In memoriam - Aleksandar Milutinović Džigi
Nepoverenje u izabrane predstavnike
Mogućnosti za proširenje proizvodnje
Besplatan zdravstveni pregled za Studeničane
Odbornici promenili naziv ulice
Mogu da te napravim tako celog, samo ne mogu da ti dam da dišeš
Bespoštedna tržišna utakmica
Bolji uslovi za rad robnih trgovaca
Mahanje satelitskim snimcima
Umetnost, kultura, obrazovanje
Sport: fudbal, stoni tenis, kosarka

IN MEMORIAM
Aleksandar Milutinović Džigi

   Kada neko, kao što je naš Džigi, ovako prerano završi svoj životni vek, nema mnogo toga zvaničnog da se kaže. Sa trideset dve godine života tek treba da se beru profesionalne lovorike, tek treba da se otvori knjiga u koju bi se upisivali svi radni uspesi i nagrade, koje je Džigi do sada već zaslužio. Tek je trebalo da ono što je punih deset godina u ovoj medijskoj kući učio i stvarao bude verifikovano i opredmećeno kroz diplome i medalje.
   Ali, srećom, daleko od toga da se život meri kroz to. Ono za šta je Džigi, ipak, imao dovoljno zemaljskog vremena, jeste ljubav, osećanje, pažnja, njegova ponekad nespretna nežnost prema svima, sve ono pozitivno što ga je tako izdvajalo od svih nas i po čemu ćemo ga sigurno pamtiti. Kod njega su se drug i kolega oduvek pisali velikim slovom. Nikada za sebe nije ništa tražio, večito za druge - da se kolegama poboljša radni status, da se vrednuje tuđi rad, bez obzira što je on uvek i svuda bivao prvi. Ako je trebalo na ratište, zgarište i pod bombe, ako je trebalo u razne opasne zone, ako je trebalo da se poture leđa i prenosi oprema, uvek je bio prvi i, onako, kako je voleo uvek da kaže, prirodno seljački zajapuren, vukao za trojicu. I svi smo za to znali i na to brzo svikli. Znali smo da na Džigija možemo uvek i u svemu da se oslonimo. Da bez ustezanja zatražimo pomoć, da ga mi, novinari, do besvesti cimamo za što bolji kadar, a kolege snimatelji za zamene i razne odmene, da asistenti bez ustezanja od njega kradu zanat. A i imali su od koga.
   Uvek je, možda čak i previše, potencirao da je narodski čovek. Da je seljak iz Adrana. A kada bi samo znao koliko je samo ,,čaršijanera" zvalo da nam izrazi saučešće i da iskaže svoju zakasnelu zahvalnost za sve njegovo profesionalno požrtvovanje, shvatio bi koliko ga je ovaj grad voleo, znao i cenio. Ali - u životu to gotovo nikada ne biva. Zato je na nama njegov neizrečeni amanet, da pokušamo da budemo makar malo dobrodušni kao što je bio on, da volimo ljude i život kao što ga je Džigi voleo. Da ne budemo životni foleri, koje jedino nije podnosio. Voleo je da neko bude dasa i frajer. Kakav je Džigi, sav onoliki, bio do daske.
   Na nama je i da, u ovim teškim trenucima, budemo uz njegove najmilije - majku Milku, oca Zorana, sestru Mariju, devojku Lidiju, uz sve one najbliže kojima bi naša reč mogla makar malo da bude uteha. Na nama je, a siguran sam da je suvišno što to kažem, da ga zauvek pamtimo kao jednu veliku i nezgrapnu dobricu, kao kolegu i neizrecivo odanog drugara.
   Neka mu je večna slava i Bog da mu dušu prosti.
(Oproštaj Dragana Rajičića na prekjučerašnjem komemorativnom skupu)

ISTRAŽIVANJE CESID-A O ANGAŽOVANJU GRAĐANA U MESNIM ZAJEDNICAMA (2)- piše Slobodan Rajić
Nepoverenje u izabrane predstavnike

    • U okviru projekta „Podizanje kapaciteta mesnih samouprava” Centar za slobodne izbore i demokratiju (CeSID) realizovao je početkom ove godine istraživanje javnog mnjenja o angažovanju građana u mesnim zajednicama. Istraživanje je organizovano na reprezentativnom uzorku od 1.152 punoletna ispitanika, a njegovi rezultati su upravo objaljeni u publikaciji „Korak ka građanima - vodič kroz mesnu samoupravu u Srbiji”. Tema je posebno aktuelna u trenutku kada su zahtevi za decentralizaciju vlasti, kao jednog od najvažnijih preduslova za razvoj neposredne demokratije, sve učestaliji. U ovom broju našeg lista objavljujemo deo koji se odnosi na odnos građana prema problemima mesnih zajednica i načinu njihovog rešavanja

   U svom istraživanju CeSID je ponudio ispitanicima da odgovore na pitanje kojim aktivnostima i rezultatima u mesnim zajednicama su zadovoljni ili nezadovoljni. Ponuđeno im je deset oblasti na ocenjivanje i samo u jednom slučaju više od polovine odgovorilo je da je zadovoljno (56 odsto), i to aktivnostima MZ u oblasti dela izgradnje infrastrukture (struja i telefon). U svim drugim slučajevima broj nezadovoljnih građana je natpolovičan. Razlozi su, verovatno, po analizi CeSID-a, „sadržani u činjenici da su električna struja, telefon i druge infrastrukturne potrebe deo osnovnih ljudskih potreba bez kojih ono što se podrazumeva pod normalnim životom ne bi moglo ni da se zamisli, a pored toga dostupne su svima ili bar većini građana”.
Javni prevoz na ovoj lestvici, u odnosu na istraživanje iz 2003. godine, donekle je popravio „rejting”, jer je njime sada zadovoljno 43 odsto građana. Indikativno je da su njime najzadovoljniji Beograđani (57 odsto), a najmanje stanovnici centralne Srbije (38 odsto). Oko dve petine zadovoljno je kvalitetom vode (41 odsto), solidarnošću ljudi (40 odsto), kvalitetom života (37 odsto), a oko trećine međusobnim poverenjem ljudi (33 odsto), stanjem puteva, ulica i ostale saobraćajne infrastrukture (30 odsto) u mesnoj zajednici. Međutim, stanjem puteva u prethodnom istraživanju CeSID-a bilo je zadovoljno samo 11 odsto ispitanika, a razlog znatno povoljnije ocene u nedavnoj anketi su povećana ulaganja države u putnu privredu u poslednje tri godine.

