRETENIJE GOSPODNJE 1804. godine, u Orascu ispod Jasenickog Obor-Kneza Marka kuce, koja je bila u sred jedne planinske doljasice; pod Orasackom planinom i visovima ogranka Kljestevicki Rudnicki planina; iskupe se izjutra rano svi junacki ustasi, radi zbora i dogovora! Kara-Djordje izadje pred narod, i rece: „Eto braco, mi u ime Boga ustadosmo protivu Turaka koji nam knezove seku, imanje nase otimaju, robe nas i araju, nase zene, sestre i ceri besceste, postenje nam gaze, crkve i manastire nase skverne (skrnave, prim. S.R.) i mnoge druge zulume nam cine. Sad braco, ako vi pristajete, kao sto sam ja zapoceo, i kao sto mislim, ako Bog da, da ce dobro biti, za narod, da podignemo sav narod; da po selima sve Hanove i Turske Cardake popalimo, Handzije i Subase pobijemo, Turke u Gradove steramo, da nam vise zulume narodu necine“. Iskupljeni narod sav povice: „Hocemo! Hocemo! Svi tako kako nam ti Djordje kazes; mi te slusamo, i slusacemo te“! „E braco, dobro kad hocete! Mi sada, kako smo ovo delo poceli, treba nam izabrati izmedju nas jednog staresinu, a bez koga nije nam vajde od zapocetog ovog dela“.
Na te Kara-Djordjeve reci, stari Bukovicki Prota Tanasije rece: „Tako i treba da bude, brate Djordje! I ja prvi, i svi ovde sabrani tako ocemo, i ocemo, bas da ti nama budes staresina i glava pred nam, a mi cemo te svi slusati“. Tad sabrani narod, kao iz jednog grla, sav povice: „Mi ocemo tebe Djordje za staresinu, i svi cemo te slusati, i ko te neposlusa, mi cemo svi protivu onoga“.
   Kara-Djordje ce na to: „Ja ne mogu biti vas prvi staresina, no vi braco izaberite sebi drugoga, eto Stanoja Glavasa, eto Vula, eto Kneza Marka, eto Teodosija trgovca ili koga ocete, a ja cu ga najbolje slusati“. Tad trgovac Teodosije Maricevic rece: „Ja nemogu biti staresina. Ako sutra Turska vojska rupi u Srbiju, kako cu ja izaci pred Turke? I sta cu im kazati, kad me zapitaju: Ko pobi tolike Turke, i popali Turske kuce i dzamije? Nego sad budi ti Djordje, koji si ovo delo i poceo, pa kako bude? - Ili nek bude Stanoje Glavas, koji je od Turaka i onako poznat kao Hajduk; pa ako Turska vojska udari na Srbiju, i Turci opet ovladaju, on s’ Hajducima nek bezi u goru, a mi cemo izaci pred Turke, i bacicemo kobajet - krivicu - na njega i na ostale Hajduke, pa cemo mi posle njemu lako izraditi Buruntiju, i predati ga kao Hajduka. Ako li se sto drugojacije okrene, i ovo se protegne, mi cemo vladati i zapovedati; narod nam je svakojako u rukama“.
Na to Harambasa Stanoje Glavas odgovori: „Dobro Teodosije! Ja sam Hajduk, i mene Hajduci slusaju, i slusace me; ali sav narod nisu Hajduci, pa ce ljudi sutra reci: Kuda cemo mi za Hajdukom? U Hajduka niti ima kuce, ni kucista. Sutra kad Turci navale, on ce u sumu, a mi cemo ostati na mejdanu, da nas Turci araju i robe. Nego neka narod uzme sebi za staresinu iz naroda koga oce; ako Djordje nece, koji je i dosad bio s narodom i koji je ovo delo i zapoceo; a ja cu ciniti sto mogu kao i dosad“.

„COVEK PLAHO LJUT“
   Sad Tanasije Prota Bukovicki zapita Kara-Djordja: „A zasto ti nebi nama bio staresina brate Djordje? Mi svi tebe ocemo; no, kazi nam zasto ti neces„? Kara-Djordje ce na to: “Ja cu vam kazati zasto necu. Ja sam covek plaho ljut, pak, ko me ne poslusa ili podje na stranu, ili pocne kakve stare pizme da tera, ja cu onoga da ubijem, a vi mozete zato zamrziti i svaki na svoju stranu razgrcati, pak onda nista od nas nece biti, a Turci ce jedva docekati, pa cemo onda propasti gore nego dosada!“ Prota Tanasije, Stanoje Glavas, Vule Ilic, Hajduk Veljko, Carapic, Katic, Knez Sima Markovic, Knez Marko i Vicentije, Sima Serdar, Arsenije Loma, Jovan Jakovljevic, i svi drugi, junaci prvaci, i sav sabrani narod u jedan glas povice: „Mi tebe ocemo Djordje, za prvog Poglavara i Upravitelja naroda Srbskog, i kad si umeo i znao u Nemackom ratu sa stotinama vojnika cetnika samovoljnika upravljati, umeces i sad sa ovim mirnim narodom; i takav nam i treba strog poglavar, da ga imamo i svi cemo tebe slusati i pomagati u svacemu, sto god ti hoteo, i zapovedao budes, i ko tebe ne poslusa kastiguj ga kako ti za pravo nadjes, pa i samom smrcu“.
   Kad taj glas naroda saslusa Kara-Djordje, on rece: „Ja ocu braco da se toga tereta po zelji i po volji vasoj primim; no da svaki zna da ja ocu svi u slogu da dodju, da niko netera pizme, osvete, da lopova i Hajduka nebude, da su putovi, trgovi i trgovci slobodni, i sigurni, a gde bi se takovi zlocini uvatili da se odma pogube“. Nato opet Prota Tanasije i sav sobrani natrod povice: „I mi to sve tako i ocemo, i to dobro tako i jeste; ti tako radi, i s nama upravljaj, a mi cemo ti svi u pomoci biti, i svi te slusati, pa ce dobro biti“.
   Kara-Djordje tad po molbi sakupljenog naroda, junaka prvaka, i Srbski Knezova, izjavi, da se prima da bude Vrhovni Vodja i Upravitelj Srbskoga naroda. Svi se razvesele i reknu: „Srecan bio Gospodaru Djordje, Bog ti dao te silu Tursku skrhao, i izbavio Srbsku sirotinju da vise ne cvili od Turskog zuluma“.

