Nevoljna „seoba“ vaspitača
Tražimo istinu o sudbini najmilijih
Avijacijom protiv gradonosnih oblaka
Nemedicinsko osoblje prvo na udaru
Božji dar koji pripada svim generacijama
Dugovi čekaju vlasnika
„Spaliću se pred Milutinom zbog nebrige vlasti”
„Bosanac“ i sinovi
Tragedija porodice Joza i Jelke Banjanac
Umetnost, kultura, obrazovanje
Sport: paraglajding, plivanje, košarka, fudbal

POSETA MINISTRA ZA KAPITALNE INVESTICIJE VELIMIRA ILIĆA FABRICI VAGONA - piše Bojana Milosavljević
Nevoljna „seoba“ vaspitača

   U Predškolskoj ustanovi Kraljeva ovih dana vlada atmosfera uzrujanosti i iščekivanja. Prvi septembar, početak školske godine, oko 80 odsto zaposlenih, koji neposredno rade sa decom (vaspitači i medicinsko osoblje), dočekaće na istim radnim mestima, ali u drugim objektima ove ustanove. Razmeštanje zaposlenih u ovakvoj delatnosti uvek je delikatan i, u neku ruku, nezahvalan potez rukovodstva. Stoga je i sindikat Predškolske ustanove „Olga Jovičić Rita“ od kraja juna, kada je na stručnom veću vaspitača i sestara najavljena „seoba" ovih radnika, započeo živu aktivnost. Mimo očekivanja i više zahteva sindikata, Upravni odbor ustanove dao je sebi ceo letnji raspust. Naime, poslednja sednica ovog organa održana je 20. maja, dok su se u međuvremenu problemi nagomilali. Predsednik Upravnog odbora, Mirjana Đerković - Banjanac, inače vaspitač, po mišljenju mnogih članova sindikata, blokira rad odbora, jer se oglušila o njihove zahteve za hitno sazivanje sednice. Krajem jula isti zahtev uputio je i Miroljub Stolović, načelnik Odeljenja za društvene delatnosti opštine Kraljevo, uz važnu napomenu da bi se time sprečilo uvođenje privremenih mera u Predškolsku ustanovu. Sindikalno članstvo sada zbog opstruiranja traži njenu i smenu zamenika predsednika Upravnog odbora.

O RAZLOZIMA RASPOREĐIVANJA RADNIKA
   U potpisanom saopštenju grupe vaspitača, a povodom novog rasporeda radnika, između ostalog, stoji: „Deci se oduzimaju dragi vaspitači, rasturaju se dugogodišnji saradnici, baca se senka na mnoge godine rada, žrtvovanja, uloženog entuzijazma za srećnije detinjstvo naše dece. Brzo je shvaćeno da su mnoga merila pala u vodu: stručan rad, odnos prema deci i roditeljima, broj dece, kontinuirani rad u grupi, ulaganje u životni prostor… Kako da dete iz grupe shvati što sestre i vaspitači moraju da promene vrtić?"
Neposredno prozvana direktor Predškolske ustanove, Snežana Mandić, odgovara:
   - Razlozi kojima sam se rukovodila su stručne prirode. Cilj mi je bio unapređenje vaspitno - obrazovnog rada u ustanovi. Osim ovoga, rešenja o raspoređivanju radnika donela sam u cilju uštede sredstava koja se godišnje izdvajaju za prevoz zaposlenih. Naime, iz buyeta godišnje na ime ovih troškova dobijamo 700.000 dinara, a oni stvarno iznose 1,2 miliona. Razlika od 500.000 dinara padala je na teret ustanove i to je sada značajan ostatak u našoj kasi. Napominjem da grupa nezadovoljnih vaspitača i sestara nema razloga za uznemirenost i proteste, jer niko od njih nijednog trenutka nije degradiran, svi su zadržali svoja radna mesta i plate, a novi radni prostor im je daleko bliži mestu stanovanja. Najzad, po mome uverenju, deca su svuda ista i ne mogu da prihvatim i shvatim i takve "razloge" da neki vaspitač "ne podnosi" decu iz jednog kraja grada, a iz drugog „podnosi," ili da ne može da radi u novom vrtiću jer ne govori sa komšilukom u kome je taj vrtić."
   Vaspitači sa kojima smo razgovarali potvrđuju da su raspoređeni na odgovarajuća mesta po stručnosti, ali i kažu da će pojedini svakako putovati do posla, kao i da su neke vaspitne grupe ostale bez oba (verovatno, deci poznata - prim. nov) vaspitača. Najzad, obznanili su i slučaj koleginice, invalida treće kategorije, kojoj, po nalazu zdravstvene komisije, pripada lakše radno mesto (u administraciji ili slično), a ne u dečjoj grupi. Ovu činjenicu, kažu, direktorka nije uzela u obzir.

PRAVNIČKE ZAVRZLAME
   Od oko 250 radnika, koliko je zaposleno u predškolskoj ustanovi, sindikalno je organizovano nešto više od dve stotine. U neuspelim pokušajima sazivanja sednice Upravnog odbora, kao predlog dnevnog reda, u jednoj od tačaka stoji i problem pravne prirode: da li je sadašnji direktor legitiman? Naime, Okružni sud poništio je 3. juna odluku Upravnog odbora Predškolske ustanove od 10. marta, o izboru Snežane Mandić na mesto direktora, zbog pogrešne procedure konkursne komisije, koja je jednom od pet kandidata za ovu funkciju odbacila konkursnu prijavu sa obrazloženjem da ne ispunjava uslove u pogledu stručne spreme. Na ovu odluku Okružnog suda, predsednica Upravnog odbora je, kako tvrde radnici, bez konsultacija sa ostalim članovima, uputila podnesak Vrhovnom sudu, za pokretanje postupka vanrednog preispitivanja odluke suda u Kraljevu.
   U obaveštenju opštinska Prosvetne inspekcije upućenom 22. jula predsedniku Skupštine opštine Kraljevo, Dejanu Miloviću, piše da presuda Okružnog suda u Kraljevu nije ni razmatrana na Upravnom odboru Predškolske ustanove, te da „Predstavka upućena Vrhovnom sudu ne odlaže izvršenje sudske odluke koja je postala pravosnažna i izvršna." Ministarstvo prosvete i sporta Republike šalje 29. jula suprotno tumačenje: odluka Upravnog odbora o izboru direktora je punovažna. Uz poziv na zakon, pored ostalog, stoji: „Smatra se da je odluka doneta, odnosno da je ministar dao na nju saglasnost, ako u roku od 30 dana od dana dostavljanja odluke ne donese akt kojim odbija saglasnost. Kako u konkretnom slučaju ministar nije doneo akt o odbijanju saglasnosti, po isteku roka od 30 dana od dana dostavljanja, Odluka Upravnog odbora od 10. 03. 2005. godine smatra se donetom 21. 04. 2005. godine." U istom aktu stoji da odluka ostaje na snazi, bez obzira na donetu presudu Okružnog suda u Kraljevu, jer je Upravni odbor ustanove pokrenuo postupak vanrednog preispitivanja odluke suda, pa "do donošenja konačne odluke u vezi ove pravne stvari od strane Vrhovnog suda (direktor) je Snežana Mandić."

MEĐUNARODNI DAN NESTALIH - piše Rajko Sarić
Tražimo istinu o sudbini najmilijih

   Povodom 30. avgusta, Međunarodnog dana nestalih, Koordinacija srpskih udruženja porodica nestalih lica sa prostora bivše Jugoslavije, koja objedinjuje šest udruženja, uputila je peticiju Vladi Srbije kojom traži snažniji i odlučniji angažman države u konstruktivnom dijalogu sa nadležnim vlastima u RH, BiH i na Kosmetu, kako bi se ubrzalo razjašnjavanje sudbine nestalih.
- Porodice nestalih lica imaju zakonsko pravo da saznaju sudbine svojih najmilijih. Oko 20.000 lica se vode kao nestala u zemljama nastalim raspadom SFRJ. Na Kosovu i Metohiji, od 1998. godine do sada, nestalo je oko 2.700 lica, među njima 1.300 Srba. Naša država sve čini da rasvetli sudbinu nestalih Albanaca, svi pohapšeni teroristi pušteni su na slobodu. Zauzvrat, vlasti na Kosovu omogućavaju iskopavanje sporadičnih masovnih grobnica. O eventualno živim članovima naših porodica više niko i ne govori - ogorčena je Brankica Antić, koordinator kraljevačke kancelarije Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih koja već šest godina ništa ne zna o sudbini muža Zlatka kidnapovanog u Prizrenu.
   - Kako živim i podižem dva sina, sama i bez posla, to najbolje ja znam. Ja moram biti i otac i majka - moram da ih školujem, obezbedim odeću i obuću. Porodice kidnapovanih i nestalih ne traže ništa drugo do istine o njihovoj sudbini - kaže Brankica ne uspevajući da sakrije suze.
Gordana Jakšić, je posle trinaest godina saznala za zlu sudbinu sina Slobodana.
   - Kao redovni vojnik JNA poginuo je u Bosni. Posle više od trinaest godina dobila sam njegove posmrtne ostatke. Zašto je trebalo toliko godina da bi se saznala jedna sudbina? Zašto država Srbija nikada nije obelodanila imena svih koji su ubijeni ili nestali u ratovima od 1990. godine? - traži Gordana odgovor koji muči nekoliko hiljada porodica u Srbiji i Crnoj Gori.
   Odgovor verovatno znaju oni koji sede u Vladi i parlamentu Srbije i Državne zajednice. Da li će ga obelodaniti 30. avgusta ostaje da vidimo i čujemo. Za sada, porodice kidnapovanih i nestali kroz svoja udruženja, bezuspešno pokušavaju da problem poguraju sa mrtve tačke. Tek odnedavno uspavana svetska javnost priznaje da su i nad Srbima na Kosmetu počinjeni ratni zločini. Čak se poneki vođa terorista nađe i u Hagu. Valjda će i ta činjenica uticati na zagovarače pune demokratije, prava i sloboda, da učine korak više na rasvetljavanju sudbine nestalih, pronalaženju i eshumaciji pojedinačnih i masovnih grobnica koje, to je evidentno, na Kosovu i Metohiji postoje.