EKOLOGIJA PRE SVEGA
Građani su, prema rezultatima ankete, najmanje zadovoljni kvalitetom životne sredine i čistoćom (26 odsto), radom organa mesne zajednice u celini (19 odsto) i kulturno-zabavnim životom u svom okruženju (19 odsto). U oceni rada organa MZ, oko polovina ispitanika (48 odsto) je neodlučna („ne zna da oceni”), što potvrđuje tezu o nedovoljnoj informisanosti o aktivnostima organa i tela mesne zajednice. Naravno, najveće nezadovoljstvo kulturno-zabavnim aktivnostima i sadržajima u svojoj sredini izrazili su mlađi ispitanici, kojima takvi životni sadržaji i najviše nedostaju.
Od ispitanika je u istraživanju traženo i da odaberu tri najvažnija problema u mesnoj zajednici i da ih rangiraju po stepenu važnosti. Ponuđeno je 14 problema, a najveći broj anketiranih je na prvo mesto stavljao probleme stanja puteva (20 odsto), kvaliteta vode (17 odsto), ekologije (16 odsto), komunalne infrastrukture (12 odsto) i javnog prevoza (6 odsto), dok su problemi obrazovanja i školstva na poslednjm mestu liste prioriteta (0,4 odsto). Uočljivo je da su na vrhu rang-liste problema stanje puteva (43 odsto), kvalitet životne sredine (42 odsto), kvalitet vode (36 odsto) i infrastruktura (36 odsto) apsolutno dominiraju. Ovde je uočena i jedna nelogičnost, jer su u prethodnom odgovoru ispitanici aktivnosti u delu komunalne infrastrukture (struja, telefon) takođe stavili na prvo mesto, a razlog je što su građani verovatno nezadovoljni kvalitetom i što pod pojmom „infrastrukture” podrazumevaju različite objekte, pa su i njihovi odgovori više subjektivni.
Manje od polovine anketiranih smatra da je njihova mesna zajednica dobro mesto za život (47 odsto), oko petine je odgovorilo „donekle” (18 odsto), dok je trećina (35 odsto) odgovorila negativno. U strukturi onih koji smatraju da je njihova MZ dobro mesto za život najviše je građana između 50 godina i 60 godina (54 odsto), a najmanje sredovečnih u četvrtoj deceniji života (37 odsto), a po zanimanjima penzionera (25 odsto) i zaposlenih u državnom sektoru (19 odsto), dok je najmanje učenika i studenata (4 odsto). Beograđani (55 odsto) i Vojvođani (49 odsto) pri tom su opet zadovoljniji kvalitetom života u MZ u odnosu na stanovnike centralne Srbije (43 odsto).

NEOPHODNE SU PROMENE
Veoma su indikativni i rezultati istraživanja CeSID-a dobijeni o poverenju u institucije mesne zajednice i socijalno okruženje. Naime, većina ispitanika iskazala je veliko nepoverenje u izabrane predstavnike u organima mesne zajednice i opštine, za razliku od ostalih svojih sugrađana, komšija, rođaka ili prijatelja. Tako je puno ili delimično poverenje u predsednika MZ iskazalo samo 36 odsto, u članove saveta MZ 33, u odbornike iz MZ 29, u skupštinu opštine 43 i u predsednika opštine/gradonačelnika 48 odsto anketiranih, dok su, nasuprot „svojim” izabranim predstavnicima, najveće poverenje ispitanici iskazali prema dobrim poznanicima (92 odsto), rođacima (89 odsto), komšijama (84 odsto) i drugim, „običnim”, sugrađanima (71 odsto).
Iz analize rezultata ankete proizilazi i da građani imaju nešto veće poverenje u predsednika nego u članove saveta mesne zajednice. Posebno iznenađuje podatak da je to poverenje veće u opštinsku vlast i njene organe nego u „vlast” i organe u svojoj mesnoj zajednici. To je očigledan dokaz da su mesne zajednice kao institucije lokalne samouprave sistemski dosta zapostavljene i bez potrebnih materijalnih, kadrovskih, organizacionih i drugih sredstava za efikasno funkcionisanje. Zbog toga su neophodne promene u njihovom statusu i načinu funkcionisanja. Zato kao upozorenje zvuči i krajnji zaključak ove CeSID-ove studije: „Mesna zajednica ima kapaciteta za bolji i efikasniji rad, ali su izrazito nedovoljni kapaciteti onih insitucija koje treba da pokrenu i organizuju kapacitete same mesne zajednice”.

PRIJEM ZA PREDSTAVNIKE „GLOBAL STILA” U OPŠTINI KRALJEVO I RAŠKOM OKRUGU - piše Slobodan Rajić
Mogućnosti za proširenje proizvodnje

   Predstavnike „Global Stil Holdinga”, firme koja je nedavno na tenderu kupila kraljevački „Magnohrom”, prošlog petka primili su predsednik opštine Kraljevo i načelnik Raškog upravnog okruga.
„Global stil holding” je indijska kompanija koja ima čeličane širom sveta, a sedište joj je u Velikoj Britaniji. Na nedavnom tenderu, kao najbolji ponuđač, kupila je kraljevački „Magnohrom” za 1.210.000 evra. Njene predstavnike, koji ovih dana borave u ,,Magnohromu” u pripremama za primopredaju najvećeg kraljevačkog preduzeća novom vlasniku, primili su prošlog petka i dr Miloš Babić, predsednik opštine Kraljevo, i dr Ljubiša Jovašević, načelnik Raškog upravnog okruga, sa saradnicima.
Potpredsednik „Global Stila” Ravi Darbari dugo godina je živeo u Srbiji i zahvaljujući njegovim vezama sa našom zemljom ova firma pojavila se na tenderu za prodaju ,,Magnohroma”. U proteklom periodu, od završetka tendera do danas, stručnjaci „Global Stila” boravili su u ,,Magnohromu”, sagledali stanje i za petnaestak dana trebalo bi da podnesu kompletan izveštaj o stanju, najisplativijim kapacitetima i mogućnostima daljeg razvoja preduzeća.
- Imaćemo ovde postavljen deo rukovodstva, tehničkog direktora i celu ekipu za rudarstvo, koji će stići u ,,Magnohrom” za 15-20 dana. Moja dužnost je da vidim da li je sve spremno na terenu i da olakšam neke stvari - rekao je Ravi Darbari posle razgovora sa čelnicima opštine i okruga u Kraljevu.
Socijalni program u ,,Magnohromu” je napravljen i firma „Global stil holding” će ga, kako kaže Darbari, ispoštovati do kraja. Po njegovim rečima, otpuštanja radnika neće biti, već su, naprotiv, namere da se sa većom proizvodnjom i broj radnika poveća.
- Ako mi gledamo da poboljšamo proizvodnju i da ona ide do 60.000 tona, znači, trebaće i broj radnika da se poveća - rekao je Ravi Darbari.
Predsednik kraljevačke opštine tokom razgovora sa gostima iz firme „Global stil holding” naglasio je da je oživljavanje ,,Magnohroma” od najvećeg mogućeg značaja za privredni razvoj Kraljeva.
- Poželeli smo im dobrodošlicu i rekli da ćemo se, kao jedna odgovorna lokalna samouprava, potruditi da njihovi prvi koraci u našem gradu budu uspešni, što će predstavljati i uspeh našeg grada - prokomentarisao je ovaj susret dr Miloš Babić, predsednik opštine Kraljevo.
Sličnu ocenu izrekao je i dr Ljubiša Jovašević, načelnik Raškog upravnog okruga u Kraljevu:
- Sa svoje strane potrudićemo se da ovaj okrug i ova lokalna samuprava učine sve što je u njihovoj moći da olakšaju početak i status ove nove ere u ,,Magnohromu”.
Najavljeno je i da će primopredaji ,,Magnohroma” prisustvovati najviše rukovodstvo „Global stil holdinga” sa predsednikom kompanije na čelu.