MIROPOMAZANJE
   Posle toga, pise Konstantin N. Nenadovic, „Prota Tanasije pod vedrim nebom tu u Orascu, pred okupljenim narodom, za srecno odpoceto sveto delo, za oslobodjenje Srbskoga naroda od Turskog varvarstva, drzi molibstije i sveti vodicu“. Karadjordje se zatim zakune „da ce kao Vrhovni vodja i Upravitelj Srbskoga naroda narod Srbski od Turaka i od svacijeg nasilja i nepravde braniti i zasticivati, i svagda junacki ga protivu neprijatelja Srbstva voditi i veran mu biti“. Nakon ove zakletve „Karadjordje celiva sveto Evandjelje i casni krst a prota Tanasije ga pomaze svetim mirom i blagoslov mu od Boda dade i sav okupljeni narod - oko 2.400 ljudi pod oruzjem, zakletvu polozi“. Tada ih prota Tanasije „triput casnim krstom prekrsti i osvestanom kitom bosiljka na sve cetiri strane poskropi“ . Karadjordje i staresine celivaju casni krst i sveto Evandjelje, prota ih blagoslovi i svi se izmedju sebe bratski izljube.
   Zavrsna scena (po)dizanja ustanka u Orascu, po M. M. Nenadovicu, izgleda ovako: „Kara-Djordje tad uzme Protom Bukovicki osveceni Barjak koji proboden bio, kod stola od drveni sosica u zemlju udareni, i po vr’u isti, odozgo od nametnutog granja nacinjen bio, na kom je, sveto Evandjelje, castni krst, i vidrica osvestene vode pri Blagomoljstvu stajala, pa ga javno za oslobodjenje naroda Srbskog od Turaka razvije; i preda ga u ruke hrabrom i besmrtnom Junaku Tanasiju Rajicu Stragarcu“.
Tako je istorijski dogadjaj u Orascu, pre tacno dva veka, Konstantin M. Nenadovic opisao u svom cuvenom delu, inace posvecenom „Kara-Djordjevom dobu i sjenima Svet. Petra Petrovica NJegusa, Prvog vladike crnogorskog, junaka Srbije, Crnegore i Rusije i sviju drugi junaka i boraca koji se borise za oslobadjanje Srbije od 1804. do 1813. godine i koji u borbi izginuse, ili od rana, a i bez ti, docnije pomrese“. Sto rekao autor-pisac ove do danas neprevazidjene knjige o Karadjordju, „Vecna im slava i pokoj dusi“, bas kao i njemu licno, uz zahvalnost sto nam je ostavio istorijsko delo neprocenjive vrednosti

BIOGRAFIJA
Po Konstantinu M. Nenadovicu, Karadjordje Petrovic rodjen je 21. decembra 1762. godine, u selu Visevci, okrug kragujevacki, u podnozju planine Golubice gde se nalazi stari grad Golubac ili Goluban, na desnoj obali reke Race. Roditelji su mu bili zemljoradnici. Otac mu se zvao Petar, a majka Marica, oboje poreklom iz Podgorice (Kucansko-Drekalovicki okrug, Knezevina Crnogorska). Otac Petar mu je umro 1780. godine, majka se preudala za nekog Petronija i preselila u Topolu. Imao je tri brata i dve sestre( Marko, Marinko, Jovan, Marija i Milica). Karadjorce se 1981. zeni sa Jelenom iz Masloseva sa kojom je imao cetiri kceri i dva sina (Sava, Sara, Pola i Stamenka, Aleksa i Aleksandar). Tragicno je preminuo, od srpske ruke, krvnika Nikole Novakovica, a po naredjenju kneza Milosa Obrenovica i u organizaciji kuma Vujice Vulicevica, 13. jula 1817. godine, u zoru, na svetog Arandjela Gavrila letnjeg, u selu Radovanju, u okrugu smederevskom, a srezu jasenickom, u kolibi Dragica Vojkica. Po naredbi Milosevoj Karadjordjeva glava odneta u Stambol, 18. jula 1817.
.

