Bolest prljavih ruku
Zašto nema spomen-obeležja?
Rezultati i novi mesni odbori
Istrajna borba za napredak i demokratiju
Ratovi u bivšoj Jugoslaviji privremeno spasili NATO
Akademski slikar u sivilu političkog života
Neću pokupiti kofere i otići
Podsticanje primarne proizvodnje
Prvi dao kožu Urošu
Umetnost, kultura, obrazovanje
Sport: triatlon, fudbal, vaterpolo

KOMENTAR S POVODOM - piše Ivan Rajović
Bolest prljavih ruku

   Srbi su divan narod, nebeski, reklo bi se. Bar tako su nas učili, naročito petnaestak godina unazad. Stvar je u tome što to nije netačno. Naprotiv. Sagledamo li svu našu istoriju, shvatićemo da osim sporadičnih izliva ubilačke strasti u borbi oko vlasti, za ovaj narod se slobodno može reći da nije ni mrava zgazio. A gazili su njega, palili, silovali, streljali i radili mu sve ostale ubilačke radnje, u zavisnosti od inspirativne i brutalne mašte počinilaca, a da niko nikada nije pomenuo genocid. To je, valjda, bio normalan sled događaja po sistemu ,,vuka i Aske", ili tako nekako. A psihologija ,,slovenske duše" koja, gotovo po pravilu, podrazumeva žrtvovanje i ljubav, veru i nadu, da će što paganski bogovi, a što hrišćanski Pantokrator obaviti svoje i stvari dovesti na svoje mesto, još se nije obistinila, a nama samima je donela najviše zla.
   Ako je verovati novijoj istoriji, koju kao i stariju, pišu pobednici, nismo ni znali ko smo i kakvi smo sve do 1942. godine kada je, kako opet tvrde neki, počeo masovni bratoubilački pokolj. Jedni naši, što kamama, što kundacima, konopcima i ostalim inkvizitorskim alatkama istrebljivali su druge naše opremljene sličnim spravama za dokazivanje sopstvene ideološke ispravnosti. Oni koji nisu naši uglavnom su stajali po strani, gledali, likovali i zdušno pripomagali samoistrebljenje srpstva, sanjajući svoje autohtone državice i oslobađanje od takozvane srbijanske hegemonije. Naši, a ne Zelena transferzala, Vatikan, Novi svetski poredak i šta ti ja znam ko još, možda uz tajnu podršku pomenutih faktora globalne istorijske zavere, za naše su izmislili i Goli otok, upriličili Sremski front i obavili uzgred na hiljade likvidacija sigurnom bratskom rukom soptvene nepoćudne braće. Čak i u našem Kraljevu, na Nemačkom groblju, Ratarskom imanju, pored Ibra i na mnogim drugim živopisnim mestima i mističnim gradskim katakombama, još postoje tragovi ovih zverskih radnji u ime obračuna sa neistomišljenicima, a braćom.
   Neki su to zaboravili, a neki nisu, niti će. Štaviše, pojedinci su došli do tako epohalnog saznanja, utemeljenog na makijavelističkom učenju, da zločin nije zločin ako se čini iz patriotskih, državotvornih ili nekih drugih u svojoj i svesti svojih pristalica utemeljenih pobuda. I to je poznato. Uostalom, čitav Stari zavet obiluje primerima (ne)ljudske zloće proistekle iz kulture, psihologije i težnje za proširenjem teritorije i bogatstva pojedinih ,,civilizacija". Pokolj tako postaje logična kazna za neposlušne koji su se drznuli da se brane, a silovanje plemeniti čin sa namerom da se u razvodnjenu krv nejakih umetne ratnički gen pobedioca.
   Ništa se nije promenilo ni do danas. Oni koji su nasilno ili dobrovoljno učestvovali u jugoslovenskim ratovima mogli bi štošta da kažu o tome, i to svi odreda.
   Lobanja malog Ilije u rukama presvetog oca Filareta, koliko je nemoćno i bolno saopštavanje istine, toliko je i otvoreni poziv da se uzvrati istom merom ili još žešće po neprijatelju iste krvi. I uzvraćalo se, bogami, svejedno ko je prvi počeo.
Ali, dok su drugi (Hrvati i muslimani), vešto čuvajući svoje sunarodnike od genocidnih etiketa i sećanja na Jasenovac ili nabijanja na kolac, nastupali pod etiketom branitelja sopstvenih teritorija, konfesija i nacionalnih obeležja, Srbi su etiketirani kao četnici, masni, prljavi, zadrigli, sa kamama u rukama i genocidni, dakako. Kao u Ćosićevim romanima. Dakle, ni manje ni više od onoga što su Srbi sami sebi kroz komunističku propagandu nalepili.
   E, sad bi trebalo dokazati da Srbi nisu četnici, bar ne takvi i bar ne svi, ali i da balije i ustaše nisu cvećke kakvim bi da se predstave. A stvar je jasna, ako hoćemo da budemo iskreni, ako nisu svi isti, onda su četnici, ma šta se pod tim podrazumevalo, neuporedivo manje zlo od ustaša i balija - mačji kašalj, reklo bi se.
   I da preskočimo pitanje ko je i zašto nesrećne i zaslepljene ljude naterao da postanu ubice. Jasno je da rat bez ubistava ne ide. Ali, bez zločina, bar kada je u pitanju civilno stanovništvo, valjda bi moglo i trebalo. Ali nije. A kad već nije, onda je sasvim logično da se zna ko je i u čije ime silovao žene i ubijao decu. O uniformisanima nećemo, jer je rat mnogima, a prevashodno paravojnim rodoljubima, poslužio da manifestuju efekte sopstvenog adrenalinskog naboja, životinjskog nagona, ali i steknu bogatstvo, krvavo ali primamljivo.
   Priznati zločin i izviniti se žrtvama, odnosno onima koji su preostali, čak je i viteški čin, tim pre što se zločin ne može sakriti, a svaka kasnija spoznaja mogo više boli i potresa nego blagovremeno suočavanje sa istinom, ako ona to već jeste.
   Prosto rečeno, priznanje i izvinjenje ipak navode na pokajanje i govore o čestitosti duše zabludele i zalutale u jednom trenutku očaja, strasti ili beznađa. Prikrivanje zločina samo je potvrda zle namere, dokaz zlog semena pojednaca usađenog u kolektivno biće nacije i to verovatno nikada nikome nije i neće biti oprošteno, ni pred Bogom, ako ga ima, ni pred onima koji će doći posle nas. Jer zlo zasigurno vlada svetom, ali se ne može sakriti, pogotovu ne kada se ostavljaju tragovi o njemu. Uostalom, o spasu sopstvene duše, i svoje i svoga naroda, svako bi trebalo da razmišlja sam i najmanje je bitno ko će to prvi da učini. Ili možda jeste. Na kraju krajeva, svi mi dobro znamo ko smo i kakvi smo, pa nam priznanje i pokajanje nije ni bitno. Ili bi ono moglo samo da umanji razmere shvatanja o mržnji i zlu u kojem, ipak, nismo svi učestvovali, ili bar ne sa istim posledicama po druge.

KONFERENCIJA ZA NOVINARE OO SRS KRALJEVO - piše Slobodan Rajić
Zašto nema spomen-obeležja?

   Opštinski odbor Srpske radikalne stranke Kraljevo uputio je oštar protest i pitanje predsedniku opštine zbog čega, uprkos jednoglasnoj odluci Skupštine opštine, ove godine, na Vidovdan, nije podignuto i otkriveno spomen-obeležje poginulim Kraljevčanima u ratovima od 1991. do 1999. godine. Predstavnici tog Odbora podsetili su da je dva puta odbijen i zahtev Odborničke grupe SRS da se na sednici Skupštine opštine razmatra izveštaj Upravnog odbora Fonda za izgradnju ovog spomen-obeležja.
   - Predsednik opštine dr Radoslav Jović treba da odgovori na to pitanje. Skupština je donela odluku, sredstva su obezbeđena, projekat urađen i dobijena građevinska dozvola. Ja se plašim da g. Jović ne želi ovo spomen-obeležje na ovom mestu ispred zgrade Skupštine opštine da ne uvredi strane delegacije koje ovde dolaze, a kakva su to uvreda žrtve koje su pale za otadžbinu? - upitao je Božidar Županjac, član Upravnog odbora Fonda za izgradnju spomen-obeležja.