MINISTAR VELIMIR ILIĆ O ZAŠTITI VOĆNJAKA I USEVA - piše Slobodan Rajić
Avijacijom protiv gradonosnih oblaka

    Prilikom nedavne posete Kraljevu, ministar za kapitalne investicije Velimir Velja Ilić, na sastanku sa meštanima Dragosinjaca, Vukušice i Metikoša govorio je i o problemima velikih šteta koje Srbiji nanose elementarne nepogode. Pošto su ga meštani informisali da je ovo voćarski kraj i da ih je „u poslednje četiri godine grad zaobišao samo jednom“, ministar Ilić je ukazao na ogromne štete koje naša zemlja trpi od grada i lošeg sistema protivgradne zaštite i tim povodom, pored ostalog, rekao:
   - Grad vrlo često pada i u čačanskom kraju. Štete su ogromne, jer kad padne, uništi sve, polomi grane i napravi štetu voćarima za duži niz godina. Jer voćnjaci se oporave i počnu ponovo da rađaju tek posle tri-četiri godine, a često i nikada. Nedavno sam bio u Prokuplju i okolini gde je ovog leta grad napravio neprocenjive štete. To ne možete ni da zamislite!? Padale su ledenice od po nekoliko stotina grama!? Grad je polomio ljudima krovove i stotine hiljada crepova na kućama, kršio je ograde, vrata, prozore... Prokupački kraj je poznat po plantažama višnji i grad ih je totalno uništio. Sve je polomio, ostala su samo gola stabla, grane su potpuno izlomljene. Bilo je tužno sve to posmatrati.
   - Mi u Srbiji zbog loših vremenskih prilika i neorganizovane protivgradne zaštite svake godine trpimo trajne, višemilionske štete!? Ogromne pare se daju za naknadu štete koja je neprocenjiva. Tražio sam zato od Vlade da meni daju da organizujem protivgradnu zaštitu i da zauvek rešimo taj problem. Bio sam u svetu, video kako to oni rade i shvatio da je jedino pravo rešenje u borbi protiv gradonosnih oblaka korišćenje avijacije. Naime, nama gradonosni oblaci uglavnom dolaze preko Drine. U Vršcu imamo 12 aviona iz sektora agroavijacije i mogli bismo efikasno da ih iskoristimo u borbi protiv grada. Imamo dobar sistem telekomunikacija kojim je u oblasti meteorologije povezana cela Evropa, pa su i naše veze sa Bosnom odlične. Kad iz Bosne dobijemo informaciju da nam preko Drine dolaze gradonosni oblaci, podignemo agro-avione, nadlete oblake i zapraše ih specijalnim hemikalijama. Razbiju ih i grada nema. Garantujem da bismo na ovaj način zauvek rešili veliki problem. Samo neka mi prepuste protivgradnu zaštitu koja je sada skupa, a ne daje rezultate. Na pomenuti način bismo sa manje sredstava, siguran sam, imali potpunu zaštitu od grada, a i štete koje on svake godine pričinjava...

PROF. DR TOMICA MILOSAVLjEVIĆ, MINISTAR ZDRAVLjA REPUBLIKE SRBIJE, O NOVIM STANDARDIMA - piše Rajko Sarić
Nemedicinsko osoblje prvo na udaru

   •Više od 8.000 zaposlenih u zdravstvenim ustanovama u Srbiji izrazilo želju za napuštanjem radnog mesta uz pristojnu otpremninu • Novi standardi predviđaju smanjenje broja bolesničkih postelja i jačanje konkurencije između državne i privatne lekarske prakse •Na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje nalazi se 1.500 lekara, stomatologa i farmaceuta

   Poslednje odluke nadležnog ministarstva i republičke Vlade, prema kojima se recepti iz privatnih ordinacija izjednačavaju sa receptima ispisanim u zdravstvenim ustanovama državnog tipa, strateški gledano, pojačale su konkurentnost. Budućim rešenjima otvoriće se prostor u kome će Fond osiguranja pod ravnopravnim uslovima sklapati ugovore i sa privatnicima. Posle donošenja paketa novih zakona biće ivršena decentralizacija sredstava u značajnom smislu. Tako će Filijala zdravstvenog osiguranja u Kraljevu imati pravo da za sredstva koja će odrediti vlada Srbije, koja će iznositi oko 70 odsto, raspiše potreban konkurs da bi građani Kraljeva bili zadovoljni, kaže za Ibarske novosti, prof. dr Tomica Milosavljević, republički ministar zdravlja.
U zdravstvenim ustanovama sprovedena je anketa gde su se zaposleni izjašnjavali o tome da li žele uz otpremninu da napuste svoje radno mesto. Kakvi su rezultati i da li ste njima zadovoljni?
Vlada Srbije je pre nedelju dana usvojila informaciju Ministarstva zdravlja o rezultatima ankete o kojoj govorite. Tom prilikom je rečeno da je više od 8.000 zaposlenih u zdravstvu pokazalo interesovanje za napuštanje svog radnog mesta uz pristojnu otpremninu.

MANjE POSTELjA, MANjE RADNIKA
Važno je reći da novi standardi jasno definišu broj zaposlenih, broj postelja u bolnicama i u domovima zdravlja. Novi standardi predviđaju dosta strože kriterijume, u praksi je to negde na pola između ovoga što sada imamo i evropskih standarda koje ćemo u budućnosti morati da dostignemo. U septembru ćemo imati izmenu pravilnika i ugraditi nove standarde. Imaćemo i akcioni plan kako doći do evropskih standarda u domovima zdravlja, bolnicama i tercijalnom sektoru. To podrazumeva postepeno smanjivanje neiskorišćenih bolničkih postelja i to saglasno iskustvima u restrukturiranju bolnica na ovom prostoru koji finansira Svetska banka kako bi došli do modela „srpske bolnice“ gde bi otvorili odeljenja za produženu hospitalizaciju i palijativnu negu, smanjili broj postelja... Svakako, smanjio bi se i broj zaposlenih tako da će na jednog lekara dolaziti 1.400 do 1.800 kartona, odnosno pacijenata. Mi očekujemo, da, kada sa jedne strane imate nove standarde a sa druge strane akcioni plan, zaposlenim ponudimo neku od varijanti za dobijanje otpremnine. To sve mora biti u saglasnosti za odlukama Vlade i ministarstva za zdravstvo i socijalnu politiku.
Prvo će biti razmatrani zahtevi nemedicinskih radnika kojih objektivno imamo mnogo više od potrebe. Najveći broj radnih mesta koja budu upražnjena biće ukinuta sistematizacijom, a samo jedan broj radnih mesta, saglasno novim standardima, biće upotpunjena mladim lekarima preko tržišta rada. Dakle, istovremeno sa smanjenjem broja zaposlenih sprovodiće se i program zapošljavanja mladih stručnjaka. Krenuće se i u potrebne razgovore sa sindikatima gde će biti uključena i druga ministarstva, ne samo ministarstvo zdravlja. Time bi se stvorili uslovi za povećanjem koeficijenata na jedan prema dva prema četiri. Mislim da je kraj godine neki realan rok za sprovođenje svih ovih planova. Ne odjednom, već u dva - tri koraka. Prvi je, svakako usvajanje novog pravilnika o standardima i akcionom planu za narednih pet godina.

LEKARI NA TRŽIŠTU RADA
Kad ste već pomenuli zapošljavanje mladih, obrazovanih zdravstvenih radnika, imate li podatak koliko je takvih na evidenciji tržišta rada?
Na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje nalazi se oko 1.500lekara, stomatologa i farmaceuta. Od toga je 150 lekara specijalista i oko 300 - 400 stomatologa i farmaceuta. Koliko će njih biti zaposleno zavisi od toga koliko ćemo biti u mogućnosti da oslobodimo radnih mesta davanjem otpremnina. Svakako, vodiće se računa i o tome da li lekar odlaskom u redovnu penziju, uzimanjem otpremnine i napuštanjem radnog mesta, ostavlja neki naseljeni prostor bez bez lekarske kontrole. Podvlačim, najveći problem u zdravstvu je nemedicinsko osoblje koje je poslednjih desetak i više godina, zapošljavano bez ikakvog plana, daleko izvan realnih potreba.

PRETI PANDEMIJA
U poslednje vreme u svim zemljama u Evropi, pa tako i kod nas, dosta se govori o ptičjem gripu. Jedan broj zemalja u okruženju preduzeo je određene korake na zaštiti svoje teritorije od prenošenja ptičijeg gripa. Šta se u Srbiji preduzima na tom planu?
Pretnja ptičijim gripom nije samo pretnja zemljama u Evropi već je to globalna pretnja. Svetska zdravstvena organizacvija je glavna u koordinaciji tih aktivnost. Danas se govori o potencijalnoj opasnosti od izbijanja pandemije na celoj zemljinoj kugli.
U Srbiji imamo stručnu komisiju za zarazne bolesti i Centar za kontrolu zaraznih bolesti u Institutu ,,Milan Jovanović - Batut”. Pomenuta komisija je već razmatrala ova pitanja, a radi se o ozbiljnom problemu za koji nemate direktno rešenje. Kao služba moramo biti spremni da delujemo ako zapreti opasnost od pričijeg gripa bilo gde u svetu. U tom smislu postoje već neki lekovi koji su ,,rezervisani”, jer da dođete u situaciju da sada dođe do izbijanje pandemije onda nijedna farmaceutska industrija neće biti u mogućnisti da proizvede sve potrebne količine lekova. U tom smislu je najvažnija aktivnost Svetske zdravstvene organizacije, ona koordiniše aktivnosti zemalja članica i za dve nedelje u Bukureštu će biti skupština Evropskog komiteta SZO gde će naša delegacija imati aktivno učešće. Tada ćemo znati više podataka kako o opasnosti od ptičijeg gripa, tako i o merama koje se preduzimaju na sprečavanju njegovog širenja.