JOVAN KURSULA
Najveci srpski megdandzija

   Na nasu srecu postoje veliki jubileji koji su obicno povod da se nesto kaze o precima koji su svojim delima junackim, ucinili da se njihovi potomci imaju cime diciti i pred drugima ponositi.
Dvesta godina od pocetka Prvog srpskog ustanka (kako se obicno srpska revolucija naziva) jeste koliko veliki toliko i znacajan jubilej za srpsku drzavu i srpsku naciju. Odajuci postovanje junackim precima za sve sto su za potomke ucinili, pokazujuci ponos zbog slavnih njihovih dela mi dokazujemo da smo vredni postojanja. Jer kako je umni Dositej zapisao:
,,Lezi i lezace u ropstvu onaj narod, koji ne zna sta je nacionalni ponos."
Od Sretenja Gospodnjeg 1804. do 1813. godine Srbija je iznedrila junake cija imena ne ustupaju pred najvecim imenima svetske istorije: Karadjordje Petrovic, Jakov Nenadovic, pop Luka Lazarevic, Janko Kotic, Vasa Carapic, Stojan Cupic, Zmaj od Nocaja, Milos Stojicevic Pocerac, Lazar Mutap, Arsenije Loma, Hadzi-Prodan, Vule Ilic, Hajduk Veljko Petrovic, Jovan Kursula, Stevan Sindjelic, Petronije Sisa, Zeka Buljbasa, braca Damjan i Grigorije Nedic, Tanasije Rajic i mnogi drugi.
Od svih junaka i svih prica o junacima, najlepsa je o najvecem - Jovanu Kursuli - ,,srpskom Herkulesu".
U selu Donjoj Gorevnici, u rudnickom okrugu, 1768. godine rodio se Jovan Petrovic, od oca Velimira i majke Magdalene. Ubrzo potom, Velimir Petrovic umire, Magdalena se preudaje za Ivana Topalovica, udovca iz Cevetaka.
Jos kao mladic, Jovan ubija spahiju Omera iz Milocaja i, posle nekog vremena, odlazi u hajduke.
Kada je buknuo ustanak, od samog pocetka njemu se prikljucio i Jovan Petrovic. Od bojeva na Cacku i Karanovcu pa do onog poslednjeg na Jeligradu, Jovan je neprekidno isao iz boja u boj pokazujuci veliko junastvo i rado deleci megdane sa Turcima.
Nadimak Kursula, dobio je u boju kod Uzica. Nekakava turski junak dva dana je izazivao Srbe na megdan. Treceg dana, kada je stigao Jovan, odmah je izasao pred turskog megdandziju.
Kursula je pripadao Mutapovoj vojsci, ali on je bio nezavistan i nikakve vlasti za sebe nije trazio niti se iste prihvatao. Zbog njegovog velikog junastva Karadjordje ga je proizveo u cin vojvode.
On je u boj uvek isao na konju i vuke je dobre konje jahao. Nosio je kratku i siroku sablju ,,palusinu" na ledjima, tako da joj balcak malo vijao iznad levog ramena ,,ko ju je taknuo desnom rukom, zivo vadio, tako je i u korice mecao, da se svak diviti morao".
Kursula je bio smedje kose, bledog tena, punijih obraza, nakostresenih brkova i obrva, sirokih pleca, vrlo snazan i nagluv. Verovatno da je zbog toga bio cutljive prirode i uvek je sam sedeo, puseci na svoju cibukliju. I na megdan je izlazio puseci cibuk koji bi lagano istresao i ostavljao u cibucnicu tek pred samim svojim protivnikom.
Narocito se proslavio na Crnom Vrhu 1809. godine kada je sa Tanasijom Rajicem sacekao Gusanca. O tome Sima Milutinovic kaze:

,,Sam Gusanac mucno desi traga,
Vo da brze stigne na selamet
Okupe ga cete Srbadije,
Hitre puste, na nogama lake,
Isprate ga i jezdac neki
Osobito Jovane Kursula"

(Srbijanka)

U mnogobrojnim bojevima i megdanima, vise je dobrih konja pod njim poginulo. U jednom boju pogine mu vranac, koga je mnogo voleo i na njemu vise megdana dobio. Kako ga u to vreme Karadjordje pozove u Toplu, Kursula, nemajuci dobrog konja, ode peske. Karadjordje mu pokloni arapsku zelenu bedeviju, koju su mu Turci na poklon dali, a koju je Kursula do smrti jahao i vise megdana na njoj dobio. Od svih megdana najvise ga je proslavio onaj na Varvarinu 1810. godine.
Pre odsudne bitke ispred turske vojske izadje strasan junak na vranom hatu, krupna ljudina sa velikim crnim brkovima, drzeci golu sablju u ruci, pa pozove Srbe na megdan. Ali mu niko na megdan ne izadje. Znajuci kakve to posledice po srpsku vojsku moze imati, Karadjordje, ljut, podje da trazi Kursulu. Po svom obicaju Kursula je na kraju iza logora pod jednim brezuljkom sedeo i iz cibuka pusio. Prisavsi mu Karadjordje kaze:
,,Brate Jovo, zar ti ne vidis da Turcin nas na megdan poziva, pa od tolikih nasih junaka nece niko da mu izadje - da ga smakne, nego mu se svaki i nevest cini! Moracu sam, kojekude, da idem i da psa umuckam da ne laje!
Kursula se popne na sanac, stavi ruku iznad ociju, pogleda, nasmeja se, pa kaze:
,, To, Gospodaru! Zar onoj ,,susi" nece niko na megdan da izadje? Oprosti Gospodaru, ja ga pre nisam ni video ni cuo."
Potom Kursula pojase Strinu, zapali cibuk i tako puseci polako, mirno, krene prema Turcinu. Kad dodje blizu Turcina, istrese cibuk, ostavi ga u cibukluk, pa potegne s ramena ostru palosinu i vikene:
,, Drz se Turo, evo ti Kursule!"
Turcin kad ga vide, stavi sablju u zube, pa potegne jedan pistolj na Kursulu, pa drugi, i kad ga ne pogodi, okrene hata i pocne prema turskom logoru bezati. Ispred samog logora stigne ga Kursula i sabljom posece.
Skoro cele 1813. godine Kursula se nalazio u Deligradu. Onoga dana, kada ce dopasti smrtnih dana, bio je izasao iz velikog sanca i otisao u sanac vojvodi Novcicu na razgovor. Na vratima od sanca odjase bedeviju i da je seizu. Dok je on bio u sancu, udare Turci na sanac, a Kursulin seiz se uplasi i sa bedevijom pobegne.
Ne nasavsi, tako, bedeviju ispred sanca, a opkoljen Turcima, Kursula krene ka velikom sancu, sekuci uz put Turke. Probijajuci se kroz Turke, zadobije sedamnaest rana. Jedan ga Turcin udari kopljem i ono se u rani zalomi. Upravo ta rana je za Kursulu bila smrtna.
Tako ranjenog Kursulu sa Deligrada, na volovskim kolima, zivog u Cvetke dovedu.
Tu, u kuci, 16. avgusta 1813. godine izdahne najveci srpski megdandzija.
Sahranjen je pored cvetacke crkve.
Dve skole nose ime Jovana Kursule. jedna u Varvarinu i jedna u Kraljevu. Ispred crkve u Varvarinu nalazi se spomenik sa stihovima o njegovom najcuvenijem megdanu. Ispred skole, bista. U osnovnoj skoli ,,Jovan Kursula" nalazi se bista i u Pljakicevom sancu.
Toliko od zahvalnog potomstva.