ODGOVOR DR RADOSLAVA JOVIĆA
Neka im služi na čast

   Povodom optužbi predstavnika Opštinskog odbora Srpske radikalne stranke u Kraljevu da je odgovoran što spomen-obeležje poginulim Kraljevčanima u ratovima 1991-1999. godine nije podignuto do Vidovdana, dr Radoslav Jović, predsednik opštine Kraljevo, za ,,Ibarske novosti” je izjavio:
   - Ja želim da podsetim građane da sam predsednik opštine godinu i po dana i da pre toga tri godine nisam bio u vlasti, dakle ne mogu odgovarati i za onaj period pre nego što sam došao na poziciju predsednika opštine. Ali ono što sam preduzeo, odmah pošto sam došao na ovu poziciju, jeste bila moja iskrena želja da se konačno tim žrtvama odužimo podizanjem spomenika o kojem se zaista godinama priča. Sazvao sam prvu sednicu Fonda na kojoj smo doneli odluku da se konačno taj projekat, koji je napravljen i za koji su sve dozvole dobijene, i realizuje. Sa tim u vezi sam za 2005. godinu predvideo i predložio određenu buyetsku stavku sa kojom se složio i tadašnji odnosno sadašnji Upravni odbor Fonda. Ta stavka je usvojena na Skupštini.
   U međuvremenu, međutim, došli smo do saznanja da to nije dovoljan novac i da su potrebna dodatna sredstva. Lično sam reagovao i odobrio iz budžetskih rezervi tri i po miliona dinara da se prebaci na račun Direkcije za planiranje i izgradnju, kako bi se taj projekat realizovao.
Međutim, postojali su sada problemi tehničke prirode. Dakle, čitav niz postupaka je potrebno odraditi pre nego što dođe do konkretnih radova. Mi smo sada pod udarom Zakona o javnim nabavkama i čitava investicija vezana za ovaj spomenik mora se raditi upravo po slovu toga Zakona, a taj Zakon obavezuje i Skupštinu opštine Kraljevo i Direkciju za planiranje i izgradnju da po sistemu javnih nabavki odradi i ovaj posao.
   I da bih demantovao ovu gospodu koja na neprimeren način napada i ovu Skupštinu i predsednika opštine, evo ja dajem na uvid građanima Kraljeva ,,Službeni glasnik” u kome je objavljen Javni poziv Direkcije za planiranje i izgradnju Kraljevo za prikupljanje ponuda u otvorenom postupku radi dodele ugovora o javnoj nabavci radova na izgradnji spomen-obeležja poginulim u ratovima od 1991. do 1999. godine. To je dokaz da se praktično vrše sve pripreme i ja očekujem, kada odradimo ovaj posao kako to slovo Zakona nalaže, da ćemo do oktobra imati taj spomenik.
   I tu želim da stavim tačku. Kao predsednik opštine više nikada neću ni slovo da prozborim upravo iz pijeteta prema onoj deci, prema onim žrtvama koje leže u grobovima. A, neka služi na čast onima koji upravo tu nesreću koriste u zlonamernosti i u političke svrhe.

ODRŽANA ČETVRTA IZBORNA SKUPŠTINA NOVE SRBIJE U KRALJEVU - piše Sloboran Rajić
Rezultati i novi mesni odbori

   • Kao parlamentarna stranka u Kraljevu Nova Srbija dala značajan doprinos rešavanju problema u opštini • Velika pomoć i dosadašnjem i daljem radu i razvoju predsednika stranke Velimira Ilića • Ključni zadaci novoizabranog Opštinskog odbora NS Kraljevo dupliranje broja od 25 mesnih odbora stranke i brži i svestrani razvoj Kraljeva • Za novog predsednika OO NS izabran Milutin Ilić

   Na lokalnim vanrednim izborima koji su održani novembra 2003. Nova Srbija je uspela da postane parlamentarna stranka i sa tri odbornika uđe u sastav vladajuće koalicije u opštini Kraljevo, rečeno je na četvrtoj redovnoj izbornoj skupštini Nove Srbije, održanoj prošle nedelje u Kraljevu.
   - Sa koalicionim partnerima imamo konstruktivnu i korektnu saradnju, tako da Nova Srbija svojim delovanjem jasno doprinosi bržem rešavanju problema lokalne uprave. Od tada pa do danas aktivno učestvujemo u svim aktuelnim dešavanjima. Na osnovu tih izbornih rezultata dobili smo pravo odlučivanja i vođenja poslovne politike u nekoliko javnih preduzeća i ustanova. Nova Srbija je svesna svih ključnih problema Kraljeva, pa je u skladu sa svojim mogućnostima pokrenula značajne inicijative za njihovo rešavanje. Jedan od najboljih primera je i pitanje obilaznice oko Kraljeva, gde smo veoma blizu realizacije prve faze obilaznice koja će umnogome da ublaži saobraćajne probleme u samom gradu. Ovde treba pomenuti i obilaznicu oko manastira Žiče, kao i skorije rešavanje nekoliko drugih putnih pravaca. Rehabilitaciju puta Kraljevo - Ušće najbolje je okarakterisao jedan od građana Ušća koji je rekao da je sada Kraljevo duplo bliže - istakao je na skupštini Tomislav Ilić, novoizabrani predsednik Opštinskog odbora Nove Srbije Kraljevo.
   Po njegovim rečima, bitnu pomoć u svim ovim aktivnostima i rezultatima pružio je ministar Velimir Ilić, sa svojim ministarstvom, kao što je takvu pomoć dao i za Fabriku vagona, koja radi u mnogo povoljnijim uslovima nego u prethodnom periodu.
   - U tim aktivnostima i u budućim planovima oslanjamo se maksimalno na veliku podršku ministra Velimira Ilića i Ministarstva za kapitalne investicije. Predsednik stranke i ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić je u više navrata dao nedvosmislenu i direktnu podršku Kraljevu, tako da tu činjenicu moramo maksimalno da iskoristimo i pokrenemo rešavanje i drugih velikih problema Kraljeva - naglasio je novoizabrani predsednik OO NS Kraljevo.
On je takođe naglasio da zahvaljujući zapaženim rezultatima kraljevački Opštinski odbor NS ima i predstavnike na istaknutim mestima u centrali stranke i njenom Izvršnom odboru u Beogradu, gde je Milutin Lukić v.d. generalnog sekretara stranke, a Srđan Spasojević dobio poverenje Vlade Srbije i postavljen na mesto direktora Direkcije za železnice. Novi predsednik Opštinskog odbora Nove Srbije u Kraljevu Milutin Ilić ukazao je i na status Nove Srbije i prioritete u budućem delovanju:
   - Što se tiče samog statusa Nove Srbije u Kraljevu, broj članova se iz dana u dan uvećava, prepoznajući rad gospodina ministra Velimira Ilića koji OO NS sprovodi u opštini Kraljevo. Budući zadaci OO NS Kraljevo su razvoj infrastukture stranke, koja sada broji 25 mesnih odbora, a u planu je da do kraja godine budu duplirani. Biće formirani odbori i stručni saveti za rešavanje svih problema na teritoriji opštine Kraljevo.
   Srđan Spasojević je kao predsednik Okružnog odbora stranke govorio o uspešnim rezultatima Nove Srbije na području Raškog okruga, dok je skupštinu otvorio, pozdravio goste i delegate i predsedavao radnim delom sednice Momir Mihailović, novoizabrani potpresednik OO NS Kraljevo.
U radnom delu, 105 delegata skupštine izabralo je novi Opštinski odbor od 15 članova. Svečani deo skupštine otvoren je himnom stranke „Bože pravde“ koju je otpevao Slavko Nikolić, poznati operski pevač. Skupštini i prigodnom koktelu prisustvovali su istaknuti članovi i jedan broj funkcionera stranke iz Beograda, Čačka i Trstenika i gosti iz pojedinih drugih kraljevačkih stranaka, koalicionih partnera Nove Srbije.

NOVI OPŠTINSKI ODBOR
   Za predsednika Opštinskog odbora NS u Kraljevu izabran je Tomislav Ilić, biolog u Zavodu za zaštitu zdravlja Kraljevo. Za potpredsednike su izabrani Milan Stevanović i Momir Mihailović, privatni preduzetnici. Pored njih (članovi po funkciji), skupština je u novi Opštinski odbor Nove Srbije u Kraljevu izabrala još 12 članova: Srđan Spasojević, Milutin Lukić, Branislava Božović, Marina Lukić - Cvetić, Danijela Marinković, Slavica Ćosović, Dragan Stefanović, Miloš Goljić, Milan Šekularac, Miroslav Nikolić, Zorica Milutinović i Miloš Babić.

OPŠTINSKI ODBOR SRPSKOG POKRETA OBNOVE U KRALJEVU PROSLAVIO SVOJU KRSNU SLAVU - VIDOVDAN - piše Slobodan Rajić
Istrajna borba za napredak i demokratiju

   Od svog osnivanja pre 15 godina Srpski pokret obnove (SPO) slavi svoju krsnu slavu Vidovdan i jedan od najznačajnijih datuma u srpskoj istoriji, nacionalni i verski praznik. Tako je bilo i ovog 28. juna 2005. godine u prostorijama Opštinskog odbora SPO u Kraljevu, u Karađorđevoj 1, gde su se okupili članovi i simpatizeri stranke i prijatelji i uz slavski kolač, sveštenički obred i ostale običaje slavili Vidovdan.
   Bila je to prilika da se svi prisutni podsete uspona i padova u proteklih deceniju i po u borbi za demokratiju i modernu, obnovljenu, tradicionalnu i evropsku Srbiju.
   - To je bilo izuzetno vreme, 15 godina naše odlučne i uporne borbe za pravdu, demokratiju, napredak, slogu, nadu i razumevanje. Zato mi svake godine, našu slavu Vidovdan koristimo da se osvrnemo na prošlost, ali pokušavamo i da utvrdimo pravce našeg budućeg delovanja - istakao je Mirko Vuković, predsednik Opštinskog odbora Srpskog pokreta obnove u Kraljevu.
   Za novog domaćina krsne slave iduće godine određena je Mila Šćepović, član OO SPO Kraljevo.
   Kraljevački Opštinski odbor Srpskog pokreta obnove, na Vidovdan je u Lascu obeležio i godišnjicu dodele ratnih zastava Drugom ravnogorskom korpusu, koja se dogodila na taj dan 1944. godine u ovom selu. Kako se seća Slobodan Zlatić, jedan od učesnika tog značajnog događaja, šest brigada Drugog ravnogorskog korpusa bilo je postrojeno pred tridesetak hiljada ljudi, a ratne zastave od svile, posle prolaska kroz selo, predate su zastavnicima na svečan i dostojanstven način, po svim vojnim pravilima.