STRUČNI SKUP O REZULTATIMA PILOT PROJEKTA "IZABRANI LEKAR" - piše Rajko Sarić
Manje para za kvalitetniju uslugu

   • U Pilot projekat osnovnih zdravstvenih usluga za tri godine MKCK, Svetska banka i Švajcarska agencija za razvoj i saradnju uložili su oko tri miliona dolara • Do sada je u 53 tima uključeno 60 lekara i 73 medicinske sestre • Model primarne zdravstvene zaštite u Kraljevu je nosilac reforme celokupnog zdravstvenog sistema Srbije

   Zdravstveni centar ,,Studenica” bio je domaćin jednodnevnog stručnog skupa na kome su prezentovani rezultati Pilot projekta osnovnih zdravstvenih usluga koji se od avgusta 2001. godine uspešno implementira u ovdašnjem Domu zdravlja.
Učesnicima skupa, na kome se okupilo oko 160 direktora domova zdravlja najpre se obratio predsednik opštine Kraljevo, dr Radoslav Jović koji je, kako reče, kao lekar imao puno razumevanje za projekat ,,Izabrani lekar” u koji se opštinska uprava maksimalno uključila, posebno nakon povlačenja MKCK iz finansijskog dela programa.

POMAK NAPRED
   O samom projektu i ostvarenim rezultatima govorila je dr Mirjana Krčevinac, načelnik službe opšte medicine koja je naglasila da je do sada svog lekara opšte medicine izabralo oko 80.000 građana - pacijenata.
   - Naša služba broji 24 specijalistu opšte medicine, 35 doktora opšte medicine, šest sestara sa višom i 68 sa srednjom školom i svi oni raspoređeni su u 25 ambulante i polikliniku. Tim opšte medicine, koji čine lekar opšte prakse i medicinska sestra, koga pacijenti biraju na godinu dana, sprovodi kontinuiranu primarnu zdravstvenu zaštitu u lokalnoj zajednici i postavlja obolenje u kontekst pacijenta. Na taj način uspostavlja se bliži odnos sa pacijentom, porodicom i celom zajednicom - kaže dr Krčevinac podsećajući da je u proteklih nekoliko godina ogranizovan veliki broj studijskih putovanja, opšta obuka za rad na računarima, tečajevi engleskog jezika i druge aktivnosti kojima je lekar opšte prakse, zajedno sa svojom medicinskom sestrom, izašao iz zapećka u kome se godinama nalazio čime su bili opterećeni lekari specijalisti. U Kraljevačkom Domu zdravlja, u 25 ambulanti i poliklinici, danas funkcioniše 53 fiksna i sedam mobilnih timova sa 60 lekara i 73 medicinske sestre. Kako je rekla dr Biljana Bazić, glavna sestra Doma zdravlja, jedan tim dolazi na oko 2.300 pacijenata.
   - Zahvaljujući Pilot projektu izabrani lekar, Dom zdravlja u Kraljevu jedini u Srbiji ima elektronski bazu podataka, elektronski karton svakog pacijenta što u velikoj meri olakšava praćenje zdravlja pacijenata - rekla je dr Bazić i podsetila da je pre nekoliko meseci model primarne zdravstvene zaštite iz Kraljeva preslikan u Dom zdravlja u Obrenovcu gde već sada ima dobrih ,,pomaka napred”.

LEČENjE BEZ RAZLIKE
   Prisutnima se obratio i republički ministar zdravlja prof. dr Tomica Milosavljević.
   - Danas govorimo o rezultatima jedne misije lekara Doma zdravlja u Kraljevu i građana ovog grada koji su na vreme shvatili da je ono što im se nudi jedino ispravno rešenje za poboljšanje rada u zdravstvenim ustanovama i kvalitet njihovog lečenja. To što je projekat trajao tri godine i što jekošta nekoliko miliona dolara ne znači da će za njegovu primenu u celoj Srbiji trebati 90 godina i stotinak miliona dolara. Predstoji nam primena imputa projekta u druge zdravstvene ustanove u Srbiji - rekao je ministar Milosavljević naglašavajući da je kvalitet usluga u zdravstvenim ustanovama Srbije različit u zavisnosti od toga gde se ta ustanova nalazi: - U kraljevačkom Domu zdravlja te razlike ne postoje. Istu uslugu imaju pacijenti u Vitanovcu, Vrbi, Godačici, Bogutovcu, Mataruškoj Banji ili u Poliklinici u samom gradu. Od Poliklinike do najudaljenije ambulante na području opštine Kraljevo ima više od sto kilometara, ali je kvalitet usluge isti, isti je i rad lekara, isti je rad medicinske sestre.
   Ministar je podvukao da je posao lekara ozbiljan i veoma težak i da, stoga, valja uvesti više reda u organizaciju tog posla kako bi sa manje vremena, manje sredstava pacijent dobio kvalitetniju uslugu i blagovremeniji pregled. Pilot projekat osnovnih zdravstvenih usluga u primarnoj zdravstvenoj zaštiti predstavlja vraćanje izvornoj primarnoj zdravstvenoj zaštiti. Oko polovine stanovništva u Srbiji jednom u šest meseci ima potrebu da se obrati lekaru. Oko 70 odsto tih ljudi kompletnu uslugu dobije u domu zdravlja i zato je, kako reče ministar Milosavljević, ogromna potreba Srbije da ima kvalitetan zdravstveni sistem.
   - Obični građanin danas želi više brige za svoje zdravlje, želi da ima kvalitetnu uslugu kod svog lekara uz što manje utrošenog vremena. Samo će moj izabrani lekar znati koliko puta godišnje je neophodno da izvršim neke analize, kakav je moj zdravstveni karton i kada trebam obaviti neke kontrole preventivnog karaktera. Izabrani lekar mora da bude čuvar ,,kapije zdravestvenog sitema”, kapije koja vodi prohodnim putevima. Do sada smo imali naviku da uzimamo mnogo lekova, da smo nezadovoljni ako nas nije primio i pregledao specijalista. Od sada to neće biti slučaj - rekao je ministar Tomica Milosavljević.

NOVI PROJEKAT - NOVA STRATEGIJA
Pomoćnik ministra zdravlja prof. dr Snežana Simić govorila je o indiakcijama rezultata Pilot projekat u Kraljevu na reformu zdravstvenog sistem, posebno na reformu u oblasti primarne zdravstvene zaštite.
- Projekat je zamišljen kao trogodišnji i počeo je u avgustu 2001. godine iako su pripreme počele znatno ranije i završen je 2004. godine. Porem Ministarstva zdravlja i MKCK u realizaciju projekta bilu su uključeni ZC Studenica, Republički zavod za zdravstvenu zaštitu, Institut za zaštitu zdravlja, SO Kraljevo koja je preuzela deo finansiranja projketa, Svetska banka i Švajcarska kooperacija za razvoj, a početkom ove godine pridružila nam se u Skupština grada Beograda. Rezultati ovog projekat idu u prilog strategiji smanjenja siromaštva. Lekar primarne zadravstvene zaštite dugo godina je imao ulogu saobraćajca, nekoga ko ima zadatak na ispiše određene recepte i pacijenta uputi na viši nivo. Njihov status u odnosu na lekare u sekundarnoj zdravstvenoj zaštiti bio je niži kako profesionalni tako i po ličnim primanjima - podsetila je Simićeva naglašavajući da je vladala neujednačenost u kvalitetu zdravstvenih usluga i neafirmisanost na promociji zdravlja.

KAPITACIJA
Novi koncept primarne zdravstvene zaštite podrazumeva i uvođenje kapitacije, što znači plaćanje lekara po broju opredeljenih pacijenata da se leče kod njega. Cilj celog projekta bio je razvoj novog, mnogo efikasnijeg, modela finansiranja.
O mehanizmima kapitacije u svetu i u Sloveniji govorio je dr Dušan Keber, dugogodišnji direktor Kliničkog centra u Ljubljani, strunjak koji je jedno vreme bio ministar zdravlja Slovenije.
On je posebno naglasio da projekat izabranog lekara ne može u celosti zaživeti dok se u celoj Srbiji, u svim zdravstvenim ustanovama ne uvede kapitacija (glavarina) gde će lekari biti plaćeni prema radu, obimu i rezultatima svog rada. Do sada je, primetio je dr Keber, uglavnom plaćan nerad čime su destimulisani i oni koji su ostvarivali dobre rezultate.
Učesnicima skupa u ZC Studenica obratili su se još Milan Jevtić i Zorica Marković, saradnici MKCK i dr Dragana Atanasijević, konsultant u Jedinici za kvalitet koja je govorila o razvoju zdravstva u Srbiji.
Zajednička ocena svih učesnika ovog skupa je da je Pilot projekat ,,Izabrani lekar” ostvario dobre rezultate, opravdao očekivanja svih učesnika u njegovoj realizaciji i da, kao takav, ima punu podršku nadleljnog ministarstva na planu zaživljavanja u svim zdravstvenim ustanovama u Srbiji a u okviru celokupne reforme zdravstvenog sistema koja je uveliko počela. Na lekarima i menadžmentu Doma zdravlja u Kraljevu je veliki zadatak, da svoja iskustva prenesu na kolege u drugim gradovima ispravljajući usput neke greške u koracima koje ne pravi samo čovek koji ništa ne radi.

OO SPO U AKCIJI SPASAVANJA VRNJAČKE BANJE - piše Ivan Rajović
Božji dar koji pripada svim generacijama

   •„Vrnjačka Banja je prirodni dragulj i Božji dar koji pripada srpskom narodu i srpskoj državi i kao takvu je ne mogu prisvajati pojedinci ili grupe ljudi. Ona ne sme i ne može pripadati samo jednoj generaciji, već pripada svim budućim generacijama, kao i sva druga prirodna bogatstva“ •„U predizbornoj kampanji svi su se zaklinjali da će sve lopovske privatizacije biti poništene, a osim časnih izuzetaka većina učesnika u vlasti je tokom proteklih godina višestruko uvećala svoje materijalno bogatstvo dok su se ređali ratovi, množili neprijatelji, država raspadala, narod siromašio, a ekoniomija propadala. Ovom narodu će kad - tad morati da se podnesu računi za takvo bezakonje. Ovo radimo sa velikom dozom razočaranja, straha, beznađa i besa jer delimo sudbinu, patnju i razmišljanja najvećeg broja naših ljudi, a pre svega građana Vrnjačke Banje i okoline“

   U Vrnjačkoj Banji je aukcijskom prodajom izvršena privatizacija Društvenog preduzeća za ugostiteljstvo, hotelijerstvo i zdravstveno - rekreativni turizam „Fontana". Tim povodom OO SPO Vrnjačke Banje oglasio se saopštenjem koje je potpisao predsednik Stanko Lakić. Ovaj dopis, kako je objašnjeno, upućen je svima onima za koje se smatra da su dužni i odgovorni da privatizacija bude sprovedena do kraja po zakonu i da njeni rezultati budu u funkciji uspešnog razvoja vrnjačkog turizma uključujući i kupca. Razlog zbog kojeg se ova stranka oglasila neposredno posle sprovedene aukcije, kada njeni rezultati o uspešnosti ili neuspešnosti ne mogu biti merljivi, jeste, kako se tvrdi, do sada alarmantno veliki broj promašenih i neuspešnih privatizacija u čitavoj Republici. Rezultat takvih promašaja poguban je po svaku privredu, a posledice su katastrofalne i nesagledive, smatraju u SPO. Ono što je vidljivo i merljivo je veliki broj nezaposlenih radnika, bez nade da će naći posao i još veći broj zaposlenih koji žive u bedi i nemaštini. Ponižavajuća je činjenica da veliki broj radnika ne može da se prehrani, školuje decu, da ima adekvatnu zdravstvenu zaštitu, plaća lekove i lekare.