Boj na Karanovcu
„Posle ovoga (oslobadjanja Cacka, 24. marta 1805., prim S. R.) dodje Kara-Djordju glas da su se Turci u Karanovcu zatvorili i sa Srbima pobili, i da je tri Srbina i 9 Turaka poginulo. Kara-Djordje uzme 5.000 pesaka i 1.000 konjanika, i sa vise Vojvoda 15. Juna 1805. godine dodje pod Karanovac, i sa sviju strana, sa vojskom obkoli ga, i stade ga biti i stesnjavati, 18-ga naredi juris, no zbog jake kise tog dana, i zbog jakog Turskog utvrdjenja nista ne ucini. On dobavi jost jedan top, i Turke bolje obsadom stesni, i stane na varos zestoko pucati, i kad varos zapali gdi 700 kuca izgore, i njiov najbolji junak i poglavar „Zguro“ pogine. Turci onda ponude Kara-Djordju da se predadu, 28. Juna ugovor predaje bude ucinjen, i 29. Juna na Petrovdan Turci izidju iz Karanovca i, po ugovoru, ispraceni budu do Serbske granice za u Novi Pazar. Ovde Turaka mnogo pogine, a Srba bude 15 mrtvi i 30 ranjeni“. (Iz knjige M.M.Nenadovica u kojoj je citirana i epska pesma „Boj na Karnovcu“ koja pocinje stihovima „Knjigu pise Zgura Memed-Aga...“).

OSAMDESET GODINA IBARSKIH RUDNIKA - pise Ivan Rajovic
Kad grmi, svak se za sebe boji

   U uslovima u kojima se ova zemlja nalazi, i to ne samo poslednjih decenija, nego i mnogo pre, osamdeset godina postojanja za kopace uglja predstavlja i te kako znacajan jubilej. Na zalost, rudari Ibarskih rudnika u Uscu i Baljevcu, sudeci po njihovim izjavama, i nemaju mnogo povoda za slavlja i pored toga sto kopaju najkvalitetniji ugalj u zemlji. Naprotiv, sva paznja ovih ljudi koji zaista tegobno zaradjuju svoje plate usmerena je ka tome da sacuvaju svoj rudnik kakao bi i dalje, do penzije (za koju nikada ne znaju kada ce stici), obezbedili egzistenciju sebi i svojim porodicama. Stvar se dodatno komplikuje zbog sumnje da je nekome u interesu da rudnike na ovom prostoru zatvori, a rudarska naselja prakticno ugasi. to potvrdjuje cinjenica da su oba rudarska naselja prepustena laganom umiranju i pored toga sto obiluju bornim mineralima koji su vrlo cenjeni, skupi i znacajni cak i za kosmicku tehnologiju.

Licna karta
Ibarski rudnici su deo preduzeca koji proizvodi kameni ugalj visoke toplotne vrednosti. U preduzecu radi 693 radnika, a ugalj se kopa u dve aktivne jame, Jarando u Baljevcu i Tadenje u Uscu. Plan za ovu godinu je 76.000 tona i bice najverovatnije ispunjen, kako tvrdi direktor Zivko Zmuric i naglasava da ovde mora da pocne drugacije da se radi - ne kao do sada da se primaju plate od Elektroprivrede Srbije, vec da rudari pocnu da ih zaradjuju.
-Ovu firmu opterecuje visak radnika zato je u toku izrada studije o prestrukturiranju citavog javnog preduzeca. A problem sa ugljem je u tome sto je proizvodnja skuplja nego prodaja i nemoguce je preziveti bez subvencija drzve. Jedan od nacina da se proizvodnja poveca je otvaranje povrsinskog kopa Progorelica, koji gravitira rudniku Usce. Tu su rezerve cirka milion tona, a eksploatacija bi bila rentabilna. Perspektiva je i dalje na uglju sve dok se ne nadje neka zamena. A zamena, bar kada je Baljevac u pitanju, vidi se u bornim mineralima. Rezerve su oko 2,5 miliona tona sto znaci da obezbedjuju uposlenost kapaciteta za duzi period. Problem je u tome sto se ovi minerali nalaze na velikoj dubini. kaze Zmuric.