PROF. DR MIROSLAV HADŽIĆ: RAZLIKE U KONCEPCIJAMA STRATEGIJE BEZBEDNOSTI IZMEĐU SAD I EVROPSKE UNIJE - piše Rajko Sarić
Ratovi u bivšoj Jugoslaviji privremeno spasili NATO

   • Evropa kao ekonomski džin, a politički patuljak, u poziciji je sekundarnog igrača koji uz manji ili veći otpor prihvata Strategiju koju definišu SAD • Evropa ubuduće neće biti ,,mlađi brat” Amerike • Svrha reformi u Srbiji nije da se ispunjavaju uslovi, već da se zadovoljavaju interesi i potrebe građana

   Pre nekoliko dana Vlada Srbije usvojila je strategiju za priključenje EU. U njoj je, iako u skučenom obimu, naglašena bezbednosna dimenzija EU i razlog za ovakvu raspravu je i to. Hoćemo da saznamo šta se to od pada Berlinskog zida i urušavanja Varšavskog saveza izmenilo i kako se to odrazilo na EU. Druga grupa razloga što se treba baviti ovim pitanjima proizilazi iz činjenice da se kao država nalazimo u bezbednosnom zahvatu EU. u zoni smo njihovih strateških interesa, gde od 1991. do danas NATO i SAD pokušavaju da upravljaju krizama na prostoru bivše Jugoslavije, gde je Alijansa jedan od posrednika ključne bezbednosne moći u regionu. To znači da EU, NATO i SAD preko KFOR-a i drugih svojih komponenti žele da uspostave kontrolu nad oružanim snagama i lokalnim akterima u strateškom pomeranju NATO-a i SAD prema Bliskom istoku, prema Aziji i Africi, kaže u intervjuu za ,,Ibarske novosti” prof. dr Miroslav Hadžić iz Centra za civilno-vojne odnose.
• Kakva je bezbednosna arhitektura Evropske unije?
EU sve više prerasta od onog ko upravlja u onog kome je zadatak da čuva, ako treba i da nametne mir i podstakne bezbednosni oporavak i bezbednosnu normalizaciju zapadnog Balkana, razvoj regiona i međusobnu saradnju. Treba imati na umu da SAD, a time i NATO, rade na osnovu procene sopstvenog interesa. Zato dostignuća upravljanja krizom mogu biti različita sa dosta kontroverzi. Oni su, pre svega zbog svojih interesa i nekih civilizacijskih vrednosti, sebi dali pravo da, čak i bez mandata UN, intervenišu u toj krizi. Mi smo ti koji snose posledice svega toga zato što smo kao akteri učestvovali u razigravanju brojnih ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Treća grupa razloga proizilazi iz činjenice da je integracija u EZ krenula od bezbednosne tačke i najveći broj zemalja koje su ušle u EU putanja je vodila od Partnerstva za mir, preko NATO-a do EU, i to je povezano sa željom avroatlantske zajednice da smanji mogućnosti za obnavljanje rizika i pretnji, a nosioce takvih tendencija stavi pod kontrolu.
• Da li je ekonomska integracija podstakla članice zapadne Evrope na političku saradnju, što je nužno vodilo potrebi samostalnog bezbednosnog aspekta?
Nastanak te jedne regije, koja je sve više politički i ekonomski uvezana, rezultirala je rastom stepena nesaglasnosti unutar NATO-a i stepenom nesaglasnosti između EU i SAD. U toj situaciji članice EU su prepoznale potrebu da steknu i bezbednosnu samostalnost jer su se našle u statusu ekonomskog džina sposobnog da parira SAD uz činjenicu da SAD zadražavaju prednost u informatičkoj nauci i novim tehnologijama. Dakle, u ekonomskom aspektu EU je imala sve gabarite da postane partner i rival SAD. Međutim, ekonomska moć nije bila praćena političkom moći, pa se govorilo da je Evropa ekonomski džin, a politički patuljak, u poziciji sekundarnog igrača koji uz manji ili veći otpor prihvata strategiju koju definišu SAD, a time potpuno bezbednosno zavisne od SAD i NATO. Period od 1990. je period kristalizacije tih potreba i izbijanja na površinu saznanja o potrebi EU da stvore i povećaju zasebne odbrambene kapacitete. To je nešto što je dovelo do procesa formiranja bezbednosne politike. Istovremeno, to je bilo htenje EU i članica da formulišu spoljnu bezbednosnu politiku, bio je to izraz reakcije na promenjene okolnosti, kako globalne tako i regionalne.
• Raspadom blokovske strukture započeo je proces rekonfiguracije globalne zajednice, preraspodele ekonomske i političke moći, započeta je i ubrzana globalizacija. U skladu sa tim i EU je bila prinuđena da redefiniše svoje mesto. U kakvoj poziciji se našao NATO?
NATO se u tom trenutku našao pred dilemom koju do dana današnjeg nije razrešio - ima li NATO razlog da postoji? Prva reakcija nakon urušavanja Varšavskog ugovora bila je: pošto je nestao neprijatelj, ima li NATO svrhu da postoji? Još od devedesetih godina NATO pokušava da nađe odgovor na ovo pitanje, odnosno traga za dovoljno uverljivim razlogom za svoj ostanak. Zahvaljujući ratovima u bivšoj Jugoslaviji privremeno je dat odgovor, nađen je razlog za ostanak. Teroristički udar na SAD je pokazao da su SAD rešene da preduzmu određene akcije samostalno, čak i bez NATO-a. Slobodnije rečeno, u momentu kada se NATO ponudio za pomoć, iz Vašingtona je odgovoreno da će ih zvati ako budu potrebni. Da SAD deluje samostalno, bez ikakvih konsultacija, videlo se i na primeru rata u Iraku kada smo imali poznata gibanja u samom NATO-u i suprotnosti u EU, podele na novu i staru Evropu. Postoje nezvanične informacije da je u Vašingtonu čak razmatrana i varijanta podele NATO-a. To u krajnjoj liniji nije usporilo EU da definiše svoju bezbednosnu politiku. Ona je 2003, prvi put u svojoj dugoj istoriji, usvojila Strategiju bezbednosti, u kojoj se definišu interesi i vrednosti koje se štite, zatim koji izazovi i pretnje se tretiraju primarnim i kojim sredstvima i metodama se ona štiti od tih rizika i pretnji.