SRAMAN PRIMER I OPOMENA
   Delimo mišljenje i sumnju građana da veliki broj promašenih privatizacija nije samo proizvod neznanja i nemara odgovornih, već je u pitanju namera da se što više društvenih sredstava nekontrolisano i nekažnjeno prelije na privatne račune. Da je sumnja građana opravdana govori i činjenica da se mali broj ljudi, takozvanih tajkuna, enormno obogatio dok se privreda i država raspadala, a narod siromašio.
Kada je u pitanju Vrnjačka Banja, kao sraman primer i opomena služi privatizacija DP „Autoprevoz", koje je do tog trenutka bilo veoma uspešno. Promašena privatizacija je poništena velikim zalaganjem radnika, OO SPO, angažovanjem poslanika SPO u Skupštini Republike Srbije, današnjeg predsednika Vrnjačke Banje, nekih odgovornih pojedinaca, odlukom Suda i Agencije za privatizaciju zbog neizmirenih obaveza kupca, ali tek pošto su se nagomilali ogromni dugovi tako da se nekada uspešno preduzeće danas nalazi pred velikim poslovnim problemima i opasnošću da ode pod stečaj. „Fontana" sa svojih šest hotela, nekoliko hektara građevinskog zemljišta u centralnom delu Vrnjačke Banje, sa preko 40.000 kvadratnih metara hotelskog prostora poštenom privatizacijom i odgovornim i pametnim kupcem koji neće bezobzirno juriti za brzom i velikom zaradaom može i mora da postane ključni faktor razvoja turizma - glavne privredne grane u Vrnjačkoj Banji. U protivnom, a poučeni dosadašnjim iskustvom, ne samo zaposlene, već i čitavu vrnjačku privredu, čekaju crni dani,tvrde u lokalnom SPO.
Zbog svega toga iz SPO traže odgovore na pitanja: Zašto je privatizacija izvršena aukcijskom prodajom kada su Ministarstvo za trgovinu i turizam, a i ministar dr Bojan Dimitrijević, predlagali tendersku privatizaciju? Ko je, ili ko su kupci, kakve su njihove ugovorne obaveze i kakvi privredni i poslovni rezultati stoje iza njih i zašto se to krije od javnosti? Zašto je privatizacija izvršena pre donošenja Zakona o banjama i pre donošenja zakona o denacionalizaciji kada su ovi zakoni ušli u skupštinsku proceduru, iako je dobro poznato da veliki broj hotela, objekata i građevinskog zemljišta potražuju naslednici bivših vlasnika? Ko će posle donošenja Zakona o denacionalizaciji obeštetiti bivše vlasnike i sa čijim sredstvima ako se zna, a zna se, da samo vrednost građevinskog zemljišta po aktuelnim tržišnim cenama prevazilazi vrednost za koju je prodata cela „Fontana"?

NIKO JOŠ NIJE ODGOVARAO ZBOG PROMAŠENIH PRIVATIZACIJA
Niska cena „Fontane" neće predstavljati problem ako se ona bude razvijala u uspešno hotelijersko preduzeće, ali će problem nastati ako je privatizacija sprovedena isključivo radi ličnog profita privilegovanih i zaštićenih pojedinaca. Opštinski odbor SPO je u više navrata tražio da se na sednicama SO raspravlja o ovom problemu i da se pokrene široka akcija oko pronalaženja najboljeg kupca, u koju bi se, pored resornog ministarstva, uključila i druga udruženja, forumi i prijatelji Banje. No, nisu naišli na razumevanje predsednika opštine i ostalih lokalnih političkih stranaka. Zbog toga sada ovaj Opštinski odbor koristi priliku da upozori Agenciju za privatizaciju, sve strukture opštinske vlasti, resorno ministarstvo i opštinske odbore svih stranaka u Banji da će biti odgovorni ako ne budu svi u okviru svojih nadležnosti pratili da li se ugovorene obaveze oko privatizacije „Fontane" odvijaju u pozitivnom pravcu, a što bi trebalo da važi i za sve dosadašnje i buduće privatizacije u Republici.
U OO SPO dalje podsećaju da za dosadašnje promašene privatizacije niko nije odgovarao, a tamo gde se i reagovalo uglavnom su to činili oštećeni radnici i odgovorni pojedinci preko suda i uz ogromne napore, dok su Agencija za privatizaciju i Vlada najčešće nezaintersovani i čekaju da im se dokazi donesu „sažvakani" na tanjir. Do sada niko nije odgovarao za pričinjenu štetu državi Srbiji. U predizbornoj kampanji svi su se zaklinjali da će sve lopovske privatizacije biti poništene, a osim časnih izuzetaka većina učesnika u vlasti je tokom proteklih godina višestruko uvećala svoje materijalno bogatstvo dok su se ređali ratovi, množili neprijatelji, država raspadala, narod siromašio, a ekoniomija propadala. Ovom narodu će kad - tad morati da se podnesu računi za takvo bezakonje, kažu pripadnici SPO.

VRNjAČKA BANjA PRIPADA SVIMA
Vrnjačka Banja je prirodni dragulj i Božji dar koji pripada srpskom narodu i srpskoj državi i kao takvu je ne mogu prisvajati pojedinci ili grupe ljudi. Ona ne sme i ne može pripadati samo jednoj generaciji, već pripada svim budućim generacijama, kao i sva druga prirodna bogatstva. Zbog očuvanja takvog prirodnog blaga Vrnjačka Banja se ne može prepustiti čak ni onima čije su namere najčasnije, već se moraju za stalno uključiti, pored Ministarstva, najbolji stručnjaci iz oblasti arhitekture, vodoprivrede, šumarstva i najbolji banolozi iz zemlje i sveta.
Sve ovo radimo, kako na kraju tvrde u SPO Vrnjačke Banje, sa velikom dozom razočaranja, straha, beznađa i besa jer delimo sudbinu, patnju i razmišljanja najvećeg broja naših ljudi, a pre svega građana Vrnjačke Banje i okoline.

INTERVJU: RODOLJUB MARIČIĆ, DIREKTOR FABRIKE VAGONA KRALJEVO - piše Dragan Vukićević
Dugovi čekaju vlasnika