ODLUKA VLADE REPUBLIKE SRBIJE
Kraljevu odobreno 18 miliona evra

   Vlada Republike Srbije krajem prošle sedmice odobrila je kraljevačkoj opštini 18 miliona evra (oko 1,7 milijardi dinara) uglavnom za izgradnju komunalne infrastrukture.
Najviše novca od ove sume iz republičkog budžeta biće namenski iskorišćeno za izgradnju puteva. Po pet miliona evra biće upotrebljeno za završetak kraljevačke obilaznice i puta Studenica - Ivanjica, oko 2,5 miliona evra za izgradnju puta Gradac - Rudno i oko dva miliona evra za rekonstrukciju i izgradnju starog puta Kraljevo - Čačak preko Samaila, uključujući i radove na rizičnoj raskrsnici u Jarčujku.
- Ono što je veoma bitno jeste da Republika zna da smo mi u jako lošoj situaciji kada su u pitanju naši lokalni putevi i da naš opštinski budžet, ma koliki bio, ne može sve te obaveze da podmiri, pa nam je odobreno 1.356.000 evra za saniranje lokalnih puteva. Pored toga, povodom ovogodišnje proslave osam stotina godina postojanja manastira Žiče, odobreno nam je i 2.275.000 evra za uređenje samog manastira i prostora oko njega. Posebno mi je drago što je za rekonstrukciju našeg Pozorišta, kao jednog od boljih u Srbiji, odobreno 68.000 evra - izjavio je dr Miloš Babić, predsednik opštine Kraljevo, povodom najnovije odluke Vlade Srbije o dodeli finansijskih sredstava kraljevačkoj opštini.

VATROSTALNA GRADNJA ,,MAGNOHROMA''
Obimni poslovi u Boru

   Majstori ,,Magnohromove'' Vatrostalne gradnje ovog leta najviše posla imaju u Boru. U julu su, kako ističe direktor ove celine ,,Magnohroma'' magistar Slobodan Stevanović, veoma uspešno je završen remont konvertora u Topionici bakra u RTB ,,Bor'', tako da je u predviđenom roku osposobljena tehnološka linija za proizvodnju bakra. Zahvaljujući tome, iskusnim vatrostalcima iz grada na Ibru biće ukazano poverenje i za obavljanje generalnih remonata na toplotnim agregatima u Topionici bakra i Fabrici sumporne kiseline. Na ovim poslovima, koji se planiraju u septembru, biće angažovano više od trideset majstora i stručnjaka Vatrostalne gradnje.
U međuvremenu su završeni i remonti krečnih peći, sušara i ostalih agregata u fabrikama šećera u Crvenki, Vrbasu, Kovačici, Pećincima i Baču. A za početak jeseni već su ugovoreni i poslovi na ozidima komornih peći u kragujevačkoj ,,Zastavi'' i remontovanje kotlova u toplanama u Kraljevu i Novom Pazaru.

SAOPŠTENJE ZA JAVNOST SINDIKATA „NEZAVISNOST”
Tekstilci na izdisaju

   Razmatrajući stanje i probleme u oko 1.300 preduzeća u okviru tekstilne i kožarske industrije, u svim oblicima svojine, Glavni odbor Granskog sindikata tekstila, kože i obuće ,,Nezavisnost" konstatovao je sledeće:
• postojeći kapaciteti tekstilne i kožarske industrije pet puta su veći od potrebnih, a tehnologija je zastarela;
• radna snaga, pretežno ženska, kompetentna je, ali nedovoljno iskorišćena i radi u izuzetno teškim uslovima rada;
• zbog rasprostranjenosti sive ekonomije i nelojalne konkurencije (jeftina kineska, turska i bugarska roba - sa godišnjim obrtom od oko 400 miliona evra), kontinuirano opada proizvodnja (za oko 20 odsto u 2005. u odnosu na 2004. godinu);
• zbog velikih poreskih i drugih opterećenja i drugih zahteva koji proizilaze iz raznih sistemskih rešenja (VAT...), ove su delatnosti natprosečno zadužene;
• u toku je proces restrukturiranja i privatizacije - pojavljuju se znatni viškovi zaposlenih, sa malim izgledima za novo zapošljavanje;
• standard zaposlenih u ovim delatnostima je izuzetno nizak, pre svega zbog niskih zarada, najnižih od svih grana prerađivačke industrije (u aprilu ove godine, prosečna zarada u proizvodnji prediva i tkanina od 6.355 dinara neto, 2,7 puta je niža od proseka prerađivačke industrije, a tri puta niža od proseka Republike).
   Ova privredna grana je pred kolapsom, a, nažalost, Vlada i resorna ministarstva nisu preduzeli neophodne mere da se takva situacija spreči, da se stanje sanira i, određenim stimulativnim merama, pokrene proizvodnja (posebno za izvoz) i, na taj način, zaposlenima u ovim delatnostima obezbedi sigurnija budućnost.
Granski sindikat tekstila, kože i obuće

PAPIRPROMET
Od giganta je ostalo samo sećanje

   Jedna od vodećih trgovačkih kuća, kraljevački ,,Papirpromet”, izgleda da polako odlazi u istoriju.
   Firma iza sebe ima 52 godine postojanja i služila je kao primer u trgovini. Prošla su ta vremena kojih se stariji radnici i penzioneri sećaju. Uzaludanije su bili njihov rad i odricanja u korist budućnosti firme čije se ime s ponosom izgovaralo. Poslednjih nekoliko godina topili su se lokali iz njegovog vlasništva. Nestala su predstavništva u Novom Pazaru, Prištini, Kragujevcu, Nišu, Čačku, Pirotu, Trsteniku, Beogradu, Sarajevu, Aleksandrovcu, Gornjem Milanovcu, Jagodini, štamparija u Baru, Skoplju i odmaralište u Bjeloj.
   Vremana su bila teška, a zar baš toliko da od trgovačkog giganta ostane samo sećanje? Odgovora nema, kao da je preteško otključati fioku sa istinom.
Možda ima nade. Ili je ona isključena zajedno sa strujom?
Penzioner “Papirprometa"

DEMOKRATSKA STRANKA MEĐU GRAĐANIMA UŠĆANSKOG PODRUČJA - piše Dragan Blagojević
Besplatan zdravstveni pregled za Studeničane

   • Slične akcije besplatnog pregleda stanovništva biće organizovane i u drugim selima kraljevačke opštine • U Studenici održan i sastanak Okružnog odbora DS, na kojem je zaključeno da je ovaj okrug Republika zapostavila i da su zbog katastrofalne ekonomske situacije neophodni vanredni pralamentarni izbori na svim nivoima