RAZLIČITOSTI
U toj Strategiji se mogu prepoznati razlike u odnosu na strategiju Amerike iz 2002. godine i zato imamo brojne sukobe i političke nesaglasnosti između SAD i EU. Globalizacijom je, to moramo znati, započeo proces urušavanja starog bezbednosnog poretka koji je počivao na konceptu država - osnovni subjekt međunarodnih odnosa; država osnovni objekt odbrane i zaštite; vojska ključni instrument za dostizanje toga. Danas smo svedoci izvođenja konsekvenci starog bezbednosnog poretka, a tek u začetku nazire ze budući novi svetski poredak. Globalizacija je jasno naznačila unilateralnu tendenciju monocentričnog ustrojstva sveta u kome SAD pokušava da svet oblikuje po sopstvenoj meri, od humanitarnog intervencionizma i preventivnog rata do teze o obavezi širenja demokratije.
U isto vreme globalizacija je obelodanila da je svet mnogo pluralniji nego što jeste i da su u nastanku novi akteri ekonomske političke moći koji će učestvovati u preoblikovanju sveta. EU je već tu sa svojim moćima, stižu Kina, Indija, Brazil, Indonezija, Rusija i očigledno je da, to pokazuju iskustva u Avganistanu i Iraku, nije lako svet oblikovati po meri jednoga.
• To su, da kažemo, ključni razlozi u razlikama između SAD i EU. I SAD i EU smatraju da je terorizam glavna pretnja miru i bezbednosti. U čemu se razlikuju ova dva koncepta?
EU je u svojoj Strategiji prihvatila terorizam kao glavnu pretnju, ali je, nasuprot SAD i odluci da se vodi rat protiv terorizma, pošla od konstatacije da je terorizam produkt rasta jaza između bogatog severa i siromašnog juga i da se nova pretnja ne može otkloniti lako, posebno ne oružjem i vojnom silom, već stvaranjem programa pomoći i smanjenjem tog jaza. Ono što je za nas važno jeste da je u menjajućoj konstalaciji EU izrazila želju da uspostavi svoj bezbednosni identitet, želju da formira sopstvene odbrambene kapacitete, što je otvorilo dodatna pitanja između EU i NATO-a. SAD na ovakva htenja EU nisu gledale blagonaklono jer misle da se njima slabi NATO, evroatlantska koalicija i njena liderska pozicija unutar Alijanse. Zbog toga je EU potpisala ugovor sa NATO, kojim je NATO stavio na raspolaganje EU svoje komandne kapacitete i omogućio da koristi postojeću infrastrukturu. EU je jasno izrazila atlantsku dimenziju svoje bezbednosne politike, svoju pripadnost i stratešku vezanost za SAD i NATO, ali je istovremeno razvila evropsku bezbednost i stavila naglasak na nju.
• Šta je sve uticalo na do sada poznate rezultate bezbednosne poltike EU i od čega sve to ona zavisi?
Treba imati na umu bezbednosno nasleđe zemalja zapadnoevropske unije. One su bile pripadnice (i još su) NATO-a, gde su potvrdile vrednosti interesa koje štite. Prema tome, one nikada neće dovesti do rascepa koji bi SAD u EU učinio neprijateljima. One jesu deo civilizacijskog evroatlantskog kruga, dele zajedničko istorijsko nasleđe, pripadaju istoj interesnoj zoni i, uz sve razlike, teško je očekivati da dođe do nekog sukoba. Sigurno je da i EU želi redefinisanje odnosa sa SAD, što je na Forumu o bezbednosti u Minhenu ove godine jasno rekao kancelar Šreder. Jasno je rečeno da Evropa ubuduće neće biti ,,mlađi brat Amerike”, odnosno da neće bespogovorno izvršavati njene želje, koje su posebno naglašene od terorističkog napada na SAD, kada one počinju samostalni obračun sa terorizmom. Podsetiću samo da nacionalna strategija o bezbednosti SAD počiva na konceptu da su interesi SAD rasprostrti svuda po svetu, te da, po tom osnovu, oni mogu intervenisati na bilo kojoj tački u svetu kako bi, navodno, zaštitili svoje interese. Na sličan način je i Velika Britanija definisala svoju strategiju nacionalne bezbednosti. U SAD postoji svest da se odnosi sa EU postave na nove, zdrave osnove, da se otvori ponovo dijalog jer je svima jasno da SAD ne mogu biti hegemon već vođa, da nema razloga da EU doživljava kao protivnika, već kao partnera.
• Ali, partnerstvo podrazumeva i rivalstvo.
Svakako, SAD su toga svesne. Partnerstvo podrazumeva rivalstvo, ali nikako i sukob. Rekonfiguracija globalne zajednice će tek započeti kada Kina dostigne svoje ekonomske moći i SAD, ako žele da zadrže vodeću ulogu, moraju podržati EU kao prirodnog saveznika. I pored toga što je, najpre formirala Evrokorpus, sada formira Evropske snage, EU je i dalje oslonjena na vojnu moć NATO-a, iako postoji želja da se samostalno vojno interveniše u kriznim područjima.
Situacija se komplikuje i u tehničkom smislu jer je integracija bila praćena strukturom za 15 članica EU, a sada je tom sistemu dodato novih deset elemenata, što izaziva haos u funkcionisanju. To nalaže restrukturaciju sistema, njihovu promenu načina veza i vreme da se sistem adaptira na nove uslove. To se najbolje videlo na primeru priprema rata sa Irakom kada su zemlje novopridošle u EU, pod pritiskom SAD, podržale američku intervenciju iako to najuticajnije zemlje EU nisu učinile. Nove članice EU su u procepu između SAD i EU i zato je nemoguće očekivati da se lako postigne neki konsenzus o razvoju bezbednosne politike EU. I novi Ustav EU, koji je osporen, rađen je sa namerom da se uočeni problemi u funkcionisanju Unije prevaziđu, da se suzi polje za konsenzus, da se uvede princip kvalifikovane većine kako bi se lakše mogla doneti odluka o eventualnoj intervenciji negde u svetu. Ustav je, kao što znate, odbijen. Pojavile su se brojne interpretacije i mi trenutne posledice možemo već osetiti jer nije usvojena projekcija buyeta od 2007. do 2013. godine, stižu najave o prestanku širenja, do pitanja kada će EU početi da se raspada. Mislim da imamo razloga da se uzdržimo od tih početnih procena.
• Šta po Vašem mišljenju znači nedavno “Ne” u Francuskoj i Holandiji?
To treba razumeti kao znak da je EU iscrpla postojeće mehanizme za dalju integraciju. Da bi dalje održala trend integracije, EU će morati da potraži nove mehanizme i dalji razvoj bezbednosne politike. To je bila reakcija građana Francuske i Holandije na širenje EU iz više razloga. Najpre, građani zemalja stare Evrope nisu se izjašnjavali da li hoće da u njihovu zajednicu uđe novih deset zemalja. EU je najavila i listu kandidata za EU, gde se našla i Turska, što je dodatno povećalo otpor. Drugi razlog za ,,NE” leži u tome što je EU naložila preraspodelu budžeta unutar Unije, gde se gubi trka sa SAD. EU inače malo sredstava izdvaja za nauku i tehnologiju, za razvoj sela i informatiku i zato ne može da parira SAD. Toni Bler je jasno rekao da je reč o sukobu dva koncepta, neoliberalnog, kao u Britaniji gde su smanjene sve socijalne funkcije države a stimulisan krupni kapital, i socijalnog, kakav imamo u Francuskoj i Nemačkoj. Isto tako, ovo ne treba razumeti kao izraz nezadovoljstva građana ,,ujedinjenju odozgo”. Znači da je od formiranja EU dalji njen razvoj određivan u Briselu, gde je nametan tempo integracije, a bez ikakve volje građana tih država. Iz Brisela stižu mnogi nalozi i propisi, što nailazi na nepristajanje građana nekih zemalja jer oni traže da budu pitani, a ne samo da aminuju. EU je dostigla stepen integracije gde se više ne može raditi po starom. Može se pretpostaviti da će kriza biti produžena, da sledi ekonomska i politička stagnacija, posebno stagnacija u daljem širenju EU. Ipak, EU se ne može lako raspasti jer je reč o zemljama koje su se decenijama vezivale i koje imaju određenu korist iz takvog povezivanja.
• Koje to reperkusije ima na Srbiju i Crnu Goru?
Mi smo imali priliku da uživo osetimo šta znači imati autoritarni poredak, šta znači kad tajne policije i obaveštajne službe nisu pod kontrolom demokratske vlasti. Nama i dan-danas sižu računi iz tog perioda. Težište našeg razmišljanja mora biti na saznanju da logika modernog kapitala sprečava EU da se zatvori, jer onog trenutka kada se ona zatvori, to znači njeno gašenje. Nije svrha reformi u SCG ispunjavanje uslova, već zadovoljavanje interesa i potreba građana da žive u modernom društvu. Samo tako nam rastu šanse da uđemo u EU.

BOGATI SEVER I SIROMAŠNI JUG
EU je u svojoj Strategiji prihvatila terorizam kao glavnu pretnju, ali je, nasuprot SAD i odluci da se vodi rat protiv terorizma, pošla od konstatacije da je terorizam produkt rasta jaza između bogatog severa i siromašnog juga i da se nova pretnja ne može otkloniti lako, posebno ne oružjem i vojnom silom, već stvaranjem programa pomoći i smanjenjem tog jaza.

SVET PO MERI SAD
Globalizacija je jasno naznačila unilateralnu tendenciju monocentričnog ustrojstva sveta u kome SAD pokušava da svet oblikuje po sopstvenoj meri, od humanitarnog intervencionizma i preventivnog rata do teze o obavezi širenja demokratije.
U isto vreme globalizacija je obelodanila da je svet mnogo pluralniji nego što jeste i da su u nastanku novi akteri ekonomske političke moći koji će učestvovati u preoblikovanju sveta. EU je već tu sa svojim moćima, stižu Kina, Indija, Brazil, Indonezija, Rusija i očigledno je da, to pokazuju iskustva u Avganistanu i Iraku, nije lako svet oblikovati po meri jednoga.

NAŠE ŠANSE
Težište našeg razmišljanja mora biti na saznanju da logika modernog kapitala sprečava EU da se zatvori, jer onog trenutka kada se ona zatvori, to znači njeno gašenje. Nije svrha reformi u SCG ispunjavanje uslova, već zadovoljavanje interesa i potreba građana da žive u modernom društvu. Samo tako nam rastu šanse da uđemo u EU.

DRAGIŠA MILETIĆ, KRALJEVČANIN, MAKEDONAC I SRBIN ISTOVREMENO - piše Ivan Rajović
Akademski slikar u sivilu političkog života

   • Akademski slikar Dragiša Miletić se momentalno bavi politikom i za posao za koji se školovao ima vrlo malo vremena • Iz mnogo razloga, a malo i iz poznatog srpskog inata, rešio je da dovede do kraja stvar koju je započeo pre petnaest godina, da “odbrani pravoslavlje”, kaže on za “Ibarske novosti” • Kaže da je zadovoljan porodicom, ali ne i statusom Srba u Makedoniji

   Dragiša Miletić je Kraljevčanin koji već duže od 35 godina živi u Makedoniji. Bio je predsednik Demokratske partije Srba, a sada je predsednik Pravoslavnog jedinstva Srba i Makedonaca. Bivšu partiju, kako objašnjava, morao je da napusti zbog velikog ubacivanja komunista, srpskih i makedonskih koje je, na njegovo zaprepašćnje, prihvatila sadašnja ambasadorka u Makedoniji, gospođa Biserka Matić.
- Ona je izvršila pritisak i ja sam dao ostavku, a onda je na čelo partije dovela čoveka koji je bio u sadašnjoj Komunističkoj partiji Makedonije. Normalno da sam to odmah napustio, osnovao novu partiju i radim na odbrani pravoslavlja, to mi je glavno pitanje i, naravno, na pitanjima problema Srba u Makedoniji - govori Miletić za ,,Ibarske novosti”.