   • Fabrika vagona je na tenderu od 31. marta 2003. godine. Tender je produžavan tri puta i trajaće do 16. septembra ove godine, kada ističe rok za otkup tenderske dokumentacije. Rok za podnošenje prijava po toj tenderskoj dokumentaciji je 21. oktobar do 17,00 časova po „beogradskom vremenu”, kako oni to vole da kažu. Prema saznanju fabričkog menadžmenta interesenata gotovo i da nema.
- U kontaktu sa konsultantskom kućom koja vodi Fabriku vagona saznao sam da je ipak bilo nekoliko interesenata za učešće na tenderu, a reč je pre svega o Industrijskom savezu „Dupleksu”, koji je pored zanimanja za privatizaciju „Goše” zainteresovan i za Fabriku vagona, „Magnohrom” i „Prvu petoletku”. Budući da je praksa da se tenderska dokumentacija otkupljuje u poslednjem trenutku, niko ne isključuje mogućnost da oni budu jedni od potencijalnih kupaca Fabrike vagona. Cena te dokumentacije je 400.000 dinara, a potom se prijavljuje na tender - kaže u intervjuu „Ibarskim novostima” Rodoljub Maričić, generalni direktor Fabrike vagona u Kraljevu, odgovarajući na pitanje dokle se došlo u procesu privatizacije tog preduzeća i dodaje da nije optimista da će neko ipak da preuzme tendersku dokumentaciju. I u slučaju da i ovaj rok za privatizaciju Fabrike vagona bude prolongiran, menadžment preduzeća ima rezervnu varijantu.
- Posle usaglašavanja na nivou rukovodstva Fabrike i sindikata, mi smo ove sedmice predočili i resornom ministru Bubalu varijantu privatizacije kroz podelu firme i da tako „prođemo” bolje. To su naši pogoni livnice sivog liva i termoplastike koji je dislociran u Karađorđevoj ulici.
• Zašto do sada nije bilo interesovanja da se kupi Fabrika vagona?
- Pre svega interesovanja nije bilo jer su dugovanja Fabrike u prethodnom periodu bila dosta velika. Novim Zakonom o privatizaciji došlo je do otpusta dugova, čime su već animirani neki potencijalni kupci. Mi smo u junu uputili poziv potraživačima da nam dostave obeveze Fabrike, taj posao je okončan i ovih dana biće dostupan detaljni spisak, tako da će sa njim biti upoznati i potencijalni kupci.
• Međutim, treba sačekati polovinu septembra kada će sve biti jasnije?
- Da. Jer, prema najavi našeg pravnog savetnika neće biti produžavanja tendera. Dakle, ako se niko ne javi, u skladu sa zakonom, Vlada će preduzeti određene mere.
• Privatizacija je, dakle, neminovna, možda i do kraja godine. Kakve su poslovna slika Fabrike ovih poslednjih meseci u državnom vlasništvu?
- Privatizacija sigurno da će morati da se ubrza, ali ono što je najbitnije jeste da Fabrika u ovom trenutku radi! Ona radi i to je bio moj lični cilj i cilj saradnika koje sam izabrao - da fabriku i radnike zaposlimo! To je primarno, da ovi ljudi imaju od čega da žive, i drugo - da podignemo vrednost firme. Jer, Fabriku će sigurno kupiti neko ukoliko ona ima ugovorenu proizvodnju od nekoliko miliona evra, a ako fabrika ne radi, ako neko štrajkuje, zboruje i priča priče radi priče, normalno je da time vrednost svaki dan pada.
• I - kakva je uposlenost Fabrike?
- U ovom trenutku uposlenost kapaciteta je blizu 70 posto! Prvenstveno radom na remontu vagona za potrebe Železnice Srbije, a investitor je „Šinvoz” iz Zrenjanina...
• Da li je to isplativ posao ili je u pitanju „patriotizam”?
- Za Fabriku vagona to je apsolutno isplativ posao, jer ne bismo ga prihvatili da nije tako. Prema ugovoru, Fabrika vagona treba da remontuje šest vagona sedmično i samo ispunjenje ugovorene obaveze tog posla može da obezbedi neto platu za sve zapsolene. Samo taj program! Fabrika vagona je uradila osam rezervoara za „Tehnogas” i mislim da je to jedini ugovor u novijoj istoriji koji je Fabrika vagona ispoštovala u roku. Zatim, Fabrika ima ugovor sa iranskim partnerom iz Teherana za gradnju sto vagona za prevoz automobila. Sva papirologija i garancije biće okončani do kraja meseca, tako da će Fabrika već u septembru započeti realizaciju i tog posla. Sa tim poslom uposlenost Fabrike vagona biće stopostotna.
• Jutros (sreda) imali ste, međutim, jedan „neprijatan” zbor radnika?
- Nije to ništa „neprijatno”. U ovoj državi sve je dozvoljeno, pa i da radnici tuže sopstvenu firmu. To im je zakon dozvolio, a ovde je reč o nepoštovanju cene rada po kolektivnom ugovoru. Vi znate da je Fabrika vagona izvozno orijentisana firma i da je uvođenjem sankcija 1992. godine praktično zatvorena. Normalno da u tim okolnostima plate nisu mogle da se isplaćuju u očekivanom a punom iznosu i radnici su poučeni savetima advokata počeli da tuže Fabriku, a potom i započeli naplatu potraživanja. Dolaskom ministra Velimira Ilića prošle sedmice u Fabriku radnici su pretpostavili „evo para” i naplatom njihovih izvršnih sudskih presuda blokiran je jedan naš račun. Sa tog računa „skinuta” je izvesna količina novca, iznos nije bitan, i Fabrika je morala da pristupi deblokadi jednog drugog računa, budući da poslujemo sa više računa. Pa, kada i taj račun bude blokiran, mi ćemo da deblokiramo treći... i tako u krug. I to je bio razlog mog razgovora sa radnicima „Livnice” ovog jutra. Uspećemo mi i to da prebrodimo, ali možete da zamislite da su u tim sporovima sudski veštak i oba suda u Kraljevu verifikovali da u vreme bombardovanja u Fabrici vagona u Kraljevu nije bilo poremećaja u poslovanju!? Radnici sada sudski naplaćuju razlike u plati za mart, april, maj i jun 1999. godine!? I zato je naš račun blokiran. I to može da služi na čast i sudovima i sudskom veštaku i našem „nezavisnom” sudstvu. Zar je trebalo sve da nas pobiju ovde u krugu Fabrike kao ’41. da bismo imali poremećeno poslovanje u uslovima rata?!
• Koliko Fabrika duguje plata radnicima?
- Četiri plate, i to za poslednja tri meseca prošle i januar ove godine. Dolaskom na mesto direktora ja sam „preskočio” te četiri plate, jer smatram da ljudi moraju da primaju plate mesec za mesec, kako bih mogao da pokrenem proizvodnju. Uz to, sklopio sam i sporazum sa sindikatima da će te plate biti isplaćene do kraja godine. A osnov tvrdnji da ćemo da isplatimo te plate jeste upravo sklapanje poslova o kojima sam govorio. A to je i posao sa Kongom, jer je na međunarodnom tenderu Fabrika vagona dobila posao za 120 vagona. Vrednost posla je oko 9,5 miliona dolara sa rokom isporuke od deset meseci. To nisu vagoni visokog stepena složenosti, već su slični onima koje smo isporučili Birmi, a mi smo do sada već napravili oko 1.400-1.500 takvih vagona, tako da to neće biti za nas nekakav tehnološki izazov, ali će finansijski svakako da se isplati.
• Da li za te poslove imate kadrove, s obzirom na to da je veliki broj radnika u godinama krize napuštao preduzeće?
- Fabrika vagona na svu sreću u svim resursima za proizvodnju vagona ima sačuvano jezgro. Činjenica jeste da postojeći broj ljudi nije dovoljan, ali imamo jak konstrukcioni biro koji je spreman da projektuje vlastitu dokumentaciju za proizvodnju vagona, zatim imamo tehnologiju i opremu, mada je istina zastarela ali je u funkciji, da se to proprati i ljude, koji su najbitniji, da to realizuju.
• Međutim, u Fabrici opstaje veliki broj neproizvodnih radnika?
- Fabrika vagona je veliki sistem i da bi mogla da funkcioniše mora da ima veliki broj režijskih radnika. Posle realizacije socijalnog programa u Fabrici je istina napravljen mnogo lošiji brojčani odnos između proizvodnih i takozvanih režijskih radnika. Ali, valja spomenuti da ovaj broj režijskih radnika može da opsluži još najmanje 300-400 proizvodnih radnika, tako da do daljeg nećemo zapošljavati neproizvodne radnike.
Fabrika vagona je firma koja može da radi. Fabrika vagona je firma koja ima posla i budućnost. U suprotno ne može niko da me ubedi, jer mi smo „prošli” na nekim tenderima gde smo jako blizu da dobijemo posao... Ministar Konga, recimo, obećao je i predsedniku Tadiću i ministrima Bubalu i Iliću da će Fabrika vagona i za potrebe druge tamošnje železnice koja je deset puta veća od ove, pošto imaju dve, da dobije još veći posao i sada predstoji da potpišemo ugovor za proizvodnju 390 vagona. Takođe u Iranu je u toku tender za oko 300 vagona za prevoz automobila i mi smo dali kvalitetnu ponudu za taj posao, a u razradi je još nekoliko projekata koji Fabrici obezbeđuju posao dugoročno. Fabrika može da radi, ali samo uz uslov da što pre dobije vlasnika. Preduzeće mora da se pravno uredi, jer postojeća organizacija umnogome otežava funkcionisanje Fabrike kao celine, ali siguran sam da će privatizacijom sve to da se razreši.
Dugovi čekaju novog vlasnika i on će morati da iznađe rešenje kako da se izmire. A ti dugovi, sa svim neuplaćenim doprinosima, zaostalim platama, razlikama po kolektivnom ugovoru, ne premašuje milion i po dolara. Fabrika nije prezadužena firma u poređenju sa nekim drugim u našem okruženju. Mi nismo koristili subvencije države, da li na sreću ili na žalost je drugo pitanje, dok su neke druge firme neuporedivo više zadužene. Zato mislim da radnici nemaju razloga da strahuju da njihova potraživanja neće biti izmirena, a ja znam da ima „dušebrižnika” koji bi najradiji voleli da vide Fabriku kako odlazi u stečaj. Ovo rukovodstvo i resorno ministarstvo su suprotnog ubeđenja. Fabrika može da radi i treba da radi, a to je interes i ovog grada.

MIĆO PAVLOVIĆ, JEDAN OD NAJTEŽIH INVALIDA U SRBIJI - piše Ivan Rajović
„Spaliću se pred Milutinom zbog nebrige vlasti”

   •Mićo Pavlović iz Šumarica jedan je od najtežih invalida, ne samo u Kraljevu, već i u Srbiji, čovek koji živi sam, nepokretan i ne može da se služi ni rukama ni nogama. Uslovi u kojima živi su gotovo nemogući, kuća je u lošem stanju, ali to nije jedinstven slučaj. Ima i onih koji i po sedam godina nisu ustajali iz kreveta i bukvalno se raspadaju od bolesti. A nikada se ne zna, to može i zdravima da se dogodi. Zato pozivamo odgovorne da odvoje jedan dan i obiđu bar neke od ovih ljudi, a njima je potrebno vrlo malo, tek toliko da osete da su živi i da su sastavni deo ovog društva - kažu kraljevački invalidi

    - Ljudske sudbine su teške, posebno nas invalida i zato želim da se čuje istina i da ljudi dobre volje saznaju kako živimo mi invalidi i koji su naši problemi. Ne radim ovo lično zbog sebe, mada sam u teškom položaju, radim i zbog drugih invalida. Možda ću da budem i iskompromitovan sa neke strane što ću da iznesem neke činjenice ali želim da se čuje cela istina, počinje svoju priču Mićo Pavlović pod vinjagom ispred svoje kuće, ili onoga što bi kuća trebalo da bude, u Šumaricama, nedaleko od Kraljeva.

POZIVAM PREDSEDNIKA DA DOĐE NA RAZGOVOR
   -Živim sam kao invalid kvadriplegičar. Problema sam imao oko registrovanja kolica - pomoglo mi je Udruženje. Problema imam i oko kuće, sa komunikacijom u opštini. Zato ovog puta javno pozivam predsednika opštine dr Radoslava Jovića da dođe, da sedne sa invalidima i da se dogovorimo.Obraćao sam se nekoliko puta i Jovanu Nešoviću, Miroljubu Stoloviću, ali su me oni uputili na Centar za socijalni rad gde su mi odobrili sredstva od 5.000 dinara da renoviram kuću, da podignem pod, da skinem pragove. Ako to može neko da uradi za te pare, neka dođe. Ja nisam u stanju, pa sam tražio da pošalju komisiju. A iz budžeta prave azil za kučiće. Da li smo mi invalidi gori od pasa lutalica ili zaslužujemo pažnju da nam se neko bar obrati? U opštini postoje sredstva koja su u suficitu, koja su namenjena za siromašne ljude. Mi, invalidi i kada kupujemo mleko plaćamo i PDV, savezni, republički i opštinski porez, a nemamo nikakav uticaj na deljenje tih sredstava. I nama isključuju struju ako ne platimo, telefone i sve ostalo, a onda imamo i dodatne probleme oko lečenja. Ne može niko iz vlade da govori kako smo mi invalidi zaštićeni. Evo šta su nam sada uradili sa dozvolama za uvoz, to je čist lopovluk. A plate su podigli sto posto poslanicima,a i u lokalnoj samoupravi. A šta imamo mi invalidi? Zna li ko koliko je potrebno jednom čoveku koji je nepokretan, i ispod koga trunu čaršavi zalepljeni od znoja, i koliko bola njegova porodica ima zbog njega. Potreban je neko da ga okrene, da ga nahrani i pomogne mu u svemu ostalom.
Ja živim sam i nikada neću da odem u starački dom, hoću da živim na onome što mi je deda ostavio. Podneo sam zahtev da mi se pomogne da renoviram kuću, a oni su me prebacili na Centar za socijalni rad. A možda baš neko od funkcionera stanuje u polovini moga stana jer ja sam 12 godina, dok sam radio, uplaćivao u stambeni fond. Ne tražim više, nego neka mi vrate moje pare. Zato tražim da predsednik opštine dođe u Hendikep centar, da se okupimo svi mi invalidi i da kažemo šta nas muči i koji su naši problemi. Imaju ljudi decu koja idu u školu, imaju problema sa rampama kod svojih kuća, ne mogu da spreme zimnicu, drva i ostalo. Niko ne dolazi i niko ne razgovara sa nama. Nisu ispoštovane nikakve odluke u vezi sa invalidima, napravljeno je nekoliko rampi u gradu ali nije to onako kako bi trebalo. Mi ne možemo da uđemo ni u jednu prodavnicu i tražimo da bar tri prodavnice u gradu imaju napravljene rampe da možemo i mi da uđemo i da kupimo ono što nam je potrebno, a ne da zevamo pred vratima kao psi lutalice i da „mašemo repom“ u očekivanju da li će trgovac da se smiluje da izađe i da nas usluži ili neće.