Borni minerali
U Baljevcu je pre nekoliko godina zapoceto istrazivanje dva lezista bornih minerala. Borni minerali, odnosno bor oksid, je neophodan za proizvodnju borne kiseline, iz koje se izdvaja niz proizvoda vrlo retkih u svetu i jako skupih. A bor ima stratesku upotrebu, cak i u kosmickoj industriji. Skup je jer ga nema dovoljno. Za sada su poznata lezista u Turskoj, nesto u Americi i u Rusiji. U Evropi bi ovo bio prvi rudnik bornih minerala. nedavno je Ibarskim rudnicima drzava, kao vlasnik svih rudnih nalazista, oduzela istrazno pravo i tu se stalo sa daljim istrazivanjima. Potom je napravljen elaborat o opravdanosti ulaganja i to je poslato Ministarstvu sa zahtevom da vrati istrazno pravo kako bi mogli da rade. Ovde se sumnja kako drzava ima nameru da preko koncesija nekome ustupi leziste bornih minerala u Piskanji koje je veliko i za sta ce uzeti velike pare. U Ibarskim rudnicima se nadaju i rade na tome da im ostane bar leziste Pobrdski potok, da rade kako bi nadomestali ekonomiju na uglju.
-Bez obzira ko bude dobio koncesiju, kaze Zmuric, mi cemo svim silama zahtevati da nasi ljudi rade u tom rudniku bornih minerala, da se sto veci stepen prerade radi u Baljevcu.
Ista prica o bornim mineralima iz usta bivseg direktora mogla je da se cuje i pre nekoliko godina, a da u medjuvremenu nista narocito nije uradjeno. Ali direktor Zmuric to objasnjava ovako:
-To je mnogo dobro ali i skupo da bismo se sami time bavili. Ali sada smo izasli iz Elektroprivrede gde smo nekada primali plate, pa moramo da ubrzavamo otvaranje rudnika i pocetak eksploatacije da bismo imali od cega da zivimo . Sada je Ministarstvo na potezu. Ukoliko sve bude teklo po planu za 2-3 godine bi mogla da pocne eksploatacija bornih minerala.
I pored svega ovde ne nameravaju da se odreknu uglja, jer je u rudnik Bela stena, koji je u raspadu, doveden prinudni upravnik, a Fabrika metalne stolarije ne radi. Zapravo, tri firme koje su zajedno sa rudnikom nosile razvoj mesta ne rade, kaze Zmuric. Ako i rudnik stane Baljevac ce postati oaza penzionera koji cekaju da se presele na groblje. Zasto fabrike u Baljevcu stoje, niko nije u stanju da odgovori, a i nerado se odgovara na takva pitanja posto svi misle da iza toga stoje neki ozbiljniji razlozi.
Upravnik Rudnika u Uscu Dragomir Zecevic kaze da bi rudnik Tadenje u Uscu sa sada poznatim rezervama u dva kopa mogao da zivi jos 17 godina. Zazivljavanjem povrsinskog kopa Progorelica paralelno sa podzemnom eksploatacijom apsolutno opravdava proizvodnju uglja buduci da se radi o rezervama od 1.700.000 tona.

Sve zavisi od rudnika
Bratomir Obrenovic je kv kopac, ozenjen i otac dvoje dece, zaposlen u Ibarskim rudnicima od 1975. god. Oko cetiri godine je radio u Primatu ali se vratio u jamu gde namerava da zavrsi svoj radni vek. Kaze da je trebalo da ode i da omoguci mladima da se zaposle ali zarad zakona, koji su takvi kakvi jesu, morao je da se vrati i da tu ostane, sto je, po njemu, velika greska. Jos ne zna koliko mu je ostalo do penzije jer, kako objasnjava, taman napunim pedeset godina i ispunim jedan uslov, a onda se taj uslov povecava na 53 godine. Sada ima 43 godine radnog staza. Kaze kako odredjene beneficije za rudare postoje, ali da one nisu od nekog narocitog znacaja. Nije imao prilike da obilazi druge jame i pretpostavlja da mozda postoje i tezi uslovi ali da je jama u Uscu specificna posto se radi o kamenom uglju. Intersovanje mladjih ljudi za rad u rudniku postoji ali ne mogu da budu primljeni zbog starijih koji ne mogu da odu. Kaze da mu je zao sto drzava , a i svi ostali, zaboravljaju na rudare i ne ulazu u njih, bar kao nekada.
-Nama ne treba mnogo, a mi cemo te pare sigurno da vratimo. ovaj rudnik bi i zbog politicke situacije trebalo da opstane jer se Usce nalazi na Ibarskoj magistrali i osim rudnika ovde ne postoji nista drugo. Ako se ugasi rudnik, sve se gasi i ovo mesto ce jednostavno prestati da postoji, tvrdi Bratomir.
Milinko Jovicevic , kv kopac, radi od devedesete godine i zali se na teske uslove i zastarelost masina. Kaze da je mlad radnik ali da ima dosta radnog staza i ukoliko bude po vazecem zakonu uskoro ce imati vise godina radnog staza nego godina starosti.
Dragan Milicevic, otac dvoje dece, radi od 1987. godine, zali se na teske uslove rada koji su opasni po zivot i naglasava kako se tu nikada ne zna da li ce izaci iz jame oni koji u nju udju. On je doziveo eksploziju u jami 12. decembra 1998. god. Bio je u Beogradu na lecenju opekotina drugog i treceg stepena i ponovo se vratio u jamu.
-Ima straha, nervoze, pobeleo sam, ledja me bole, ali me niko ne razume, a da se radi mora, kaze Milicevic u diktafon koji osvetljava lampa sa njegovog rudarskog slema. Cudan je osecaj duboko pod zemljom slusati i posmatrati coveka koj je vec jednom imao to iskustvo kojeg se svi pribojavaju , a sa kojim se uvek racuna - da ziv bude zatrpan u jami i da se opet vrati u nju.
Nebojsa Miodragovic se zali na losu mehanizaciju, teske uslove i velike uspone. Za razliku od primanja u drugim firmama kaze da su plate solidne, ali bi mogle da budu i bolje.
Radisa Djokovic kaze da ni vlada, a ni Ministarstvo nista ne preduzimaju u vezi sa radnim stazom i tvrdi da se, na osnovu njegovih saznanja, rudarima ne uplacuje ni beneficirani radni staz i da ima mnogo ljudi koji su ispunili sve uslove, a i dalje rade. Ipak, bolje da se radi nego da se rudnik zatvori u mestu gde su sve ostale firme zatvorene. I on kaze da je politicka situacija i blizina Kosova jedan od razloga za ozivljavanje rudnika i zaustavljanje mladih.
-Ne mozemo svi u Beograd i tamo ce jednog dana biti visak ljudi, a svako se snalazi za sebe. kad grmi svak se za sebe boji, svako pred raspad gleda da zagrabi sto vise za sebe, istice Djokovic.
Rudari do jame putuju sat vremena svakoga dana, u jamu ulaze u pola sedam i ne izlaze do dva popodne. rade u tri smene. I mada se cini da je u jami sasvim svejedno koje je doba dana napolju kazu da je najteza nocna smena, kako zbog bio ritma tako i zbog nemogucnosti da se odspava kada se dodje kuci i poslova koje je neophodno obaviti. Hranu , uglavnom losu, pastetu i narezak, nose sa sobom i jedu na radnom mestu. Sve u svemu, svi se slazu, sve je svedeno na minimum, tek toliko da se prezivi. A u jami vlaga, teskoba, nagle promene temperature, prasina i nedostatak vazduha koji nenaviklog tera da se sto pre vrati natrag. Na licima rudara, garavim i prosaranim tragovima napornog rada, i pored ociglednog nezadovoljstva nekakav cudan spokoj, cak bi se reklo nadmoc i psihicki mir kao proizvod fizickog rada i odsustva od ubitacnog zivota napolju. I pored toga zakljucujem da nema tih para koje bi mogle da kompenziraju vreme provedeno ovde. Razmisljam o tome dok posmatram svog sagovornika koji je cetiri decenije proveo u jami.