LAŽNE INFORMACIJE DOVODE DO HAOSA
   Po njegovom mišljenju, u Makedoniji je haotično stanje, možda su dobri odnosi između političara, ali zvanične informacije nisu tačne jer Srbi dole još uvek nemaju ona prava koja imaju Albanci ili Romi.
   To znači da su informacije koje se šalju lažne, tvrdi Miletić, naglašavajući da je o tome govorio i za druge medije.
   - To znači da jednoga dana svako mora da položi račune i odgovara za lažne i fingirane podatke. Ja stojim moralno i materijalno iza ovoga što sam rekao zato što imam dvojno državljanstvo i spreman sam da ležim i u zatvoru, ali isto ću zahtevati da i onaj ko je slao lažne podatke snosi svoj deo odgovornosti.
   Srbi u Makedoniji nisu previše zadovoljni ni tretmanom matice, koja jednostavno, gledano iz njihovog ugla, ne obraća pažnju na Srbe u Republici Makedoniji.
   - Čak mi se čini da postoji neki tajni dogovor da se prećutno saopšti što manji broj Srba u Makedoniji i Makedonaca u Srbiji. Članovi moje partije i ja tu, narodski rečeno, podmuklu nameru, nikada nećemo prihvatiti. Smatrao sam da će promenama u Srbiji ova država dobiti mnogo više, a vidim da se tu okreću stare strukture, da mnogi julovci imaju primat, što za mene deluje šokantno. Mislim da Srbija hitno mora da izađe na nove izbore, valjda će građani Srbije konačno shvatiti da bi trebalo da izaberu nove ljude - kaže Miletić i nastavlja - Srba u Makedoniji ima oko 250.000. Za vreme mog mandata, moja ekipa i ja smo se izborili da bude 46.000 Srba. Međutim, dolaskom novog predsednika - komuniste, sada nas ima 36.000. To znači da je za samo šest godina gotovo 10.000 Srba jednostavno nestalo iz spiskova. Srbe dole tretiraju kao dinosauruse, tako za desetak godina verovatno neće biti nijednog Srbina, ukoliko Makedonija opstane kao država, što je veliki znak pitanja. Tvrdim da je Makedonija već sada podeljena između Albanaca i ostalih. U makedonskom parlametu u svim službama već sada postoji dvojezičnost, tako da je Makedonija, kako ja vidim, na jednom sasvim pogrešnom političkom kursu, a ni Srbija ništa ne zaostaje za njom.
Dragiša Miletić tvrdi za sebe da je proevropski orijentisan i smatra da bi svaki zločin trebalo da bude sankcionisan, međutim, Srbija momentalno kleči na kolenima i jednostavno tera Evropu da uradi ono što ni ta Evropa sama ne bi htela da učini. Srbija je, kako on tvrdi, na putu da postane veliki protektorat, kao što je to u ovom momentu i Makedonija.
Pitam ga zašto je još pre 36 godina otišao iz tada jednog od najlepših gradova u bivšoj Jugoslaviji i da li ima želju da se ikada vrati.
- Da - odgovara naš čovek na privremenom radu u Makedoniji - ja ću se sigurno vratiti u Kraljevo, jer me je igrom slučaja školovanje nateralo da odem tamo. Tada je Skoplje zaista bilo perspektivan grad, lep je i dan-danas, ali trenutna situacija u Makedoniji i uslovi u kojima Srbi žive, ne mogu više da se izdrže. Mogu još da opstanu Srbi koji će uvek poltronisati i uvek reći da je sve dobro, koji misle stomakom, a ne glavom, a takvih je nažalost mnogo, i ovde i u Republici Makedoniji. To se mora ispraviti.

DA SE KRALJEVO VRATI NA ZASLUŽENO MESTO
Miletić je sada u koaliciji sa makedonskim opozicionim partijama i dogodilo se da su tako organizovani najzad porazili komuniste na lokalnom nivou, a čekaju ih iduće godine parlamentarni izbori, gde sigurno, kako se nadaju, ulaze u parlament i gde će, moj sagovornik, po svojoj staroj navici, za tom javnom govornicom morati da ispriča svoju istinu, ma koliko ona koštala.
- Bio sam dosta vremena blokiran u makedonskim i u srpskim medijima. Sada se sve to polako sanira, otvara mi se prostor i zahvaljujući toj istini rejting moje partije je sve veći kod Srba, tako da će se ta moja bivša partija posle tih izbora najverovatnije ugasiti i pored toga što je forsira aktuelni predsednik Srbije Boris Tadić.
Miletić tvrdi da je izuzetno dobro upoznat sa situacijom u svom rodnom gradu i da je očekivao da će se posle lokalnih izbora nešto promeniti, ali da se ništa nije promenilo. Po njegovom mišljenju, Kraljevo ima političko klizište i ide unazad, što se može rešiti jedino novim izborima, a ništa se ne čini na problemu kulture, sporta, socijale.
- Vidim samo da je urbana mafija strašno razvijena, a ništa drugo ne napreduje u Kraljevu - kaže moj sagovornik.
Po opredeljenju je ravnogorac i s ponosom naglašava kako Makedonci sa izuzetnim simpatijama gledaju na to i nemaju averziju prema tom pokretu. Odnedavno čak postoji i organizacija koja se zove UČK, Udruženje četnika i komita. Mada je to vanstranačka organizacija, prihvaćena je i sve više se širi, tim pre što je shvaćeno da je pravoslavlje u krizi. Predstavnici ove organizacije su imali kontakte i sa Grcima, Bugarima, Rusima i Rumunima, ne da bi nekome naškodili, već zato što su, kako tvrde, shvatili da je vreme da se konačno ujedinimo i da pomognemo jedni drugima, a nikako da to bude na štetu nekog trećeg.
- Srbiji je spas u monarhiji, tada će nas ceo svet konačno priznati - kaže Miletić koji bi, kao Kraljevčanin, najviše voleo da Kraljevo napravi jedan politički lobi, bez obzira na partijsko opredeljenje.
- da sposobni ljudi ovaj grad jednom podignu, da mu daju zasluženo mesto u Srbiji, gde je nekada bio jedan od vodećih regiona, čak i u vreme Jugoslavije Josipa Broza, za razliku od višestranačke Srbije u kojoj Kraljevo ne može da zauzme mesto koje mu pripada.

 LJUBIŠA BOJANIĆ - DOBITNIK NAGRADE REPUBLIČKE VLADE I MISIJE OEBS-A - piše Ivan Rajović
Neću pokupiti kofere i otići

   “Bio sam jedno vreme u Nemačkoj kada je bila razmena učenika i oni uče samo ono što im treba. kod nas je gradivo mnogo prošireno i to nepotrebno. Uslovi za rad i učenje se veoma razlikuju”

   Ljubiša Bojanić rođen je 1987. godine u Kraljevu. Završio je treću godinu kraljevačke Gimnazije koja je, prema njegovim rečima, jedna od vodećih u Srbiji. Najviše ga zanima istorija, i to naša srednjovekovna, kako bi ,,našli greške i na njima nešto naučili". Planira da studira filozofiju koja je opozivna veronauci, jer ,,ako me porodica nije naučila ono što treba, ne može da me nauči ni veroučitelj".
• Ko je organizovao konkurs i koliko je bilo učesnika?
Vlada republike Srbije i misija OEBS-a, sa gospodinom Mauriciom Masarijem na čelu, organizovali su krajem aprila konkurs za pisanje eseja na temu ,,Kao predsednik Vlade ja bih". To je bio rad, recimo, kao plan ili vizija, šta bi to uradio jedan mlad čovek od 17-18 godina, to novo biračko telo, osveženje za zemlju. Oko 1.000 radova je prispelo na adresu Skupštine Republike Srbije. Svaka škola je mogla da pošalje po jedan rad. Od deset radova u mojoj školi, ja sam pobedio, ali stičem utisak da je bilo lakše pobediti tih 1.000 učesnika nego 10 mojih kolega, posebno kada sam kasnije video te ljude, konkurente iz škole. To je veoma pohvalno za nas i naš grad jer počinje da se stvara jedna intelektualna elita koja će, nadam se, ostati u Kraljevu.
• Da li si se nadao da će tvoj rad biti nagrađen?
Nisam se nadao nekom uspehu, jer je učestvovalo mnogo ljudi iz raznih krajeva i veoma jakih škola. Onda je proradilo u meni ono da, ako hoću jednoga dana da budem predsednik Vlade, moram da budem najbolji, bez obzira koliko nas ima. Retko se ceni ono što valja, kao mi sa Đinđićem. Javili su nam 20. juna da smo ušli među prvih 20 radova i da će svečanost biti 24. jula, da će nas dočekati premijer Vojislav Koštunica, predsednik Skupštine g. Marović, g. Mauricio Masari i g. Vuksanović, ministar prosvete. Kada smo otišli tamo, znali smo da je i od prvih dvadeset četrnaest iz beogradskih Gimnazija, i što me je prijatno iznenadilo, od njih nijedan nije bio iz Beograda, a 80 posto je bilo devojaka, a mi nikada nismo imali ženu na nekim vodećim položajima, osim vladarki iz nekih starih vremena.
• Želiš li stvarno da se baviš politikom?
Profesionalno ću se baviti politikom, to sam već odlučio. Kod nas vlada takav mentalitet da nema neke svrhe reći da želim da se bavim politikom da bih pomogao narodu, u to niko neće poverovati. Mi mladi smo drugačiji, razmišljamo deceniju unapred, a ne kao ovi koji razmišljaju od danas do sutra, pa će se videti ko će da plaća dugove. Pošto svi kažu ,,na mlađima svet ostaje”, dolazi vreme da mladima prepuste da brinu o svojoj budućnosti. Najteže je to što su mladi toliko depresivni da ih mrzi da ustanu ujutru da bi otišli na glasanje. Starijima, koji se nadaju povratku neke ,,lepe" prošlosti, nije teško da ispune svoju obavezu, pa nam je onda neko drugi kriv što nam predsednik nije po volji. I naravno, onda mladi moraju da idu van zemlje.
• Kako iz perspektive jednog osamnaestogodišnjaka ocenjuješ stanje u zemlji?
Stanje u zemlji je takvo da je svaka vizija bolja od Koštuničine, i to posmatram kao neko ko do sada nije glasao. Ovu zemlju mogu da grade zajedno i mladi socijalista, i radikal, i demokrata. Treba se osloboditi tih predrasuda. Ono što treba nastaviti, jer posle originala svaka kopija je loša, jeste Đinđićeva politika, i nadam se da tog 12.03.2003. nismo izgubili poslednji voz za Evropu. To je lepo objasnio i Vuk, ali on se bori već 20 godina i više ne žele da ga slušaju, bez obzira što je to jedan mali glas razuma. Suviše dugo je tu Vučić koji 10 godina ne napreduje, tu nešto nije u redu. Sada kada nam najviše treba brzina, Koštunica pominje stabilnost i mir. Nama treba dinamika. Jasno mi je da predsednik Vlade ne može da bude popularan, pogotovu onaj koji sprovodi reforme. Sada je najgore što se ne zna protiv koga treba da se borimo. Kada je bio Milošević, znalo se da treba da se glasa protiv njega, sada je sve uvijeno u foliju demokratije.
• Postoje li neka ,,demokratskija” rešenja?
Zanimljivo je reći da smo u familijarnim vezama sa mnogim svetskim dvorovima i to bi mogla biti lokomotiva za odlazak u Evropu, tako da sam ja za monarhiju. Treba iskoristiti tu mogućnost.
• A naše međusobne svađe?
Doći će do pomirenja među narodima, samo treba otkloniti ekstreme.
• Koji su još problemi mladih?
Veliki problem je narkomanija - ima oko 150.000 narkomana. Tu treba podrška ministra policije da bismo se izborili sa tim. Treba nam reforma službe Državne bezbednosti i da se postave apolitični ljudi, jer na kršenje zakona, kada je droga u pitanju, mora se reagovati brzo i efikasno.
• Šta bi uradio za svoj grad ako bi postao predsednik Vlade?
Ne možete rešiti probleme ljudi ako niste u stalnom kontaktu sa njima. Ne bih okrenuo glavu ovom gradu jer znam šta je sve ovaj grad učinio za mene, moja gimnazija… I to ne bi moglo u meni moralno da egzistira ako bih ja okrenuo glavu od nekoga ko moli za pomoć, pa makar to bila i lepa reč. Poznajući ljude ovde, mislim da je moguće mnogo pre da se dogovori postignu u Kraljevu nego u Beogradu.
Ako ne bih verovao da Srbiji ima spasa, onda ne bih ni želeo da postanem predsednik. Ako ne prođem na izborima, neću pokupiti kofere i otići, pokušaću i drugi i treći put. Mislim da će i za Kraljevo i za Srbiju biti dobro ako se jednoga dana ja nađem na toj poziciji. Inostranstvo me interesuje samo turistički i nadam se da će i 500.000 studenata otići tako da obiđe inostranstvo, a da ovde budu zadovoljni i poslom i životom.