IPAK IMA I DOBRIH LjUDI
- Moram ipak da kažem, nastavlja Pavlović, da imam mnogo dobru saradnju sa lokalnim trgovcem Ljubišom u Šumaricama, gde i živim, i koji mi je prošle zime donosio hleb, hranu i sve što mi je neophodno. Vozio me je i do grada kao da sam član njegove porodice, kad god mi je to bilo potrebno. Drugarica moje majke, žena koja ima preko 70 godina, Dragica Stoilov, koja je i danas prisutna ovde, svakog jutra dođe da mi skuva kafu, a i njen muž Risto, koji je svojevremeno radio sa mojim ocem na železnici, pomaže mi uvek i moram da kažem da se radi o sjajnim ljudima kojima se mnogo zahvaljujem.
   Moram da pomenem i to da je Jelica iz Centra treće doba, koja sada dolazi kod mene i uređuje mi kuću i kuva, takođe sjajna žena. I Udruženje paraplegičara je mnogo učinilo za mene iako nema sredstva ni za najosnovnije potrebe. Mi znamo koliko je naš grad siromašan i da nema para, privreda ne radi, i mi invalidi ne kukamo, ali neka i poslanici i invalid imaju po sto evra, pa da svi isto trpimo i teret podnosimo zajednički, a ne da neko ima 2000, a neko da živi sa 80 evra. Tražim da se bar deo sredstava iz budžeta namenjenih azilu za pse preusmere za invalide. Ovde obećavam predsedniku opštine da ukoliko ne bude hteo da dođe i razgovara sa nama, tražićemo neku nevladinu organizaciju koja će da nam kupi po jednu vreću za spavanje, uselićemo se u opštinu i nećemo da izađemo dok nas ne izbace. Blokiraćemo ulicu zbog Zadužbine koja je izdata za striptiz i tombolu, a zna se da je to legat za siromašne. Dakle, borićemo se za svoja prava. A javno obećavam da ću ukoliko me niko ne primi, tražiti od novinara da dođu i da snime gde živimi da mi kuća prokišnjava i da je to sramota za opštinu. Ja zimu neću da čekam u ovakvoj kući. Javno obećavam zbog drugih invalida, a ne zbog sebe lično jer ja nemam nikakve obaveze da živim, a ni da umrem, da ću da izađem pred spomenik da se upalim. To je moja konačna izjava, ali će to biti bruka za opštinu, grad i sve ostalo.

ČUPALI SU MU NOKTE OBIČNIM MOTORCANGLAMA
-Trpim i borim se koliko mogu, a sa mojom dijagnozom bi malo ljudi moglo da živi samo. Obe noge su mu u zavojima, pucaju mu kapilari, imam otekline, cipele ne obuvam. Kada se to pojavilo čupali su mi nokte običnim motorcanglama, bez anestezije priča Mićo, a predsednik Hendikep centra to potvrđuje. Ipak, moraće ljudi malo da se angažuju i da bar desetak dana budem u bolnici, mada ja bežim od bolnice, imam fobiju od belog mantila. Ali sila boga ne moli i moraću da odem da mi to srede ako mogu. Nisam patetičan, ne želim da mi se seče noga, ali izgleda da sam tu blizu. Koliko budem živeo - nek živim, ovo radim i govorim zbog drugih invalida da oni ne bi dočekali ovo što sam dočekao ja. Ne trebaju nam političari koji samo obećavaju pred izbore, trebaju nam privrednici, trebaju nam i objektivni novinari koji će sve ovo da snime i pokažu svetu.

„RADNI DAN” JEDNOG INVALIDA
-Ustanem oko 9 sati izjutra, objašnjava Mićo svoj „radni dan”. Dođe komšinka dobre volje da mi skuva kafu, da mi izvadi iz zamrzivača šta treba. Onda sednem na stolicu i „presuljam“ se ili da skuvam gotovu supu ili da uzmem salamu, kobasicu ili šta već. Nije to najgore zlo, noge su mi zavijene ali idem, nekada mi se desi da padnem pa moram da dobauljam do kauča da bih se ispravio i seo na stolicu pa ponovo uzmem štake da se prislonim uza zid i da bih se dogurao do kolica. A kad sednem na ta električna kolica osećam se kao da sam osvojio olimpijsku medalju. Ponekad uveče izađem pred prodavnicu, da se vidim sa ljudima i da malo porazgovaramo, a kad se vratim moram da čekam na asfaltu nekog da ga zamolim da me unese u kuću. Ima onih koji na nas nepokretne gledaju sa nekom vrstom omalovažavanja ali je veliki broj ljudi kojima se zaista zahvaljujem na svemu što rade za invalide. Jer to što rade, rade iskreno.
Kad smo dolazili Miću, koji je u svojim kolicima krenuo uzbrdo da nas sačeka i pozdravi, ispao je motor i kolica su mu se pokvarila. To je samo, kako nam je posle objasnio Živorad Veljović predsednik Udruženja paraplegičara, potvrdilo njegovo nastojanje da mu se nabave nova kolica koja mu i po zakonu sleduju, ali su u Fondu za socijalno osiguranje rekli kako s obzirom da do sada nije upisan u knjige da je uzimao kolica ne može ni sada da ih dobije, a nisu hteli da mu poprave ni postojeća kolica. Zato je Veljović odmah organizovao da se za Mića doteraju invalidska kolica iz Hendikep centra, što je i učinjeno i pored njegovog nastojanja da mu se poprave stara. Kolica koja trenutno ima nabavljena su preko Hendikep internešenela.
Mićo Pavlović je jedan od najtežih invalida, ne samo u Kraljevu, već i u Srbiji, čovek koji živi sam, nepokretan i ne može da se služi ni rukama ni nogama. Uslovi u kojima živi su gotovo nemogući, kuća je u lošem stanju, ali to nije jedinstven slučaj, kaže Veljović, ima i onih koji i po sedam godina nisu ustajali iz kreveta i bukvalno se raspadaju od bolesti. A nikada se ne zna, to može i zdravima da se dogodi. Zato pozivamo odgovorne da odvoje jedan dan i obiđu bar neke od ovih ljudi, a njima je potrebno vrlo malo, tek toliko da osete da su živi i da su sastavni deo ovog društva. Mi preko Hendikep centra pokušavamo da pomognemo ali nismo ni mi svemoćni, ruke su nam u mnogo slučajeva vezane i bez pomoći lokalne samouprave nećemo moći dugo da opstanemo, kažu kraljevački invalidi.

PRIČA ZA NEZABORAV IZ VREMENA DAVNOG - piše Marko Slavković
Tragedija porodice Joza i Jelke Banjanac

   •Supružnici Jelka i Jozo Banjanac, iz Kršne kod Bogutovca, u Prvi svetski rat, istog dana i u isto vreme, poslali su svih sedam sinova: Ljubomira, Miliju, Novicu, Svetozara, Miluna, Milomira i Vlaja. •Od sedmorice ,,pretekla” su samo trojica! •Otac Jozo je, sedmog dana od njihovog odlaska, preminuo od tuge, a majka Jelka se, nekoliko dana kasnije, takođe od tuge za sinovima, obesila!