Vlada nas pusta niz vodu
Goran Nikolic, predsednik Sindikata Ibarskih rudnika, kaze:
-Mi smo prosle godine prilikom izlaska iz EPS i letosnjim strajkom napravili sporazum, kojim nismo bili bas zadovoljni, a koji je predvidjao da ce vlada uz garanciju EPS da nam obezbedi jos za 2004. godinu subvencije za normalan rad rudnika. Uslov za to je bio da oni za tri meseca naprave plan strateske konsolidacije. Medjutim, verovatno zbog izbora koji su usledili, oni nisu zeleli da se upustaju u to pa su prolongirali svoje obaveze prema nama. Sad smo dosli u situaciju da su subvencije potpuno smanjene i sav ugalj koji proizvodimo i subvencije koje dobijamo dajemo na plate i nemamo nista za repromaterijal i zastitna sredstva. Imamao osecaj da nas vlada polako pusta niz vodu, jednostavano ne zeli da ispostuje sporazum koji su potpisali. Sad smo bili na razgovorima ali nam je receno kako oni, clanovi vlade, odlaze i kako samo cekaju dan kada ce da ih sklone i da nisu u poziciji bilo sta da obecaju, niti da ucine. Sve investicije su obustavljene od 1. novembra i ceka se da strucnjaci iz inostranstva kazu u koje bi rudnike trebalo da se ulaze.
I pored svega vidjenog i recenog strucnjaci u Ibarskim rudnicima kazu da postoje i rudnici sa jos gorim uslovima, a pojedinci na poslovima koje obavljaju, a takvih nije malo, nemaju prava na gresku. Zato im srece, o kojoj toliko govore, nikada nije dovoljno. A ni para za ono sto rade.

   Malo je reka koje su opevane u narodu, a one koje to jesu, najpre su zasluzile svojom lepotom. A Ibar, zaista, bese lep. Krvotok srpske drzave. Krasile su ga vode, koju su pili putnici namernici, do riba kojih danas vise nema. U Ibru je, na primer, zivela mladica, kraljica slatkih voda dunavskog sliva. Iz Ibra je trajno iscezla izgradnjom akumulacije ,,Ribarici" i razvojem industrije na Kosovu. Takodje, lipljan prati staniste mladice i deli istu sudbinu, jer ga vise nema, mada ga je pre rata bilo sve do Kraljeva. To je cinjenica koja nece rasplakati mnoge ljude, ali je cinjenica da ove riblje vrste donose Sloveniji pozamasan devizni prihod. Poslednje skloniste i zivotni prostor lipljan nalazi u reci Studenici. Ali, uzalud. Pocele su da se grade strugare, a strugotina, zna se, u Studenicu!
   Danas, ribolovnim vodama kraljevacke opstine upravljaju ribolovci. To je rezultat decentralizacije i novog savremenog koncepta upravljanja obnovljivim prirodnim resursima. Taj koncept je za tri godine, koliko postoji, preboleo sve decje bolesti i vec sada daje odlicne rezultate. Organizacije ribolovaca, osim upravljanja ribarstvenim resursima, sve vise ucestvuju i u akcijama ekoloskog i edukativnog karaktera. To nije spektakularno, ali je, ipak, nesto sto je u sprezi sa sve razvijenijom javnom svescu, i daje zamajac sirem drustvenom miljeu u borbi za zdravu zivotnu sredinu. Kada smo poceli da cistimo smece sa obala reka, mnogi su se smejali. Smece je, uskoro, bilo na istom mestu, pa smo takve akcije simbolicno nazvali: bacaj - cisti! Necemo odustati. Kada smo prvi u Srbiji poceli da organizovano danonocno cuvamo mrest autohtonih ribljih vrsta, neverne Tome su vrtele glavom, a slika kraljevackih ribolovaca je preko evrovizijske razmene obisla citav svet.

Ribolovci nece odustati
   Kada smo poceli da vrsimo nadzor nad rekama, u smislu Zakona o ribarstvu, naisli smo na mnoge situacije koje nismo u mogucnosti da resimo, bacanje smeca, eksploatacija sljunka, hemijska zagadjenja i slicno. Nikada necemo odustati! Morali smo da naucimo: republicka i savezna regulativa nije usaglasena, ne postoji nacin da se u okvirima zakonskih odredbi efikasno i funkcionalno deluje, kazne i ukoliko ih ima su male i usled neusaglasenosti i velikog broja uredbi, resenja i zakona, nisu primenljive.
   Zbog toga smo resili da ne smemo biti nemi posmatraci. Svojim akcijama, kontaktima sa nadlecnim institucijama, ministarstvima, a prevashodno sa inspekcijskim organima, ipak smo uspeli da napravimo pomak sa mrtve tacke. Ponudili smo ono sto mnoge opstine nemaju, onu neposrednu pomoc na terenu, jer zasto ne iskoristiti cinjenicu da je nasa sluzba svakog dana na obalama reka?
   Nasa opstina je, na srecu, imala sluha za ovakav vid saradnje, tako da danas nasa sluzba vec dostavlja zapisnike sa terena o bacanju smeca (odluka o komunalnom uredjenju) i nasi izvestaji su dovoljni za podnosenje prekrsajnih prijava smo pocinioce da smece pokupe i ponovo natovare na svoja vozila, a primer kojim se ponosimo je dojava ribolovca iz Milocaja koji je prijavio vozilo marke TAM 2001, kojim je u Moravu istovarena velika kolicina koze i kostiju. Ribolovac je sluzbi dao podatke i pristaje da svedoci na sudu protiv pocinioca. Ovi primeri jesu mali, ali su prvi takvi pokusaji u Srbiji.