ESEJ: KAO PREDSEDNIK VLADE JA BIH
Napaćenom narodu najteže je reći istinu

   Srbija je oduvek bila zemlja sa mnogo problema, ali i sa malo ljudi koji su spremni da te probleme reše. Sam geografski položaj Srbije je teško definisati: ona se nalazi na balkanskoj vetrometini, na raskršću naroda, vera i kontinenata. Još pre nekoliko vekova, sveti Sava, najveći srpski svetitelj, učitelj i diplomata u jednom svom pismu je napisao: ,,Istok misli da smo mi Zapad, a Zapad da smo Istok. A mi smo, eto, predodređeni da budemo Istok na Zapadu i Zapad na Istoku.” U takvim okolnostima, samo snažan, hrabar i dovitljiv narod mogao je da opstane tokom vekova koji su prohujali.
Otkako je, početkom 19. veka u novovekovnoj srpskoj državi formirana institucija Narodne skupštine i Vlade, narod je konačno mogao da kaže svoje mišljenje šta je jednom prosečnom čoveku potrebno za pristojan život. Ipak, mi imamo jednu manu kao narod, a to je da uvek u drugome tražimo opravdanje za svoje poraze. Omiljena tema svih diskusija oduvek su bili Vlada i njen predsednik. Ljudi koji su se nalazili na tom položaju manje ili više su opravdavali poverenje svog naroda i pokazali koliko je funkcija predsednika Vlade komplikovana. Prota Matija Nenadović, predsednik prve srpske Vlade, pokazao je svojim delom koliko je teško graditi jedan novi život, za jedan mali narod koji se tek bio oslobodio viševekovnog ropstva. Koliko je bitno da predsednik Vlade bude mudar, najbolje je pokazao Nikola Pašić koji je srpsku Vladu vodio u vreme Prvog svetskog rata. Prvi predsednik srpske Vlade u 21. veku, dr Zoran Đinđić, pokazao je svojom žrtvom koliko rizika nosi funkcija predsednika Vlade i koliko jedan premijer mora biti spreman da se žrtvuje za svoj narod, iako je ponekad potrebno kao žrtvu položiti i sopstveni život.

ŽIVOT KAO NESHVATLJIVO ČUDO
Naša zemlja je zbir svih nas. Ne može se promeniti Srbija, a da pre toga svako ne promeni sebe. Istina je da se u Srbiji teško živi, ali to je tako tokom čitave istorije. Nikada nam u istoriji nije bilo dobro, samo što smo u pojedinim okolnostima delovali zrelije, pa smo zbog toga prolazili bolje. Najteže je u ovim vremenima motivisati ljude u našem okruženju, jer ih muče razni problemi.
Mislim da bih kao predsednik Vlade sebi postavio jasan zadatak: da uverim ljude u Srbiji u to da je život neshvatljivo čudo, i da je svaki dan nova šansa da postanemo bolji ljudi i da se za korak približimo evropskoj porodici o kojoj su još naši preci sanjali. Narod u Srbiji ima naviku da uvek započinje ispravne stvari, ali nikada nema snage da te stvari završi. To je po mom mišljenju naš najveći nacionalni problem, jer nedovršeni poslovi oslikavaju, na neki način, našu nacionalnu nedovršenost. Zbog toga bih pozvao ljude da zavrnu rukave i da konačno krenu ozbiljno da rade na sređivanju sopstvenih života i rešavanju sopstvenih problema i Srbija bi tada sigurno krenula mnogo brže da se kreće tim evropskim putem koji je, po mom mišljenju, ispravan. Postavio bih sebi pitanje: šta me to sprečava da budem bolji nego što jesam i kako ja mogu svojim znanjem i radom da doprinesem da mom narodu bude bolje? Možda je i najteže izmučenom i napaćenom narodu jedne zemlje reći istinu. Iskreno rečeno, prosečnom građaninu Srbije nije baš najjasnije kojim se to putem kreće naša zemlja i da li ćemo ikada stići do cilja koji smo sebi zacrtali.
Prvog dana svog mandta pojavio bih se na konferenciji za štampu i izneo bih najveće probleme u zemlji i načine na koje bi trebalo rešiti te probleme. Mnogi misle da je nemoguće rešiti probleme u Srbiji, ali kako jedan prosečan građanin ove zemlje može da veruje u bolje sutra, ako se na čelu Vlade nalazi čovek koji je izgubio svaku nadu da može osvanuti neki bolji dan? Ne postoji nemoguća misija ako ljudi koji u njoj učestvuju veruju da će uspeti u realizaciji svoje ideje. Mislim da su naši najveći nacionalni problemi kriminal, narkomanija, drastičan pad nataliteta i sve veći broj onih koji oboljevaju od teških bolesti. Borba sa tim problemima bila bi najveći izazov i najveći deo novca iz državnog budžeta uložio bih za formiranje institucija koje bi se uspešno borile sa ovim problemima. Te institucije okupile bi najbolje stručnjake i oni bi nastavili da rade i posle isteka mandata moje Vlade.

PODRŠKA TALENTIMA
Glavna tema u Srbiji je organizovani kriminal. Borba protiv te nemani je najteži posao, koji je veoma rizičan. Mislim da na svaki pokušaj kršenja zakona treba odgovoriti najtežim merama. Ideja o formiranju specijalnog tužilaštva i specijalnog suda je odlična, ali ja bih kao predsednik Vlade postavio neke uslove koji bi važili za sve one koji žele da se uključe u rad tih institucija. Iako svaki čovek ima pravo da se opredeli za neku političku grupaciju, osnovni uslov za prijem u te institucije je da njihovi budući službenici ne učestvuju u radu nijedne političke stranke. Tako bi se sprečio uticaj bilo kakve političke ideologije u pravosuđu. U te institucije bili bi primljeni ljudi čija je prosečna ocena na fakultetu iznosila najmanje 9,40 jer su nam za borbu protiv kriminala potrebni najbolji stručnjaci koje jedna zemlja ima. Takva služba efikasno bi se borila protiv kriminala naročito ako bi bila podržana od strane nove službe državne bezbednosti koja bi takođe bila formirana od novih ljudi koji bi ispunili prethodno navedene uslove. Nove institucije bile bi u potpunosti očišćene od ljudi koji bi mogli da imaju bilo kakve dodirne tačke sa kriminalom. To bi bio odlučujući potez koji bi u potpunosti uništio mafiju u Srbiji.
Istina je da snaga jedne zemlje počiva na obrazovanju njenih građana. Zbog toga bih se trudio da mladima pružim nadu da je njihova budućnost u njihovoj zemlji. Sakupio bih najbolje studente iz svih oblasti i razgovarao sa njima o tome šta oni misle kako najlakše možemo da rešimo probleme u Srbiji. Mnogi talenti su nestali u ovoj zemlji, jer njihove porodice nisu imale dovoljno novca da ih školuju. Zbog toga bih uložio novac za formiranje jedne nove institucije u koju bi ušli naši najbolji stručnjaci, čiji bi posao bio da tragaju za mladim talentima i da onda država preuzme odgovornost da ih izvede na pravi put, ako već njihove porodice nisu u mogućnosti da im pruže kvalitetno obrazovanje. Kao predsednik Vlade pokušao bih da privučem i strane stručnjake čije bi iskustvo i znanje sigurno pomogli da Srbija napreduje. Mislim da bi za njih jedno veliko iskustvo bilo da rade u zemlji koja se suočava sa mnogim problemima i da bi oni zajedno sa našim ljudima našli mnoga rešenja za naše probleme.
Veliki deo budžeta uložio bih u zdravstvo, jer je to osnov za borbu protiv narkomanije, alkoholizma, pada nataliteta i velikog broja obolelih od teških bolesti. Najbolji studenti medicine bili bi stipendirani i mogli bi da razmene svoja iskustva sa kolegama iz najvećih svetskih medicinskih centara. Time bismo dobili generaciju izvanrednih stručnjaka koji bi pomogli da se zdravstveno stanje građana u Srbiji promeni na bolje.