   Na inicijativu Resornog odbora za zdravstvo Demokratske stranke, uz saradnju sa Mesnim odborom te stranke iz Ušća, prošlog vikenda organizovan je besplatan zdravstveni pregled stanovništva u Brezovi i Studenici. Preglede su obavili troje internista i lekar opšte prakse, a u timu su se nalazili i ginekolog, anesteziolog, medicinska sestra i tehničar. Zanimljivo je da su ovoj akciji prisustvovala i dva apsolventa medicine.
- Resorni odbor za zdravstvo Demokratske stranke krenuo je u akciju obilaska sela iz kojih stari ljudi ne mogu da dođu do lekara. Tako smo danas u Brezovi iznad Studenice posetili i dva-tri takva domaćinstva - rekao je dr Goran Kuševija, predsednik Odbora.
Iz Resornog odbora za zdravstvo DS najavljuju slične akcije u još nekoliko udaljenih sela kraljevačke opšptine čiji meštani nisu u mogućnosti da češće posećuju lekare.
Članovi Demokratske stranke su posetili i manastir Studenicu. U obližnjem motelu je organizovan i sastanak Okružnog odbora DS, na kojem je zaključeno da Vlada Srbije ekonomski zapostavlja sve opštine u Raškom okrugu.
- Ocenili smo da se politička koalicija koja vlada ovim regionom ne snalazi i da je posledica takvog nesnalaženja jedno katastrofalno ekonomsko stanje u našem regionu - izjavio je posle sastanka Vukomir Mitrović, predsednik Okružnog odbora DS Kraljevo.
U Demokratskoj stranci u Kraljevu najavljuju da će sa konkretnim dokazima uskoro obavestiti javnost da se iz republičke kase veoma malo izdvaja za razvoj u Raškom okrugu. Po Mitrovićevim rečima, to znači da će „Demokratska stranka praktično, činjenicama i podacima, pokazati koliko je Raški okrug zapostavljen, iako je sa svojim sveukupnim potencijalima veoma značajan za strateški razvoj Srbije”.
Zbog katastrofalno loše ekonomske situacije u Srbiji, a posebno na teritoriji Raškog okruga, u Demokratskoj stranci u Kraljevu su ubeđeni da će „do kraja godine biti neophodno održavanje vanrednih parlamentarnih izbora na svim nivoima.

VRNJAČKA BANJA - piše Rajko Sarić
Povratak kralja Ujedinitelja

   Prošlog petka, na dan Svetih mučenika Kirika i Julite, opštinsku slavu Vrnjačke Banje, u ovom najpoznatijem evropskom banjskom lečilištu, svečano je otkriven spomenik Aleksandru I Karađorđeviću, kralju Ujedinitelju.
Svečanom činu osvećenja spomenika (koji je u najlepšem parku Vrnjačke Banje podignut još 1938. godine naporom Društva prijatelja Vrnjačke Banje i Kola srpskih sestara, a uklonjen bez obrazloženja 1946), prisustvovali su preosvećeni vladika žički Hrizostom, ministar kulture u Vladi Srbije, Dragan Kojadinović, knez Aleksandar Karađorđević, Hilda Živković, predsednica Kola srpskih sestara, predsednik vrnjačke opštine Rodoljub Džamić, predstavnici vojske i policije, brojni građani i gosti Vrnjačke Banje. Prvobitni spomenik uradio je Ivan Paleka, a obnovljeni, koji je postavljen na temelje ukradenog, akademski vajar Dragiša Obradović. Oba su livena u čuvenoj livnici braće Jeremić.
- Kralj Aleksandar I Karađorđević ostaće upamćen kao istinski simbol jugoslovenstva, kao kralj koji je ujedinio zemlje Srba, Hrvata i Slovenaca. O tome svedoče i imena njegovih sinova, Petar, Tomislav i Andrej. Bio je tvorac Male Antante (Jugoslavija, Rumunija i Čehoslovačka) i Balkanskog saveza (Jugoslavija, Rumunija, Bugarska i Grčka) - rekao je, između ostalog, u prigodnom govoru, republički ministar kulture Dragan Kojadinović.
Viteški kralj, koga su ustaše, pomognute Italijom, Nemačkom i Mađarskom, ubile u Marseju 9. oktobra 1934. prilikom službene posete Francuskoj, opšte vojno obrazovanje stekao je u Švajcarskoj i Rusiji, u balkanskim ratovima komandovao je Prvom armijom, a kao regent, u svojstvu vrhovnog komandanta srpske vojske, u Prvom svetskom ratu doživeo je i preživeo sve velike bitke i golgotu preko Albanije. Hrabro, uz podršku vojske i naroda, odbacio je sve ultimativne zahteve za sklapanje separatnog mira sa Austrougarskom. Kralj Jugoslavije postao je 16. avgusta 1921. godine.
- Narod koji ne zna svoje korene, korene svoje vere i vere svojih otaca, narod koji ne drži do nacionalnih interesa, nema budućnost. Kao predsednik opštine od vladike žičkog gospodina Hrizostoma dobio sam priznanje da sa pozicije na kojoj sam štitim pravoslavlje i hrišćanstvo - rekao je predsednik vrnjačke opštine Rodoljub Džamić i zahvalio Ministarstvu kulture i lokalnim preduzećima koji, su pomogli da se spomen obeležje, po kome je Vrnjačka Banja bila prepoznatljiva, vrati na staro mesto.
Prisutnima se, u ime kraljevske porodice, obratio knez Aleksandar, ističući da se i na primeru spomenika kralju Ujedinitelju, pokazalo da je vreme presudni sudija, da vreme ispravlja nepravdu koju su komunisti učinili pre ravno 60 godina.
- To potvrđuje neuspelu avanturu komunista upravo u vreme kada je sa svih karti sveta nestala zemlja za koju je kralj Ujedinitelj toliko uradio. Srbija se sada vraća svojim korenima, vratimo se i mi sebi, jer se srpski simbol zavijorio na svim jarbolima u Evropi, i svetu. Saberimo se u ljubavi prema otadžbini, a ja, kao Karađorđević, nastojaću da svoj dug prema otadžbini ispunim do kraja - naglasio je knez Aleksandar pozdravljen burnim aplauzom više od dve hiljade prisutnih.
U kulturnom delu programa, besedu vladike Nikolaja Velimirovića ,,Borba za veru” govorila je dramska umetnica Vesna Pavlović, a delove govora vojnicima i starešinama srpske vojske kralja Aleksandra I Karađorđevića glumac Momir Bradić.

PEČAT KNEZA STROJIMIRA
Dok traje ova svečanost u Vrnjačkoj Banji, iz Minhena u Beograd stiže pečat kneza Strojimira, relikvija koja svedoči da je Srbija postojala još u devetom veku - rekao je ministar kulture u Vladi Republike Srbije Dragan Kojadinović.

POSLE PETICIJE STANARA I INICIJATIVE OO DHSS - piše Ivan Rajović
Odbornici promenili naziv ulice

   • Ideje koje se pojavljuju u gradu, u nekim kuloarskim ili kafanskim razmišljanjima, jesu da je trebalo buduću ulicu, sada poznatu kao Milutinova, nazvati po Nikolaju Žičkom. Međutim, stav DHSS, a i velikog broja građana Kraljeva, jeste da ta ulica ima i jedan drugi naziv, koji je već iskompromitovan, a to je ime čuvene ulice u Zemunu u kojoj su se okupljali članovi „poznatog” klana. Bilo bi vrlo neukusno, vrlo neuputno i degutantno ulicu o kojoj se sada tako govori kao o ovdašnjoj Šilerovoj nazvati imenom jednog sveca