   Ko zna da li bi ova stravična priča ikada bila ispričana, da nije Milenka i Zdravka Banjanca, potomaka ljudi o kojima je reč. Preciznije, pitanje je da li bi se o njima uopšte znalo, da nije Mila Banjanca, profesora i travara, koji mi je ukazao na neverovatnu sudbinu porodice Joza i Jelke Banjanac.
   Milenko je sin Ljubomirov, a Ljubomir je jedan od sedmorice rođene braće, koji su istog dana, i u isto vreme, otišli na front, i jedan je od trojice braće, koji su se živi vratili iz Prvog svetskog rata. Milija je drugi od trojice preživele braće i ima unuka Zdravka. Treći preživeli brat, Novica, otišao je u Progorelicu, ,,na miraz”...
. . .
   U kući, više brvnari, u zaseoku Kršna, iznad Bogutovca, u kojoj su rođena braća: Ljubomir, Milija, Novica, Svetozar, Milun, Milomir i Vlajo, odavno niko više ne živi. Ruinirana je i sklona padu. Do njihove kuće, nova zgrada, sa strujom, vodom i telefonom. Tu kuću je sazidao, i u njoj živi, Zdravko sa porodicom, inače unuk Milijin. Kod njega smo se našli i počastili. S obzirom da je Zravko domaćin, da je mlađi, i da je bolje upamtio šta je rodbina o tome prenosila iz godine u godinu, prvi je počeo priču.
   - Moj otac, Miloš Banjanac, živeo je ovde, u Kršnoj, sa svojim ocem Milijom, mojim dedom, sve do Drugog svetskog rata. Deda Milija je bio borac u Prvom svetskom ratu, a moj otac Miloš, borac u Drugom svetskom ratu. Deda Milija je umro, nekako, u vreme kad mi je otac pošao u rat, 1941. godine. Ubzo za njim umrla mi je i baba. Oboje su se u životu mučili, podižući petoro dece. Moj otac Miloš bio je, inače, predsednik opštine Bogutovac i mnogo je pomagao narodu, jer je svuda bila velika sirotinja. Umro je u 88. godini, kad je, kao i pre toga, peške pošao u Bogutovačku Banju. Na putu ga je našla smrt... Na mestu gde je preminuo i sada postoji spomen - obeležje.
   A u grobu deda Milije, kad smo pre dvadesetak godina podizali mermernu ploču... našli smo pismo rukom pisano, i kao daje na stranom jeziku. Napisano je na masnom papiru, pa ni posle toliko godina od njegove sahrane nije oštećeno, čak ni slova nisu izbledela. Možda još nije uništeno, pa bi bilo interesantno da se protumači šta je u njemu napisano. Ali, sada je teško podići mermernu ploču. Probali smo... - završio je svoju priču Zdravko Banjanac.
   Priča Milenka Banjanca dvostruko je zanimljiva, pre svega teška. Ne samo zbog oca Ljubomira, već i zato što je i njegova lična sudbina dirljiva do neverovatnosti.
   Milenko je rođen 1927. godine. Mladost je proveo, uglavnom, čuvajući stoku, sve do zime 1944. godine, kada je mobilisan u partizane. Našao se na Sremskom frontu, i tu je, bez zamene na položaju, bio duže od dva meseca. Zatim je ,,seljakan”: u Šabac, pa u Bosnu, pa iz Bosne ponovo u Šabac, ali dalje nije mogao. Noge su mu bile toliko promrzle da su morali da ga odvedu u bolnicu, gde je ostao duže od mesec i po dana. Posle toga, iako mu je stanje bilo loše, vraćen je u jedinicu, u Bosnu. Tamo se potvrdilo da nije izlečen, jer više nije mogao ni da stoji, a kamoli da korača! I kako bi, kad je potpuno bos prepešačio punih 56 kilometara, od Srema do Šapca! A februar mesec, sneg iznad kolena, mraz, sve se ledi... Lečio se u brigadnim i divizijskim bolnicama, pa su ga, kao nesposobnog za borbu, poslali kući. Iako bez ijednog nokta na prstima obe noge, jer su mu otpali od promrzline, on je, ipak, vojni rok doslužio u Peći 1947. godine. Po povratku, oženio se i zasnovao porodicu. Radio je sve fizičke, teške poslove, da bi sačuvao i održao porodicu. Danas živi u Bogutovačkoj Banji u zajednici sa njih devetoro: ženom, sinom, snahom, unukom, snahom od unuka i praunucima.
Govoreći o svom ocu Ljubomiru, Milenko, najpre, priča priču koja je istorija, drama, tuga, nezaborav. Sada, nažalost, samo podatak.
   - Kada je 1914-te bila mobilizacija, moj pokojni deza Jozo i baba Jelka u jednom danu ispratili su svih sedam sinova u rat. Krenuli su istoga dana, u isto vreme, jedan za drugim, kao u koloni, sa platnenom torbom o ramenu, u kojoj je bila pogača, parče sira, parče slanine, glavica crnog i belog luka, grumen soli i- čokanj domaće ljute, za ne daj bože, rane da se leče. Od sedmorice braće, eto, trojica su preživela: moj otac Ljubomir i stričevi Milija i Novica. Još dva strica ostavila su kosti negde u Grčkoj. Priča se da da su im imena uklesana među poginulima u Solunu, a o još dvojici ne zna se gde su poginuli. Nema im groba. Pre toga, kad su braća pošla u rat, deda Jozo i baba Jelka su se držali hrabro. Kažu da suzu nisu pustili, jer bi to, kako se verovalo, slutilo zlo. Međutim, sedmog dana od njihovog odlaska u rat, otac Jozo je umro od tuge za sinovima, a majka Jelka se, malo kasnije, obesila, takođe od tuge za sinovima- sa neskrivenim žaljenjem naglašava Milenko, i završava:
   - Moj otac Ljubomir je iz rata došao sa osamnaest rana. Umro je u 73. godini, a majka mi je živela deceniju duže. Milija je, takođe, umro prirodnom smrću, u dubokoj starosti, kao i Novica. Obojica su živeli duže od osamdeset godina.
   Tako je bilo, tako je i priča ostala. Do danas, priča je ostala samo u porodici Banjanac, među potomcima. A od danas?
   Ako ništa drugo, učinio bih, da mogu, barem toliko, da dostojanstveno podignemo ploču ispod koje počiva Milija Banjanac, pa da protumačimo šta (nam) je to neko, nekada davno, pisano ostavio u njegovom grobu. Možda je neka poruka, a možda dokaz gde su sahranjena njegova četiri brata, o kojima se jedino zna da su poginuli. Priča se da su poginuli negde u Grčkoj. A za Otadžbinu Srbiju. Da mogu, barem bih toliko uradio, da se sazna istina. S obzirom da ja ne mogu, siguran sam da postoji neko ko to može. A hoće li? Bilo bi dobro da i to saznamo.

UMETNOST - KULTURA - OBRAZOVANJE

BESEDA MIROSLAVA MAKSIMOVIĆA, OVOGODIŠNJEG DOBITNIKA ŽIČKE HRISOVULJE
Autentični proizvodi kulture ne uspevaju na tržištu

   Tačno pre šest godina, na istom ovom mestu, govoreći o Stevanu Raičkoviću, tadašnjem dobitniku Žičke hristovulje, postavio sam pitanje: šta je to pesnik? I: ko je pesnik? Bilo je to u onom čudnom vremenu posle bombardovanja, posle uzleta anđela - ali ne ovih sa fizičkih freseka - koji su se na nebo digli da bi srpskom narodu odozgo milosrdno, ognjem i čelikom, uterali pamet u glavu. I bilo je logično da se takva i slična pitanja o pesničkom pozivu postavljaju u narodu sa čijim je opstankom - nije preteano reći - povezana poezija i koji je, u svom milosrđu, uvek nalazio mesta za pesnike.
   Šest godina kasnije, ne osećam da bih mogao postaviti isto pitanje. Kao ne uspevaju na tržištu da je prošlo šest vekova. Milosrdnih anđela više nema, odnosno bolje je reći da su sišli na zemlju, stavili kravate i uzeli laptopove u ruke, ali čini se da nema ni pesnika.
   Pesnici, naravno, postoje, ali kao da sve više iščezava prostor iz koga pesnici mogu govoriti i prostor u kome pesnici mogu govoriti. Lebde u praznom prostoru, prazan prostor praznim očima ih gleda.

PEVANJE SA MARGINE
Prirodan prostor pesnika je margina. Na njoj se nisu uvek najbolje osećali, ali odatle su najbolje mogli da čitaju gotovo nerazumljiv tekst ovog sveta. Mogao je taj svet i da ih ne priznaje, i da ih progoni, i da ih trpa u logore, i da ih tera da prosjače, ali oni su na margini bili slobodni. I znao je svet da njihovo pevanje sa margine daje smisao životu glavnog teksta.
Kratko rečeno: postojao je odnos pesnika i sveta, ili, preciznije, pesnika i društva, odnos ne baš uvek prijatan, ali je u njemu dolazilo do ispunjenja smisla pesničkog poziva.
Savremeno doba, kojim se završio drugi i otpočeo treći milenijum posle Hrista, i kome se nadevaju različita uža i šira imena (novi svetski poredak, globalizacija, tranzicija, uvođenje demokratije, posmoderna...), kao i pesnike ideoloških, i socijalnih. Daje im apsolutnu slobodu, i neprimetno ukida smisao. Pa onda postavlja svoje pitanje: čemu služe pesnici? I daje svoj odgovor, primeren svojim ciljevima: ničemu.
Za utehu, ta situacija je globalna, i ne odnosi se samo na pesnike, ali nevolja je što je danas globalno-konkretno globalno, i što svojim nežnim prstima kucka i na prozore onih koji bi ga najradije prespavali.

POSTOJANJE
Odnosi se, dakle, ova priča i na srpske pesnike. I oni će postojati, a prostor oko njih će sve više iščezavati. Na površini, sve to izgleda komično, a u dubini dramatično i po posledicama nesagledivo. Neki novi Nušić, tranzicijski, kad bi ga moglo biti, napisao bi, na osnovu jednog novinskog teksta, sadržajnu komediju po sledećoj ideji: ako plati porez na svoje postojanje, pesnik može da postoji bez problema i da peva do mile volje na tržištu koje će - je li, a ko bi drugi - kako treba valorizovati njegova postignuća.
Tržište je, dakle, prostor za vrednovanje svih kreativnih poduhvata čovekovih, pa i umetničkih. Tržište je sudija koji će najslobodnije i najobjektivnije proceniti ko treba a ko ne treba da stvara i da živi punim životom.

TRŽIŠTE
A šta je, ustvari, tržište? Prazan i neodgovoran prostor. Šta je njegova objektivnost? Ono što oblikuju sile i ljudi koji kretanja na tržištu kanališu u svoju korist. Šta je njegova sloboda? Mogućnost da na njemu uspeva, i veliki profit donosi, i ono što neposredno uništava ljude, odnosno mogućnost da se kroz formu slobode uvedu lukavi oblici ropstva. Kakva je njegova stimulativnost? U ponečemu korisna za razvoj čovekovih sposobnosti, ali najčešće podsticajna za oblikovanje nečega što ne vodi nikuda osim u kratkotrajna zadovoljstva posle kojih ostaje praznina u duši, da bi se ona brže-bolje zatrpala izazovima novih zadovaoljstava, i tako ukrug. Kako ono doprinosi bogaćenju čoveka? Tako što pojedince materijalno obogati,ali i njih kao i sve ostale koji samo žude za materijalnim bogatstvom uvode u trku za ,,mirisom" robe, što možda nije napornije ali je svakako besmislenije od tumaranja naših predaka po prašumama i pramočvarama prapostojbine Zemlje u potrazi za mirisom hrane.
Tržište mora da ,,isprazni" suštinu proizvoda, da njegova svojstva oblikuje tako da bude tržišno uspešan. Zato poezija nema šansi na tržištu (koji je, u stvari, čitav savremeni tzv. razvijeni svet). Niti je ono želi. Zato svi autentični proizvodi kulture ne uspevaju na tržištu, osim ako nemaju medijska svojstva koja ih mogu uklopiti u ,,kulturu" tržišta. Zato promoteri tržišta, koji lako mogu da naprave uspešnu robu od bilo čega, nemaju interesa da to učine sa poezijom i sličnim proizvodima duha.
Tržište, takođe, želi praznog čoveka, da bi, takav, bio sposoban da bezrezervno prihvati čari potrošnje.