AKTIVNI SARADNICI
   Problemi koje nosi upravljanje ribolovnim resursima su veliki, neki su na izgled neresivi, ali je i nasa resenost definitivna. Opravdanja vise nema, problemi se moraju resavati. Jasno je da je orijentacija drustva ka ukljucenju u savremene svetske i evropske tokove definitivna. Ta orijentacija namece nove metodologije rada. Ciljevi su jasno definisani i, hteli mi to ili ne, odredjeni standardi postoje i mora im se stremiti. Ti standardi su definisani kroz strateske planove razvoja. Jedan od tri najvaznija strateska plana je Lokalno ekoloski akcioni plan, ili popularno LEAP. Kako starteski planovi promovisu neke nove kategorije drustvenog zivota, kao sto su ucesce javnosti u donosenju odluka bitnih za pitanja zivotne sredine, ribolovci su sebe prepoznali kao kategoriju zainteresovane javnosti, tako da je najnormalnije da u procesu izrade i implementacije projekta budemo aktivno ukljuceni. U LEAP-u vidimo dvostruku korist, mogucnost da nasi planovi budu usaglaseni i verifikovani od cele zajednice i da edukacijom naseg clanstva doprinesemo kvalitetu javnog mnjenja.
   Vizija ribolovaca: Ribolov je drustvena aktivnost koja nudi sjajnu priliku za odmor i rekreaciju gradjanstva, edukaciju najmladjih, sportska dostignuca, zdravlje ljudi, turisticku ponudu i mnoga nova radna mesta.
   Duboko sam ubedjen da kvalitetnih ljudi ima i da ce LEAP dati mnoga odlicna resenja kako ribolovcima tako i gradjanima Kraljeva. Verujem u prirodu kao u mati koja sve prasta. Znam da ce mladice i lipljani ponovo plivati Ibrom. Jer, reke vise nisu same!

Milan Milosavljevic
koordinator Gradjanskog
foruma LEAP-a i predsednik
Ribolovackog drustva
,,Hristifor Perisic - Kico’’

UMETNOST - KULTURA - OBRAZOVANJE

CENTRALNA PROSLAVA DVA VEKA MODERNE SRPSKE DRZAVE - pise Dragan Bajovic
"Skela" Gorana Petrovica u Orascu

   Cuveni srpski pisac, Kraljevcanin Goran Petrovic autor je dramskog teksta "Skela" koji ce, uz direktan prenos Televizije Srbije, biti izveden u okviru centralne proslave 200-godisnjice moderne srpske drzave u nedelju, 15. februara, u Orascu, mestu u kojem je 1804. godine Karadjordje podigao Prvi srpski ustanak.
Petrovic je ovaj tekst pisao po pozivu organizatora proslave koji je dobio u avgustu prosle godine. "Skela", kaze autor, za osnovu ima metaforu plovidbe i putovanja, a spaja simoboliku Nojeve barke i splava Meduza, Odisejevog putovanja i potrage za zlatnim runom, uz dvojnu simboliku vode, virova, matice, mrtvaja, brzaka, prelaska sa obale na obalu, inicijacije, hodocasca i lutanja".
U tekstu nema istorijskih licnosti, ali ce u njegovom dramskom izvodjenju nastupiti vise od 70 glumaca, medju kojima su Voja Brajovic, Irfan Mensur, Tihomir Stanic, Dusan Jaksic, Tanja Boskovic, Ruzica Sokic, Tanasije Uzunovic, Boris Komnenic, Mihajlo Janketic i Predrag Ejdus. Reditelj Kokan Mladenovic (za scenu je adaptirao i Petrovicev roman "Opsada crkve Svetog Spasa"),delo "Skela", uz pomoc scenografa Borisa Maksimovica, postavio je na monumentalnoj sceni sastavljenoj od deset paluba, bas onako kako je i sam autor zamislio.
Muziku za "Skelu" komponovao je Zoran Hristic, a horom Kulturno-umetnickog drustva "Branko Krsmanovic" dirigovace Darinka Matic Marovic.


POVODOM RETKOG JUBILEJA - pise Marko Slavkovic
Nema umora dok je humora

    Uskoro ce Ilija Sekuljica obeleziti trideset godina provedenih u donedavno opasnoj sluzbi humora i satire • Ni zloglasna ,,Oluja” nije ga presaltovala na teren bez ,,bockanja” i sale • Tri knjige u tom fazonu

Tog februarskog jutra bese bas hladno: cas susnezica, cas sneg, cas ledena kisa. Nema boljeg opravdanja zasto sam predlozio da pricu o neobicnom jubileju Ilije Sekuljice zabelezim bas u kafani. Kao, svejedno je u kojoj, a smisljeno predlazem bife u kome sluze najbolju ljutu rakiju u gradu.
Dakle, sedamo za sto predvidjen za sest osoba. Ilija Sekuljica iz ,,postarske” torbe izvlaci silne knjige, casopise, novine, isecke iz stampe, fotografije. Jedva da ima mesta za parce mog mog papira i olovku. Dobro, takav je covek: pedantan i precizan. Hoce da mi za svaku recenicu da dokaz. A dokaza!
Tri decenije Ilija se bavi nezahvalnim, donedavno i rizicnim zanatom- humorom i satirom. Istina, pre skoro pola veka poceo je u novinarstvu, i od toga je ziveo u rodnoj Dalmaciji. A od 1974. godine, aktivno pise humor i satiru. U tom poslu ostao je do danas.