   Skupština opštine Kraljevo, na sednici održanoj 07. jula 2006. godine, donela je Odluku o izmenama i dopunama Odluke o određivanju naziva naselja, trgova i ulica na teritoriji opštine Kraljevo broj 6/83, 9/87, 7/90 i 10/2005, u članu 4, u poglavlju ,,Za područje grada Kraljeva" vrši se sledeća izmena: Pod rednim brojem 90. umesto naziva ,,Vojvoda Milić Radović", utvrđuje se naziv ,,Sveti Nikolaj Žički".
Ova odluka, koju je potpisao predsednik SO Kraljevo Dejan Milović, stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u ,,Službenom listu opštine Kraljevo", a primenjivaće se od dana davanja saglasnosti ministarstva nadležnog za poslove lokalne samouprave, odnosno po isteku roka od 60 dana od dana kada je ministarstvo primilo ovu odluku.
To bi bio epilog višemesečne borbe stanara jedne ulice u Kraljevu da joj vrate ime koje je nekada nosila. Da podsetimo, Hadži Momir Bakračević je inicijator potpisivanja peticije za promenu imena Ulice 7. jula u Nikolaja Velimirovića. Peticiju je, svojevremeno, potpisalo 90 stanara, odnosno svi oni koji u njoj žive. Za ovu inicijativu, kako kaže Bakračević, od početka je postojala podrška pojedinih članova Komisije za promenu naziva ulica, ovdašnjih novinara i dopisnika svih listova, ali i otpor manje ili više uticajnih pojedinaca i onih koji su imali neke lične razloge da to ne dozvole.
- Mislim da je mnogo pomogao i sam Vladika Nikolaj, jer se suštinski događaj odigrao na sam dan - 7. jul, kako se ulica i zvala donedavno. U toku je i akcija da se ova ulica udostoji i upristoji kako vladiki i priliči i nadam se da će naši prijatelji građevinari da nam pomognu da obnovimo fasade, uličnu rasvetu i trotoare, da budemo ponosni na svoju ulicu i da ona u pravom smislu bude ulica onoga čije ime i nosi - kaže Bakračević.
Odluka odbornika SO da se ime jedne ulice promeni na osnovu peticije žitelja naišla je uglavnom na odobravanje građana. Naravno, ima i onih kojima je sasvim svejedno kako se koja ulica zove, ali je sve više i onih drugih koji bi sada, povedeni primerom svojih sugrađana iz bivše Sedmojulske, da menjaju nazive sopstvenih ulica koje su po njihovom mišljenju neprikladni. Samo jedan u nizu takvih primera bila bi, valjda, i Titogradska koja, koliko je poznato, još uvek postoji u našem gradu.

REAGOVANjA GRAĐANA NA ODLUKU ODBORNIKA
Tim povodom pitali smo pojedne građane i one koji su učestvovali u ovom, kako se pokazalo, poduhvatu, šta misle o odluci odbornika koja je ovoga puta ispoštovala volju građana.

Vukomir Mitrović, šef Odborničke grupe DS:
Kada je u pitanju ulica koja je konačno dobila ime koje je nekada i imala, a koje i zaslužuje, želim da kažem da je tu ideju žitelja ove ulice OG DS podržavala od početka pa sve do sada kada su se ,,smilovali" ovi koji danas predstavljaju vladajuću koaliciju. Konačno je ispoštovan dogovor i sa Crkvom, ispoštovana je narodna volja, a zna se dobro ko je Nikolaj Velimirović, jedan od najvećih Srba koji se rodio u srpskom rodu, pa u skladu s tim i zaslužuje da bude tu gde je i crkva i gde će u dogledno vreme biti izgrađen i Trg svetog Save, jer projekat već postoji. Sve to već sada čini jednu karakterističnu kulturno-duhovnu sredinu koja će sa ovom ulicom biti kompletna.

Nedeljko Gizdavić, šef odborničke grupe DHSS:
Inicijativa impozantne grupe građana koji žive u bivšoj Ulici 7. jula, a potom vojvode Radovića, kao i dela građana koji žive na prostoru Ulice cara Dušana, da se izvrši promena imena Ulice vojvode Radovića u Svetog Nikolaja Žičkog naišla je odmah na prihvatanje OO DHSS, a samim tim i naše odborničke grupe. Mi smo se konsultovali sa svim šefovima vladajuće koalicije i na osnovu toga smo predložili amandmanom dopunu dnevnog reda za poslednju sednicu SO. Važno je reći da su se prisutani odbornici apsolutnom većinom izjasnili da ta predložena tačka dnevnog reda uđe u proceduru. Prilikom izjašnjavanja meni je bila čast i zadovovoljstvo što sam u ime svoje odborničke grupe dao obrazloženje za promenu naziva ulice, jer sam to smatrao čašću koja je ukazana i stranci koju ja zastupam, a i meni lično. Obrazloženje su na vreme dobili svi odbornici i po tom pitanju nije bilo nikakvih primedbi, prigovora, niti bilo kakvih diskusija. Sa samo nekoliko glasova uzdržanih svi odbornici su se pozitivno izjasnili. Postoje dileme da li je trebalo posle kratkog vremena ponovo menjati naziv ove ulice i da li baš ona da nosi ime Nikolaja Velimirovića. Opštinski odbor DHSS, koji je faktički i predlagač, a i ja, mišljenja smo da u toj ulici postoji mnogo simbolike, što nas je i nagnalo da izađemo sa ovim predlogom. Simbolika se ogleda u tome što se na jednom mestu dešava krštenje, a na relativno kratkom rastojenju dešava se spokoj. Mišljenje da može i neka druga ulica da nosi ime svetog Nikolaja, po našem mišljenju nije sporno, ali takođe smatamo da dužina ulice iskazana u metrima ne znači i veličinu i poštovanje onoga čije ime ulica nosi. Ideje koje se pojavljuju u gradu, u nekim kuloarskim ili kafanskim razmišljanjima, jesu da je trebalo buduću ulicu, sada poznatu kao Milutinova, nazvati po Nikolaju Žičkom. Međutim, stav DHSS, a i velikog broja građana Kraljeva, jeste da ta ulica ima i jedan drugi naziv, koji je već iskompromitovan, a to je ime čuvene ulice u Zemunu u kojoj su se okupljali zločinci. Bilo bi vrlo neukusno, vrlo neuputno i degutantno ulicu o kojoj se sada tako govori kao o ovdašnjoj Šilerovoj nazvati imenom jednog sveca.

Dragana Jevtić, potpisnica peticije:
Drago mi je da je ulici u kojoj stanujem vraćeno ime koje je i ranije imala. Naša nemera je ostvarena i pokazalo se da jedinstvo građana oko iste ideje ipak mora da se ispoštuje, pogotovu kada je ta ideja u potpunosti ispravna i opravdana, kao što je bilo u našem slučaju. Ni do danas mi nije jasno šta se htelo time da se ime Ulice Nikolaja Velimirovića menja i zašto se pojedinci toliko opiru tome da ova ulica nosi ime koje je i ranije nosila.

Protojerej Nenad Ilić:
Evo dana koji stvori Gospod, kako mi sveštenici umemo da kažemo. Radujemo se i veselimo se u njemu. Moja braća i ja, koji živimo u ovoj ulici, koja se do sada zvala tako kako se zvala, zahvalni smo prvo Bogu, a onda i dobrim poslanicima i odbornicima koji su učinili to da ova naša ,,njiva" može ponovo da bude u našim rukama i s obzirom na to da sam ja dete koje je rođeno na selu, mi to kažemo: ,,Neka svako obrađuje njivu onako kako svojim umom raspolaže". Bilo je tu promena ulica mimo naše volje, ali opet uz Božju pomoć i uz dobre ljude i uz molitve Svetog Vladike Nikolaja, ovaj narod koji živi u ovom kraju i ovoj ulici mislim da je dostojan, i da će to još više biti, da nosi ime svetog Nikolaja Žičkog. Hvala im i neka svima koji su doprineli da se to dogodi Bog vrati u dobru i zdravlju, njima i njihovim domovima.