NOVI VEK - NOVA PRILIKA
Srpski narod ima još jednu veliku manu: previše je onih koji mudruju, a premalo onih koji su spremni da povuku konkretne poteze. Mislim da bi moj najveći uspeh kao premijera bio da čujem da je bar polovina građana Srbije reklo: ,,U redu, danas sam uradio jednu pozitivnu stvar, ali mislim da mogu da budem još bolji i već sutra ću se potruditi da dostignem još veći cilj.” Niko nam neće pomoći ako prvo sami sebi ne pomognemo.
Mislim da smo mi kao narod prokockali 20. vek nepotrebnim političkim eksperimentima i teškim ratovima i da je ovaj vek jedna nova prilika da uradimo nešto pozitivno. Vreme je da postanemo narod koji završava sve započete poslove i ako ikada dođem u poziciju da predsedavam srpskom Vladom, pokazaću da je san o evropskoj Srbiji moguće dosanjati.

NACIONALNA NEDOVRŠENOST
Narod u Srbiji ima naviku da uvek započinje ispravne stvari, ali nikada nema snage da te stvari završi. To je po mom mišljenju naš najveći nacionalni problem, jer nedovršeni poslovi oslikavaju, na neki način, našu nacionalnu nedovršenost. Zbog toga bih pozvao ljude da zavrnu rukave i da konačno krenu ozbiljno da rade na sređivanju sopstvenih života i rešavanju sopstvenih problema i Srbija bi tada sigurno krenula mnogo brže da se kreće tim evropskim putem koji je, po mom mišljenju, ispravan.
Ljubiša Bojanić, učenik III razreda Gimnazije u Kraljevu

HUMANOST DRAGANA MARTINOVIĆA - piše Rajko Sarić
Prvi dao kožu Urošu

   Dragan Martinović radi u Zdravstvenom centru ,,Studenica” u Kraljevu na hirurškom odeljenju kao previjač. Rođen je u Glini na Baniji, a u Kraljevu se našao nenadano 1995. godine posle Tuđmanove ,,Oluje”. Tog kobnog 5. maja, kada se u potkrovlju kuće, iz nehata, zapalio dvanaestogodišnji Uroš Karović iz Jovca, Dragan je bio na svom radnom mestu.
   - Bio sam na Odeljenju kada je dečak dovezen, posle ukazane pomoći pratio sam ga na putu do Beograda gde je hitno upućen. Tog trenutka sam odlučio da povređenom pomognem na bilo koji način. Dan ili dva posle nesreće čuo sam se sa njegovom majkom Marijanom. Rekla je da su detetu potrebna dva davaoca kože, u tom prvom navratu. Njen brat od ujaka, Mišo i ja odmah smo se prijavili i otišli u Beograd, gde smo na VMA dali kožu. Malo je bolelo jer je uzeto oko 18 odsto kože sa obe butine u krug - seća se Dragan.
   Sledio je desetodnevni oporavak na VMA gde su, kako kaže, svi bili veoma ljubazni, od higijeničarki i sestara do profesora.
   - Dva dana posle povratka kući skinuo sam zavoje i evo, danas sam ,,kao nov”, za stepenik više srećniji što sam bio u mogućnosti da pomognem detetu kome je pomoć zaista bila potrebna - ističe Dragan koji je, da zadovoljstvo bude potpuno, 6. juna postao otac. Kćerka Milica dobro napreduje.
Martinovići žive u Popovićima, u kući poznatog kraljevačkog humaniste i lekara Ilije Blagojevića već četiri-pet godina.
   - Zahvalio bih svima koji su meni i mojoj porodici pomogli 1995. godine. Najpre sam bio u kolektivnom centru ,,Svetozar Marković, odatle sam otišao u Oplaniće, gde sam promenio tri smeštaja, i na kraju, spletom srećnih okolnosti, došao sam u Popoviće, gde sam prihvaćen i gde sam ostao - kaže Dragan.
   Mali Uroš se teško povredio kada je u potrkovlje kuće izneo kantu benzina, a zatim, iz radoznalosti, kresnuo šibicu. Ubrzo se pretvorio u buktinju,prilikom čega mu je oštećeno oko 85 procenata kože. Do sada je urađeno presađivanje kožnog tkiva sa šestoro donatora i, prema oceni lekara, glavna bitka je dobijena, iako komplikacije još nisu potpuno otklonjene.

UMETNOST - KULTURA - OBRAZOVANJE

ZAVRŠNICA UPISA U SREDNJE ŠKOLE - piše Bojana Milosavljević
Posle strepnji - želje

    • Najburniji i najneizvesniji deo upisa u srednje škole - polaganje kvalifikacionih ispita, već je okončan • U kraljevačkim srednjim školama (planom upisa predviđeno je 1227 mesta za četvrti stepen, za trogodišnje obrazovanje - pet stotina) preko dve stotine slobodnih mesta više čeka na novu generaciju polaznika • Naime, ovoga juna osnovno obrazovanje u školama kraljevačke opštine završilo je 1489 učenika. ,,Rezerva" je za mlade iz okolnih gradova i mesta koji će školovanje nastaviti u Kraljevu • Opuštanje počinje 11. jula, završetkom drugog upisnog kruga

   Ove godine kriterijum kvalifikacionih ispita bio je krajnje tolerantan - po bod iz oba predmeta obezbeđivao je prohodnost u neku od četvorogodišnjih škola, a minimum od po pet poena iz maternjeg jezika i matematike smatrao se dovoljnim za konkurisanje u neku od atraktivnijih.
Načelnik Školske uprave u Kraljevu Nenad Slavković iznosi zanimljive i ohrabrujuće podatke o ,,ispitnoj groznici" svršenih osnovaca proteklih dana, koja se, kako znamo, obavila u njihovim matičnim školama:
   - U opštini Kraljevo kvalifikacioni ispit polagalo je 1157 učenika, a položilo je 1145 - ističe Slavković - što je zanemarljivo mali neuspeh u ukupnom broju kandidata, a i dokaz da testovi iz oba predmeta nisu bili naročito teški. Približan rezultat je i u svim okružnim komisijama koje su u nadležnosti ove Školske uprave: Novi Pazar, Kruševac i Čačak, u kojima je, uključjući i okružnu komisiju Kraljeva (sa Vrnjačkom Banjom i Raškom), polagalo 7640 kandidata, a 7579 položilo. Samo 61 učenik izgubio je pravo upisa u neku od četvorogodišnjih škola.
   Načelnik Školske uprave saopštava i podatak da je u samom Kraljevu, po obavljenim ispitima, bio mali broj prigovora školskim komisijama, a tek tri je prosleđeno okružnoj, kao drugostepenoj instanci, kao i da su sve rešene, da tako kažemo, u korist kandidata. U utorak su po školama istaknute konačne rang-liste, a 29. i 30. jun su vrlo značajni datumi za ovogodišnji upisni rok:
   - Učenici, a naročito njihovi roditelji, kao i razredne starešine, imaju veoma važan i ozbiljan zadatak - napominje g. Nenad Slavković. - Reč je o popunjavanju ,,liste želja" u matičnim školama, i to od čak 20 takvih izjašnjavanja svakog polaznika, pri čemu i ne mora da ih bude toliko na broju. Ovo treba da se probere krajnje pažljivo. Svako zanimanje ima svoju šifru, koja mora da bude tačno upisana, jer kompjuterski sistem ,,prepoznaje" samo te šifre.
   Apel i savet načelnika Školske uprave u Kraljevu (sa kojim je razgovor vođen pre ove etape prvog kruga upisa u srednje škole - prim. nov.) od izuzetne je važnosti za buduće kandidate, jer roditelji i bivše razredne starešine treba svesrdno da pomognu deci na prvoj životnoj, odnosno profesionalnoj prekretnici, koja znači - izbor budućeg zanimanja. Podaci se 1. jula šalju u centralnu bazu podataka u Beogradu, 4. jula se te ,,liste želja" proveravaju i vraćaju matičnim školama, tako da deca toga dana imaju uvid u to gde su se našla, a imaju mogućnost da podnesu i prigovor, odnosno žalbu. Eventualne ispravke liste ponovo se prosleđuju bazi podataka u Beogradu.
   Zvanična ,,lista želja" objavljuje se 5. jula, a raspoređivanje učenika po školama uslediće 7. jula, takođe u matičnim školama, u kojima su, dakle, i polagali kvalifikacioni ispit. Toga i narednog dana obaviće se upis u srednje škole.
   - Time se završava ovaj prvi krug upisa u srednje škole - pojašnjava načelnik Školske uprave u Kraljevu. - Preostala slobodna mesta objavljuju se 8. jula u 14 časova. Mogu da ih popune učenici koji nisu uspeli da se upišu u željenu školu, a drugi upisni krug završava se 11. jula.
Nadležni kažu da u samoj Školskoj upravi Kraljeva nije bilo zamerki na sam tok kvalifikacionih ispita, što je dokaz da su svuda protekli krajnje regularno. Ove godine u svakoj od škola nadgledao ih je i po jedan predstavnik roditelja učenika, koji je imao uvid i u bodovanje uspeha na testovima, kako je konkursom za upis bilo i predviđeno.


RADA MIĆIĆ U SOPSTVENOJ MONODRAMI - piše Ivan Rajović
,,Majko kosovska, od zlata jabuko"

   Rada Mićić je bibliotekarka u Torontu, gde živi već 16 godina. Pre dve godine je počela da govori stihove naših pisaca, a i svoje, za prikladne svečanosti koje se organizuju u Torontu povodom raznih praznika. Nekako u to vreme je u ,,Večernjim novostima" pročitala tekst o majci Petri Kostić, pod naslovom ,,Deco moja, kude li ste?" i tada je došla na ideju da bi to moglo da se izvede i kao monolog na sceni.
   - Tada nisam razmišljala da će to da bude u ovakvom obimu, ali kako se svaki put trudim da predstavu uradim maksimalno dobro, budući da sam amater, tako sam tome i prišla. Poručila sam opanke i druge stvari koje bi jednu majku učinile onakvom kako sam je ja zamišljala. I, verovali ili ne, kada sam upoznala Petru Kostić - majku koja je i jedan od glavnih likova u mojoj predstavi, ona je baš tako izgledala - kaže Rada.