Kad se muka potiskuje salom
Ilija Sekuljica se, zbog ratne i zloglasne ,,Oluje”, 1995., obreo u Kraljevu, gde je i sada, kao podstanar. Izbeglicki zivot, iako sa dosta jada i trpljenja, nije ga skrhao, i nije od njega napravio coveka koji u zivotarenju i jadikovanju ceka sudnji dan. Naprotiv. Umesto da sa penzionerima provodi vreme igrajuci sah i domine, ili da hodajuci nogu pred nogu, i sa rukama pozadi, u glavnoj ulici svakodnevno broji ploce, Ilija se odmah pridruzio kraljevackim satiricarima. Evo, vec devet godina saradjuje u ovdasnjim humoristickim radio emisijama, posebno u ,,Strsljenu”, humoristicko - satiricnom dodatku ,,Ibarskih novosti”. Ocigledno, za Iliju nema umora dok je humora.

Jugoslovenski humorista
Tokom proteklih godina Ilija je bio, i jos jeste, saradnik u brojnim redakcijama koje neguju humoristicko- satiricne sadrzaje, kako u bivsoj tako i u sadasnjoj Jugoslaviji. Na primer: ,,Licki vjesnik”, zagrebacki ,,Kerempuh”, novosadski ,,Osmeh”, Radio- Novi Sad, Radio- Sarajevo, beogradski ,,Jez”, Radio- Zagreb, Radio- Knin, ,,Brodolom” iz Slavonskog Broda, ,,Cvorak” iz Bjelovara, Radio- Krusevac, pristinsko ,, Jedinstvo”, i tako, sve do broja dvadeset pet!
Za svoje tekstove, Ilija je, naravno, dobijao pohvale, honorare, a ponekad i poklone. Tako je na Festivalu humora i satire u Sarajevu (1998.) od Radio- Sarajeva, umesto honorara, dobio- nov tranzistor. Istina, bilo je to, u izvesnom smislu, i priznanje za desetogodisnju saradnju u emisijama ,,Veselo vece” i Cik- cak”.
Baveci se tako dugo, i tako uspesno, humorom i satirom, Ilija je napisao vise stotina aforizama i epigrama, pa je sasvim logicno da ih pretoci u knjigu. Tako su nastale tri knjige: ,,Humoristicke crtice”, ,,Smeh za lek” i ,, Od sale glava ne boli”.
Inace, pre nego sto se ,,zarazio” humorom i satirom, Ilija se, paralelno sa novinarstvom, bavio i poezijom. Narocito je pisao deseteracke pesme, koje je ovekovecio u tri knjige:,,Bjela smrt”, ,,Prvi ljudi na Mjesecu” (zbog koje je od americke ambasade na poklon dobio televizor na baterije, jer u to vreme (1969.) u njegovom Erveniku nije bilo struje) i ,,Tragedija Banjaluke”. Posle izgnanstva u Kraljevo, objavio je knjigu ,,O zivotu izbeglickom”.

Odmah se vracam,dodjite sutra
Zbog ratnih dogadjalja u Hrvatskoj, narocito uoci ,,Oluje”, Ilija je u Gospicu ostavio mnostvo neobjavljenih i citav tovar objavljenih humoristicko- satiricnih tekstova. Tih dana, ili tih sati, najvaznije je bilo sacuvati zivu glavu; dakle, sto pre pobeci, pa makar i bez tako dragog proizvoda. Ipak, dosta aforizama i epigrama Ilija je poneo, na papiru ili u glavi, kao ove:
* I on je, najzad, postao rukovodilac. Za ruku vodi svoje unuce.
* Primljen je na rad u kancelariju preko veze. Sada sedi bez veze.
* Cekao je svojih pet minuta. Dobio je pet godina.
* Nastala je panika. Zabranjen je lov u mutnom.
* Svi stanovi su radnicki. Oni su ih sagradili.
* Kada se administracija igra vatrom, radnici lece opekotine.
* Nepismeni najcesce pitaju: ,, A gde to pise?”

Ilija se pokazao i kao izvanredan epigramista:
Ispostavilo se i to,
da mnogo vece plate
imaju bas oni
sto praznu slamu mlate.
Ili, kad se ironicno pita:
Ne zna se koji je posao
za neke sluzbenike preci:
resavanje molbi, zalbi
ili ukrstenih reci!

Ilija se simpaticno nasmejao i nasoj birokratskoj navici:
Dodjem pred vrata,
ali ne mogu unutra.
Gledam, na vratima pise:
Odmah se vracam,
dodjite sutra!
*
Povodom narednog jubileja, cetiri decenije odanosti ovom zanatu, razgovaracemo u bitno promenjenim uslovima. Promenicemo kafanu.


KALENDAR UPISA U SREDNJE SKOLE - pise Vesna Mrakovic JokanovicKRALJEVO
Upisna trka pocinje 21. maja

Prema predlogu kalendara upisa ucenika u srednje skole, prijemni ispit za umetnicke i druge specijalne skole bice organizovani od 21. do 23. maja. Prvi rezultati bice objavljeni 26. maja, a konacni - dva dana kasnije.
   Kvalifikacioni ispit iz maternjeg jezika polaze se 21. juna od 10 do 12 casova, a ispit iz matematike, sledeceg dana u isto vreme. Preliminarni rezultati bice objavljeni 26. juna, a konacni rezultati - 28. juna. tog dana, djaci popunjavaju i predaju liste zelja za odredjena zanimanja i skole u Srbiji. Zvanicna lista bice objavljena u osnovnim skolama 3. jula. Raspored djaka po skolama, smerovima gimnazija i obrazovnim profilima bice obavljen 5. jula, kada pocinje upis u srednje skole. Nakon toga objavljuju se preostala slobodna mesta za upis u drugom roku.
   Popuna, predaja i unosenje liste zelja ucenika za drugi upisni krug je 8. i 9. jula, konacan raspored bice objavljen 12. jula i, istovremeno, pocinje upis tih djaka u srednje skole.