Marija Lazović, žiteljka bivše Ulice 7. juli:
Svi stanovnici bivše Ulice 7. jula su zadovoljni novim imenom ulice i zahvaljujemo odbornicima koji su nas podržali u našoj ideji, tim pre što se ulica i ranije tako zvala. Naročito su zadovoljni starosedeoci, ali i svi ostali. Mi smo pružali otpor kada su stavljali nove table, jer niko nije znao kako se i zašto ime ulice menja. Tada su nam rekli da to nije naša odluka, već nadležnih. Zahvaljujemo i organizatoru čitave ove akcije koja je uspešno izvedena do kraja, zahvaljujući, kako se pokazalo, razumevanju onih koji bi trebalo da odlučuju o problemima grada. Pa makar oni bili i ovakvi kakav je naš, a koji je mnogo više od puke želje da se promeni ime ulice, budući da se ovde radi o tome da se našoj ulici vrati ime koje je i imala, a to nije obično ime, već ime vladike Nikolaja Velimirovića.

TADIJA TANASKOVIĆ, VLASNIK TRI MAJSTORSKE DIPLOME I PRIRODNO NADARENI „ORTOPED” KOJI JE DO SADA NAMESTIO VIŠE OD TRI HILJADE PRELOMA - piše Marko Slavković
Mogu da te napravim tako celog, samo ne mogu da ti dam da dišeš

   • Ili: o čoveku koji je, kao dete, bio vredni sluga, pa hrabri partizanski borac, pa pouzdani generalov vozač, pa neobični ,,kradljivac” devojke, pa poverljivi komunista, pa vrhunski majstor sa više zanata, pa nadaleko poznati narodni ,,ortoped” i, poodavno, penzioner pun druželjublja

    Zašao je u osamdeset petu godinu, a zadirkuje duplo mlađe od sebe kako ga ni u čemu, osim u provlačenju konca kroz iglene uši, ne mogu pobediti. Reč je o Tadiji Tanaskoviću, iz Progorelice, negdašnjem seoskom slugi u Bukovici, pa odvažnom borcu u svetskom ratu, pa vozaču generala Nikole Ljubičića, pa odanom radniku u Komitetu, pa vrhunskom majstoru sa tri zanata (,,Mogu da te napravim od drveta i gvožđa kao što jesi, samo ne mogu da napravim da govoriš!”) i nadaleko priznatom izlečitelju svih čovekovih preloma i uganuća (,,Do pre deset godina vodio sam ,,knjigu” sa imenima tri hiljade ljudi kojima sam sanirao prelom ili uganuće ruke, noge, vrata, kičme...”).
Dakle, takvog Tadiju Tanaskovića upoznao sam nedavno, mada mi je o njemu, kao o čoveku interesantnom za novine, nešto ranije, pričao stalni gost jedne kafane (ime gosta i naziv kafane ne pominjem iz razumljivih razloga, da žena tog gosta ne sazna gde joj muž arči, kako to supruge imaju običaj da kažu, sa mukom zarađene pare). Naravno da me je zainteresovala ta priča, i uopšte nisam dugo oklevao, kao što to imam običaj, da mu odem u posetu. Pronašao sam ga vrlo lako, i vrlo lako smo se razumeli: on treba da priča svoj život, a ja treba da snimim njegovu priču i da je, sa dosta detalja, prenesem u novine. Jednostavno.

OD SLUGE DO PARTIZANSKOG KOMANDIRA
Kad je porodica siromašna, i kad je, uz to, prilično brojna, običaj je bio da jedno od dece služi u bogatijoj kući. Zna se zašto. Da bi gazda materijalno pomogao sluginu porodicu. Tako je bilo i u slučaju Tadije Tanaskovića. Tri brata i tri sestre, otac i majka, deda i baba. Hvala Bogu! Ali, sve te duše treba i nahraniti. Uz to, nije na odmet da se dobije i ponešto od drvene građe za kuću. Zato Tadiju, čim je završio osnovnu školu, sa jedanaest godina, šalju da služi kod Tanasija Pavlovića, očevog pašenoga, za koga Tadija kaže da je bio retko dobar čovek. Na primer, kad Tadija nije čuvao stoku, Tanasije ga je, krijući, učio pinterskom zanatu. Kod njega je ostao tri godine. Za to vreme, od Tanasija, i od nekih drugih ljudi, naučio je pinterski i puškarski posao. Kad se vratio u Bukovicu, od strica je zvanično naučio kolarski zanat, a stric je zanat usavršio u turskom zarobljeništvu...
Tadija je, posle toga, tri godine bio đak u Kraljevu i uspešno je završio kovački i automehaničarski zanat...
- Evo, imam tu tri diplome, i pečate, sve! - ponosno kaže Tadija.
Kad se, 1937. godine, konačno, osamostalio kao zanatlija, ubrzo se, nažalost, zaratilo. I umesto da radi posao za koji se školovao i osposobio, Tadiju otac šalje u partizane. A Tadija, dečkić, golobrad, još ga ni pubertet nije ostavio na miru. Šta ćeš, rat je, i očeva se važi. U početku je bez puške, ali je sa partizanima. Onda su ga, ko zna kako se to namestilo, pronašli četnici, i kod njih je, dva puta nedeljno, morao da ide na predvojničku obuku. Tamo ga je izvesni Lešević, četnički komandir i narednik kraljeve garde, naučio kako da u ratu čuva i sačuva glavu. Naučio ga je veštinu rukovanja hladnim i vatrenim oružjem.
- Da nije bilo njega, njegovih saveta, sto glava bi', da sam ih imao, u borbama izgubio! - priznaje Tadija.
Nije dugo Tadija bio na predvojničkoj obuci kod četnika. Uspeo je da se, ponovo, domogne partizanskih jedinica, iz kojih više nikada neće otići. A ratovao je, skoro, po celoj Srbiji. Često su to bile borbe prsa u prsa, ili na prvoj borbenoj liniji. Kasnije je učestvovao u najopasnijim situacijama na ,,čišćenju” terena. I svuda mu je glava bila u opasnosti. Da li ga je, pri tome, sačuvala srećna zvezda, ili sami Bog, ne zna. Uglavnom, Tadija je iz rata izašao kao hrabri borac, sa starešinskim činovima i brojnim odlikovanjima.
- Evo, mogu da ti pokažem. Sve je tu: odlikovanja, uniforme, slike... 'Oćeš da ti donesem, da vidiš?- pita me Tadija, misleći, valjda, da mu nisam poverovao.

STAN I KUĆNA POMOĆNICA ZA TADIJU
Rat tek što je završen. Ovde-onde pojavljivali su se ostaci četničkih ,,bandi”. Jednom su, tako, Tadija i drugovi, blizu nekog šumarka, naišli na poznatog četnika Kekeru. Kekera je počeo da beži, držeći u ruci pištolj, uperen u svog maloletnog brata, preteći da će ga ubiti ako pokuša da se preda.
- Predaj se! - dovikivao je Tadija.
- Predaj se, opkoljen si! - dovikivali su i drugi partizani.
- Nikad! Kraljev oficir se ne predaje! - bežeći je odgovorio Kekera.
Zatim su se čuli pucnji i Kekera je pao. Iako ranjen, iz pištolja je ciljao u svog brata, da se ne bi predao partizanima, ali ga nije pogodio. Igrom sudbine, poslo mnogo godina, Tadija je tom Kekerinom bratu bio rukovodilac u Fabrici vagona.
Inače, Tadija je, kao dokazani borac, pouzdan čovek, uz to i vrstan majstor sa četiri-pet zanata, prekomandovan u tehničku jedinicu, sa sedištem u Kragujevcu. Tamo ga je lično tražio general Nikola Ljubičić, da bude šef radionice i da mu, po potrebi, bude lični vozač. Uz generala je ostao skoro pet godina, sve dok se nije demobilisao četrdeset osme.
- Mene je general Ljubičić odveo iz Kragujevca u Beograd. Insistirao je da tamo i ostanem. Čak mi je dao stan na Voždovcu i kućnu pomoćnicu, samo da se aktiviram u profesionalne vojnike. Međutim, otac dolazi kod mene za sedam dana dva puta i plače. Moli da se vratim kući, jer imam ,,zlatne” zanate... - priča Tadija i, reklo bi se, zbog toga žali.