TRGOVCI I PESNICI
U toj opštoj praznini iščnjzavaju pesnici. Što su svesniji sebe, to im se više čini da su nepotrebni. A da li je tako?
U istoriji ljudskog roda smenjivale su se epohe trgovaca i epohe pesnika- oba pojma ne upotrebljavam u bukvalnom, već u metaforičnom i najopštijem značenju. Pesnici otvaraju kapije smisla, da bi ih trgovci ukrašavali đinđuvama i koristili za svoje poslove. Sada je u toku epoha trgovaca.
Žički duhovni sabor i slični poduhvati svesnih ljudi služe tome da se sačuva- makar u duši, do preobraženja- vreme pesnika, onih bukvalnih, po pozivu, kao što su dobitnici Žičke hristovulje, ali i onih opštih, metaforičnih, sve do onog iz čijeg je oka kanuo manastir Žiča na zemlju na kojoj (po)stojimo.



PEDAGOŠKA POEMA MIRE BRADIĆ - piše Bojana Milosavljević
Posao vaspitača se ne odrađuje

   Povod za priču o Miri Bradić je, kako to obično biva, slučajan. Iza uzgredne napomene da je ta žena, u stvari, prva Kraljevčanka školovani vaspitač, odmotava se čitav roman - reka. Ako i nije hronološki prva, jedna od najboljih (možda i najbolja od svih koje su u Kraljevu radile) sigurno jeste. Ona to ne bi ponovila ni za živu glavu, ali zato sve njene bivše koleginice ovu ocenu sa radošću i ponosom potvrđuju. U ovim mučnim vremenima poremećenog sistema vrednosti, Mira Bradić tako postaje skoro fenomen: niko je ne osporava, nego naprotiv - svima je sreća i čast što su joj bliski. I danas, iako je već treću godinu u penziji, ona slovi kao neprikosnoveni autoritet među vaspitačima u Kraljevu. Život provodi u rodnoj kući, na početku Karađorđeve. Po razboritosti deluje kao da je nekoliko puta planetu obišla. Šta je tu ženu toliko obogatilo? Pre svega - početak. Otac joj je bio pekar, majka domaćica. Sve u svemu, tipična građanska porodica za Kraljevo onog vremena. Onda, presudan uticaj majke u Mirinom nepogrešivom izboru životnog zanimanja vaspitača:
   - Ja sam, u stvari, volela da budem učiteljica, jer sam obožavala svoga učitelja. Nekako sam još u detinjstvu i sama prepoznala to zanimanje kao svoje. Ali mama mi je to bolje pojasnila. Imali smo u komšiluku devojku koja je Školu za vaspitače već bila završila i radila je u gradu i onda me nagovori da odaberem tu profesiju."
   Posle osmoletke 1957. godine, Mira se zaputila u Beograd, na petogodišnje školovanje. Mala, krhka devojčica iz Kraljeva živela je sa drugaricama u internatu:
   - To je bila posebna priča, te godine zajedništva - kaže i danas sa toplim osmehom ova žena čudesno blagog lika i smirenog melodičnog glasa i dodaje sa ponosom - A, tek da znate kakvi su nam bili profesori. Imena! Veličine! Učili su nas baš pravoj mudrosti života i ljudskih odnosa, ne onako knjiški i suvoparno. Stvarali su od nas potpune ličnosti."
   Iako je mogla da ostane i zaposli se u Beogradu, pored ostalog i u ustanovi u kojoj je obavljala praksu, u rodni grad Mira se vratila sa diplomom 1962. godine. Uvek je bila privržena porodici i ta trajna čežnja je vratila pod roditeljski krov. Radno mesto dobila je u vrtiću u Dositejevoj ulici. Tako je postala prva Kraljevčanka - školovani vaspitač. Istine radi, a taj podatak sama saopštava, tu "titulu" na širem području nosila je Dragomirka Đurić, rodom iz okoline Kraljeva, a starija od Mire za čitavu školsku generaciju. Posle sedam godina prelazi u "Poletarac," u parku iza Okružnog suda. U tom obdaništu je ostala do penzije. Od pre dve i po godine gospođa Bradić je bez radnih obaveza prema deci, ali i dalje živi vedro i potpuno kreativno, baš kao u svetu koji je decenijama stvarala. U njenoj kući su fotografije, dečji crteži i rukotvorine od najraznovrsnijeg materijala - čitava galerija radova i poruka koje su svojoj "Miri Bradić" (kako su mališani o njoj najčešće govorili u trećem licu) godinama poklanjala "njena deca."
   Pomalo naivno pitam tu čudesnu ženu - zar joj tokom 37 godina nisu bar ponekad bili naporni i dosadni svi ti klinci koje je vaspitavala, učila, hranila, pazila? Gleda me prodorno i smireno, odgovara indirektno: - Nikada se sa posla nisam vraćala umorna. Znate već ono klasično: došla sam i sad moram da prilegnem ili da odspavam. Što sam bivala starija, sve više sam se vezivala za decu. Teško mi je padala pomisao da moram u penziju, iako sam već i sama baka. Do pred sam kraj radnog veka bila sam sasvim zdrava i ni fizičke aktivnosti oko dece nisu mi teško padale, a o programima rada da i ne govorim. Mlađe koleginice bi me često pitale - kako se Miro ne umoriš, kako te ne mrzi? Pa, eto tako. Ništa mi nije bilo teško, ni da po pola sata hranim jedno dete, da im pričam, pevam, da se do besvesti igram sa njima."

SA DECOM - NEŽNA I TOLERANTNA
Ličnost Mire Bradić i njeno shvatanje profesije koja joj je bila i ostala životni putokaz mogu da se predstave sa svega nekoliko reči: nežna, tolerantna, poverljiva. A to šta je ona i koliko "svojoj deci" davala i danas dobija potvrdu na svakom koraku. Pre neki dan, dok je kejom šetala unučicu, zaleteo se na nju jedan desetogodišnjak i obasuo je poljupcima. I sve to - pred svojim trima drugaricama. Nije se postideo tolikog izliva osećanja. Kako su godine odmicale događalo se da joj njena "bivša" deca dovode svoju, uz neminovna podsećanja na doživljaje kada im je bila vaspitač.
Nema baš nijedno ružno sećanje na one kojima je posvetila život:
- Pre svega, posao vaspitača se ne odrađuje. Potrebno je mnogo, mnogo više. Potpuna predanost, ljubav, volja. Možete da odete na posao sa ne znam kakvim ličnim problemom, ali u trnutku kada vam se dečica pojavljuju iz garderobe, prilaze i počinju da vam pričaju neke svoje važne priče ili tajne, doživljaje, žalbe - to vas, jednostavno, istog trenutka oplemeni i razdraga, a dan prođe u trenu. Sećam se kako sam teško preživljavala majčinu bolest. Jednoga dana, pošto sam im dala igračke, podbočim se na radnom stolu i krišom počnem da plačem. Prilazi mi devojčica, primetila je sa svoga mesta da nešto nije u redu i pita me šta mi se dogodilo.



KAMP NA GOČU
Druženje i učenje uz zabavu

   Ove nedelje na Goču se realizuje letnji kamp pod nazivom ,,Goč 2005.” U kampu su deca uzrasta od 7 do 13 godina iz kategorije socijalno ugroženog stanovništva, porodica poginulih, izbeglih, raseljenih i romske populacije koja se kroz brojne radionice i druženje pripremaju za uključivanje u širu društvenu zajednicu i bolju integraciju u lokalnu zajednicu.
   - Sva deca, njih 25, su uključena u kreativne radionice, sportsko - rekreativne i zabavne radionice. Pored zabave i druženja, razvijanja novih prijateljstava, deca uče o istorijatu i ulozi Crvenog krsta i humanom radu - kaže za Ibarske novosti Aleksandar Čalamać, koordinator kampa.
Tokom dana deca, koristeći lepo vreme, praćena vaspitačima Igorom Mandićem, Majom Danilović, Milicom Plašić i Darkom Stoiljkovićem, obilaze prirodne lepote Goča, a uveče se Dečije odmaralište pretvara u oazu zabave, pesme i igre. Pored takmičenja u recitovanju pesmica iz školske lektire, pevanja narodnih i zabavnih pesama, organizuju se drugi kulturno zabavni sadržaji, a za najbolje su obezbeđeni pokloni, diplome i zahvalnice.
Ovogodišnji kamp na Goču prvi je ove vrste posle više godina, jer kako kažu organizatori, problem je nedostatak finansijskih sredstava. S obzirom da je u Kraljevu stanovništvo u kategoriji socijalno ugroženog, svakim danom sve brojnije, očekuje se i značajnija pomoć lokalne zajednice u organizaciji ovakvih kampova. U Dečijem odmaralištu, ovog leta borave i brojne ekipe sportista iz Kraljeva i drugih gradova u Srbiji, koji sportske terene otvorenog tipa i Balon halu, koriste za pripreme za predstojeću takmičarsku sezonu.


USPEŠNO GOSTOVANJE TEATRA "SUNCE"
„Don Kihot“ među Šapčanima

   Kraljevački teatar ,,Sunce" učestvovao je u ovogodišnjem programu Šabačkog kulturnog leta. Izvedena je predstava ,,Don Kihot" koju je šabačka publika toplo pozdaravila. Zadovoljna saradnjom Katarina Ivanović direktor Kulturnog centra pozvala je teatar ,,Sunce" da već u oktobru ponovo gostuje u Šapcu sa predstavom ,,Nečista krv" u režiji i adaptaciji Zorana Slavkovića-Džerija. Teatru je stigao poziv i da početkom septembra gostuje u Gornjem Milanovcu u programu šabačkog Kulturnog leta. Nakon uspenog gostovanja u beogradskom SKC-u može se zaključiti da ovaj vredan gradski ansambl uspešno predstavlja Kraljevo širom Srbije.