AUTENTIČNI LIKOVI
Za svoje scensko delo ona kaže da je u suštini monodrama opomene, a da je do krajnjeg ishodišta, ili umetničke prezentacije sopstvene ideje, došla tako što je pokušala da odabrani tekst saopšti na način kako je čula da se na Kosovu govori i onda je kod kuće, pre ogledalom, vežbala izgovor i pokrete dok nije postigla ono što je htela. Delo je u potpunosti dokumentarističko i ništa nije izmišljeno, svi su podaci sakupljeni iz dostupne dokumentacije i na ovaj način kroz radu Mićić govore, praktično, sve majke sa Kosova kojima su sinovi nestali ili kidnapovani. Čak su i likovi koji se pominju potpuno autentični, a neke od majki - likova sedele su i tog dana u publici na Anginom brdu kod Kraljeva. Petra Kostić, majka čija je priča i okosnica čitave predstave, bila je prisutna kada je Rada pred crkvom Svete Petke u Beogradu nekoliko dana ranije igrala svoju predstavu.
Sopstveno viđenje kosovske tragedije Rada je do sada igrala desetak puta, u Torontu, Montrealu, Kičineru i drugim kanadskim gradovima. Na jednoj od predstava imala je oko 40 Kanađana kojima je dala prevod i siže onoga što se dešava na sceni. Reakcije su, kako tvrdi, bile apsolutno iste kao kod naših ljudi. Bili su uplakani i potreseni.
   - Na neki način ja to i jesam preživela kroz priče koje sam slušala i stradanje mog naroda mene strašno potresa. Mislim da, kada bismo se potrudili da drugačije ispoštujemo žrtve, njih bi bilo manje. Kada sam interpretirala tekst, trudila sam se da to bude verno majci koja ga je izgovorila. Oduzimala sam tu liriku koja bi bila narativnog karaktera, gde bi se opisivao karakteristični bol kao u profesionalnim dramama - kaže Rada i naglašava da je to njen prvi pokušaj da ono što želi prilagodi podneblju, strukturi i poreklu, odakle tekst i stiže, a da istovremeno čitav nastup ima sadržaj koji će publika da prati i da zna o čemu se tačno radi.
   Rada Mićić i njen muž su odlučili da sav novac koji sakupe pošalju Udruženju porodica otetih i kidnapovanih sa Kosova i Metohije. I to je u Torontu počelo da se odvija veoma uspešno zato što su stekli poverenje sugrađana, Srba naravno. Organizovali su niz programa pod nazivom ,,Majko kosovska, od zlata jabuko" posvećenih majkama sa Kosova. Rada je igrala svoju monodramu uz još neke učesnike, kako bi program bio bogatiji. Do sada su sakupili 18.000 dolara i sve je to poslato, mada, kaže Rada, sam novac nije u prvom planu.
   Rada je iz Šapca, a na Kosovu nikada nije bila i tek je sutradan, posle nastupa na Anginom brdu, trebalo da ode tamo.
   - Nastavljam da radim slične stvari humanitarnog karaktera jer je to jedan od načina da se sakupi humanitana pomoć u dijaspori. To nije tako jednostavno jer su se ljudi već umorili od davanja. Mnogo je raznih žarišta, što ličnih, što opštih stradanja našeg naroda, i logično se očekuje da se postavi pitanje - pa, dokle ćemo više da dajemo? Ali kada nešto ovakvo predstavite, tu ne može niko da ostane ravnodušan, da ne odreaguje. A onda, istovremeno, kada im pomažete, bitno je da su te pare stigle onima kojima su i bile namenjene. Kako radim na održanju nekog umetničkog nivoa i kvaliteta u prezentaciji onoga što dajemo našoj publici, isto tako želim da sačuvam poverenje naših ljudi koji daruju novac. Imali smo čak dve donacije od po 1.000 dolara. A ljudi, iako imaju pare, ne daju ih tek tako ako ne znaju gde novac ide.

SUZE
   Čak i kostim koji Rada nosi nije kostim, već su to delovi autentične garderobe majki koje su i likovi u monodrami, koje su je slušale, prilazile, blagosiljale i poklanjale joj maramu, suknju, jabuku...
   To, kako sama kaže, i nije umetnost. Rada se potpuno transformiše, zaplače, zajeca, padne u trans, moglo bi se reći, iz kojeg kroz njena usta i pokrete unisono, istim bolom, istom patnjom i nadom progovore sve nesrećne srpske majke sa Kosova.
   Ali, dogodilo se i to, a ništa nije slučajno, da su pre četiri nedelje iz jame Volujak iskopali kosti Petrinih Kostića. Do tog trenutka marama majke Petre, kakvu je poklonila Radi, nije bila crna, bila je sivkasta - postojala je bar neka nada. Sada, i od sada, Petra nosi i nosiće crnu maramu.
Heklano milje, uskršnje jaje i jabuke, kao simbol ljubavi prema deci, Rada nosi po svetu. Pokušala je da utka životne činjenice u monodramu, kako ona ne bi bila obična predstava. Jer, kako kaže, ovo nije obična predstava, ovo nije gluma, niti je publika obična. Zapravo, sve je neobično i potresno, a Rada svoj posao radi srcem i kaže kako voli kada joj upućuju komplimente, ali ona nije školovani umetnik, već običan smrtnik. Sudeći po svemu, ne bi se reklo.

MARAMA
pre četiri nedelje iz jame Volujak iskopane su kosti Petrinih Kostića. Do tog trenutka marama majke Petre, kakvu je poklonila Radi, nije bila crna, bila je sivkasta - postojala je bar neka nada. Sada, i od sada, Petra nosi i nosiće crnu maramu.



ZAJEDNIČKI KONCERT MEŠOVITIH CRKVENIH HOROVA KRALjEVA I KRUPNjA - piše Slobodan Rajić
Veče božanstvene horske muzike

   Dva mešovita crkvena hora priredila su Kraljevčanima događaj za pamćenje. Kraljevački crkveni hor „Sveti arhiđakon Stefan“ i njihovi gosti iz Krupnja - mešoviti hor „Sveta Tri Jerarha“, u subotu, 25. juna, ispred Duhovnog centra „Sveti vladika Nikolaj Velimirović“ u Kraljevu održala su pod nazivom „U susret Vidovdanu“ koncert crkvenih, duhovnih i starogradskih pesama.
   Gosti iz Krupnja, pod dirigentskom palicom sjajnog Zorana Kokanovića, đakona, pored ostalog izveo je „Oče naš“, pesme prvog i drugog antifona Stevana Mokranjca, „Svjati Bože“ -Kijevsko, Heruvimsku pesmu - Starosimonovskuju, „Agni Partene“ Eginskog, ruske napeve „Pridite“ i „Tebe pojem“, „Srpkinju“ Isidora Bajića, „Što mi je milo“... Na posebno lep prijem kod publike naišle su starogradske pesme „Na te mislim“ i „Što se bore misli moje“, Pesma kosovskih junaka, „Vidovdan“ i „Ovo je Srbija“ dirigenta Kokanovića kao autora. Crkveni hor iz Krupnja osnovan je 2000. godine po blagoslovu vladike šabačko-važevskog Lavrentija. Redovno učestvuje na bogosluženjima u hramu „Sv. Vaznesenja“ u Krupnju. Učestvovao je i na više domaćih i međunarodnih horskih festivala, a na Međunarodnom takmičenju horova u Bjeljini ove godine dobio je zlatnu medalju. U izdanju beogradskog „Metropolisa“ ove godine mu je na Vidovdan objavljen i CD sa izborom najlepših pesama.
   Mešoviti crkveni hor „Sv. arhiđakon Stefan“ iz Kraljeva, od osnivanja 2001. vodi neumorna Dunja Marinković, čije su se ruke prilikom dirigovanja te večeri, činilo se, prosto spajale sa melodijama predivnih pesama. Kraljevački crkveni hor je pored ostalog izveo Manojlovićev „Tropar na duhove“, „Pesmu prvog antifona“ Kornelija Stankovića, „Tebe pojem“ Bortnjanskog, „Svjati Bože“ i „Aliluja“ Stevana Mokranjca, Gavrilovićevu „Angel vopijaše“ i pesmu „Svjate tihij“ Dvoreckog... I ovaj hor redovno učestvuje na bogosluženjima u crkvama i manastirima, uspešno sarađuje sa drugim crkvenim horovima, a aprila ove godine učestvovao je i na Prvom saboru crkvenih horova Eparhije žičke.
   Horovi iz Krupnja i Kraljeva izveli su i zajedno više pesama, uz velike aplauze.
   Sve u svemu, bilo je to veličanstveno veče u kojem je nažalost neveliki, ali ne i zanemarljiv broj posetilaca, uz miris lipa i romantiku mesečine, uživao u božanstvenoj horskoj pesmi kao pravom Božjem daru.
   Gosti iz Krupnja noć su proveli kod svojih kraljevačkih domaćina, a sutradan su se razišli na dve različite strane: gosti put manastira Studenice, a domaćini u pohode manastirima Kaleniću, Ravanici i Manasiji, gde su učestvovali i u bogosluženjima.

Imamo sjajnu generaciju ’92 - ’95. godište, našu ,,laku konjicu”, koja će zaseniti ove starije generacije. Imena Baltića, Stanišića, Tomaševića, Ćirića i ostalih treba zapamtiti, a tu je i nešto starija generacija ’90 - ’91. godište, iz koje će neki momci, ako nastave ovako da treniraju, dobiti šansu i u prvom timu.