PUŠKOM ZADRŽAO ,,OTETU” DEVOJKU
Samo što se prijavio u vojnom odseku Kraljeva, već sutradan, Tadiju su pozvali u Komitet da vozi. Vozio je, dabome, sve glavne ljude u gradu. Tu je ostao četiri godine, a onda je, opet po potrebi službe, premešten u preduzeće ,,Remont”, pa tako redom, po potrebi službe, sve dok nije penzionisan. Inače, dok je bio u Beogradu, general Ljubičić je dozvoljavao Tadiji, doduše retko, da dođe u Bukovicu i vidi svoje roditelje. Tako se, jednom prilikom, Tadija motorom iz Beograda dovezao u selo, i to baš u vreme komišanja kukuruza. Onako mlad i lep, sa oficirskom uniformom, zamoljen je da pravi društvo jednoj gošći. Sudbina je htela da mu, baš ona, nešto kasnije, bude životna saputnica.
- Malo smo komišali, malo igrali u kolu. A ja sam umeo da igram kao đavo, i znao sam sve: valcer, okret, tango... Tako smo se bliže upoznali, pa smo se dopisivali. Jednog dana, zamoli mene jedan drug, inače je bio dosta plašljiv, da za njega ,,ukradem” devojku. Koju devojku? Ispade - moju. Veru. Meni proradi... I, pa Bog te 'ebo, da je uzmeš ti? Pa, ja mogu da je uzmem pre nego ti! Sutradan, bila neka zabava u susednom selu, i moj brat od tetke ode te kaže Veri da dođe na zabavu. Dođemo i mi. Ja sam imao pod pazuhom nemački ,,šmajser” i pištolj ,,štajerac”. Igrao sam sa Verom, pa sam joj u jednom momentu rekao: ,,Vera, ako misliš da pođeš za mene, 'ajdemo sad, ako ne, raskidamo zauvek”. Ona ništa ne govori, samo obuče kaput, i napred ide. Kad, za nama su pošli da mi je otmu: Gara, Desimir, Milan Ješović, Cane Gara, Sibin... da mi je otmu ovde, na ovoj krivini... Da mi otmu devojku. Oni protrčaše pored mene, a ja ,,šmajser” i šaržer sa 32 metka i pištolj. Povikaše oni: ,,'De ćeš, Vera?” I počeše da me gađaju kamenjem. A ja izvučem ,,šmajser”, pa kad zategnem: rp, rp, rp! Oni pobegoše. Posle sam pravio veselje, fala Bogu, sve kako treba” - detaljno objašnjava Tadija.
Ali, đavo niti ore, niti kopa... Tadijina majka i Verin deda zavade se samo zbog pet-šest strukova kukuruza, koliko je vo Verinog dede pojeo kad je slučajno ušao u Tadijinu njivu. Zavađa je bila takva, da je Tadijina majka, da bi se osvetila Verinom dedi, iz kuće oterala i snahu i sina. Tako je Tadija 1953. godine dospeo u Progorelicu, gde i sada živi. Cenjen je i kao veoma druželjubiv čovek. Ima suprugu i kćerku, a kćerka ima troje dece.

ZANATLIJA DO SAVRŠENSTVA
Tadija je penzionisan pre dvadeset sedam godina. U radnom veku je obavljao bukvalno sve zanatske poslove, jer ima tri zvanične majstorske diplome, i dve diplome sa još dva zanatska kursa. Za njega ne postoji majstorska tajna. Oni koji ga dobro poznaju kažu da je zanatlija do savršenstva. Boljeg nadaleko nema.
- Radim sve šta ko 'oće, šta god zamisliš. Mogu da te napravim tako celog, samo ne mogu da ti dam da dišeš. Od drveta radim sve: kacu, bure, prozor, vrata, fijaker. Evo ga fijaker i sad u Bukovici, kod Erdoglija, ja sam ga pravio pre skoro sedamdeset godina. I od metala radim sve živo. Radio sam vršalice, drobilice za kamen (jedna je u Batočini i posle pola veka još u funkciji), sekire, motike, budake. Sve, šta god 'oćeš.

TAJNA BOLNIČARA ONOGA RATA
Tadija već decenijama važi za čoveka koji sa lakoćom i sigurnošću narodu sanira uganuća i prelom prstiju, ruku, nogu, vrata, kičme. Do pre desetak godina vodio je evidenciju i zapisao je imena više od tri hiljade ljudi kojima je pomogao. I sada, skoro da nema dana a da se ne javi neko kome je u tom smislu potrebna pomoć. Zato Tadiju i zovu narodnim ,,ortopedom”.
- Kako da uspešno pomognem ljudima pri uganuću i prelomu, tajnu mi je, pre više od pedeset godina, otkrio Mirko, bolničar onoga rata, iz susednog sela. Rekao mi da zapamtim za sva vremena: prst palac, koleno, dojka i oko mora da budu u jednom pravcu... Naučio me je kako i stoci da nameštam nogu - ističe Tadija.
I dok smo pričali o uganućima i prelomima, upravo su se Tadiji za pomoć javila dva muškarca i jedna devojka. Razgovor smo, ionako, priveli kraju.

•••

Za uspomenu i večno sećanje, Tadija mi je, najpre, poklonio svojom rukom napravljenu malu sekiru od čelika, pogodnu za potrebe sportskog ribolova. Zatim mi je, rukama i nogama, ,,ispeglao” već obolelu kičmu, a onda je, kao ugledan domaćin, ispekao jareći but, ,,da malo prezalogajimo”.
A posle, posle smo se - rastajali...

,,MOKA” DOO ČAČAK - piše Rajko Sarić
Bespoštedna tržišna utakmica

   U najelitnijoj industrijskoj zoni Čačka već dvanaest godina radi pržionica kafe DOO ,,Moka”, čija je kafa, prvenstveno svojim kvalitetom, mirisom i ukusom za sećanje, našla put do kupaca širom Srbije. Na 2.500 kvadrata korisnog prostora, pored pogona za prženje i pakovanje kafe, pre trinaest meseci uspešno je startovao moderan pogon za proizvodnju hleba, peciva i smrznutog testa.
- ,,Moka” danas zapošljava 130 radnika, ima moderan vozni park sa 35 dostavnih vozila, magacinski prostor od 1.500 kvadrata u Preljini i raznoliko tržište centralne Srbije - u Jagodini, Užicu, Kraljevu i drugim većih gradovima. Pekara dnevno, sa dve proizvodne trake i deset radnika u smeni, kupcima plasira 35.000 vekni hleba, oko 15.000 komada peciva i 2.000 - 3.000 pica podloga - ponosno ističe Marijana Radojević, PR menadžer ,,Moke”, i naglašava da se sve proizvedene količine uglavnom prodaju.
,,Moka” je veću pažnju javnosti privukla pojavom na Novosadskom poljoprivrednom sajmu, gde se pojavila sa jedinstvenim sloganom ,,Cene dole - svi to vole”.
- Naši proizvodi nimalo ne zaostaju za kvalitetom drugih proizvođača, ali su daleko jeftiniji, što nas čini konkurentnijim i za potrošače privlačnijim. Hleb se proizvodi od više vrsta brašna i zbog pozitivne rabatne politike do kupca stiže po ceni od 15 dinara ili, čak, nešto nižoj. Dakle, neopravdane su tvrdnje pekara da mora doći do poskupljenja hleba, jer s obzirom na cenu brašna i činjenicu da od kilograma brašna dobijemo dve i po vekne hleba, cena ne može prelaziti 15 dinara - smatra Marijana Radojević.
Potrošač, kao najrevnosniji kritičar svega i svačega, do sada se pozitivno izjasnio kako o pakovanjima ,,Moka” kafe, tako i o ,,Moka” hlebu. Tako ovo čačansko, relativno mlado preduzeće, sa proizvodnjom sadašnjeg obima i kvaliteta, nema zbog čega da brine. Kupac je, kaže Marijana, uvek u pravu, pažljivo se sluša njegov glas. Konkurentske kuće su ,,Moku” dočekale ,,na nož” u pojedinim gradovima, ali su s vremenom ustuknule priznajući na taj način zakon ponude i potražnje, na koji niko ne može uticati. Velike pekarske firme ili pržionice kafe, koje su donedavno snabdevale celokupno tržište naše zemlje, postaju svesne da je prošlo vreme monopola i da je došao period drugih tržišnih zakona.

PROŠIRENJE KAPACITETA
- ,,Moka” ima opremu za prženje i mlevenje 400 kilograma kafe na sat, tunelske peći ,,Poli” i ,,Minel” kapaciteta 50.000 vekni hleba. U planu je otvaranje treće proizvodne linije, jer postoji osnovni preduslov za proširenje proizvodnje, a to je tržište. Srbija se nalazi u punoj tržišnoj utakmici, u kojoj će ostati samo oni koji budu vodili rabatnu politiku koja odgovara ekonomskoj moći potrošača. Dakle, sa manjom maržom pokriće se veće tržište i na taj način obezbediti odgovarajući obrt kapitala - naglašava Marijana Radojević, PR preduzeća ,,Moka” DOO.

   

IZ KNJIGE „ZABRANJENA ISTINA O SREBRENICI” ALEKSANDRA PAVIĆA (3) - piše Rajko Sarić
Mahanje satelitskim snimcima

   Da bi potkrepili svoje izmišljotine o zločinima kakvi se ne pamte od Drugog svetskog rata, stratezi ratne propagandne mašinerije u Vašingtonu razmahali su se i nekakvim, navodno, satelitskih snimcima, koji prikazuju ,,zlotvore”, odnosno Srbe, na delu.
,,Desetog avgusta 1995. Medlin Olbrajt je pokazala neke satelitske fotografije na zatvorenoj sednici Saveta bezbednosti, u prilog denunciranja bosanskih Srba, uključujući i jednu fotografiju koja pokazuje ljude - navodno bosanske muslimane blizu Srebrenice - okupljene na stadionu, kao i snimak navodno napravljen malo posle toga, koji pokazuje obližnju poljanu s ,,uznemirenim” zemljištem. Ove fotografije nikada nisu javno objavljene, ali čak i da su verodostojne, one nisu nikakav dokaz ni za streljanja ni za zakopavanja tela”.
Profesor Filip Hemond sa London saut benk univerziteta, koji je u julu 2005. za potrebe Srebreničke istraživačke grupe napisao kratku studiju pod naslovom ,,Britanska štampa o Srebrenici”, govori o jednoj strani mahanja ,,satelitskim snimcima”, koje je, osim što je trebalo da doprinese opštoj propagandnoj buci oko Srebrenice, imalo još jedan, kratkoročniji i vrlo praktičan cilj. Hemond citira britanskog novinara Džona Svinija, koji u članku za ,,Gardijan Mančester” od 20. avgusta 1995. godine piše da su satelitski snimci bili tempirani tako da neutrališu ,,dobru propagandu” u korist Srba, slike ,,patnje krajinskih Srba koje je isterala hrvatska vojska: jedna ljudska lavina koja se povlačila iz domova u kojima je generacijama živela; spaljene kuće; Srbi kamenovani dok hrvatska policija nepomično posmatra.”
Famozne fotografije ubrzo su sklonjene od očiju javnosti, o čemu svedoči i ,,Njujork tajms” od 11. avgusta 1995. godine:
- Američka Vlada... odbila je da dozvoli novinarima da vide satelitske fotografije za koje se tvrdilo da pokazuju ljude na fudbalskom terenu. Američki zvaničnici su rekli da su satelitski snimci ,,strogo poverljivi”, mada ih je gđa Olbrajt pokazala ostalim članicama Saveta bezbednosti”.

RAZOČARAVAJUĆI DOKAZI
Skrivenim fotografijama koje je trebalo da predstavljaju jedan od krucijalnih dokaza, bavio se i ,,Vašington post” izveštavajući o pismu tadašnjeg glavnog tužioca Haškog tribunala Ričarda Goldstona američkom ambasadoru u Hagu upućenom novembra 1995. godine:
- Sudija Goldston je okarakterisao ,,kvalitet i pravovremenost” obaveštajnih podataka koje su mu dostavile Sjedinjene Države ,,razočaravajućim”. On se žalio na to da mu nisu predati satelitski snimci koji bi pomogli tribunalu pod patronatom Ujedinjenih nacija da identifikuje masovne grobnice koje su se pojavile posle pada Srebrenice u julu.
Ugledni britanski časopis ,,LM”, koji je svojevremeno razotkrio prevaru vezanu za navodni snimak muslimanskog zarobljenika iza bodljikave žice, koju je izrežirao britanski Aj-Ti-En, piše da se ni najveće svetske TV stanice nisu ni potrudile da istraže lokacije koje na satelitskim snimcima navodno prikazuju masovne grobnice, jer u medijskim krugovima vlada mišljenje da se ne radi ni o kakvim masovnim grobnicama.
Sa svoje strane, Džordž Pamfri postavlja pitanje kojim razotrkiva da ni Savet bezbednosti nije video originalne snimke:
- Gde je originalna fotografija koju su snimili izviđački avioni? Zašto Savetu bezbednosti nisu prikazane originalne fotografije? Fotografija koja je objavljena nosi oznaku ,,Moguće masovne grobnice”, koja je, međutim, pridodata naknadno, što znači da su podaci o vremenu i mestu koje je snimljeno, a koje izviđačka kamera automatski unosi, izbrisani sa fotografije, dok su strelice i druga tumačenja toga šta je to što treba zapravo da se vidi naknadno uneseni na samu fotografiju. Sama po sebi, fotografija bi mogla biti protumačena kao nešto što nema nikakve veze s ratom na Balkanu. Kako iko može da zna da je fotografija snimljena blizu Srebrenice, u vreme koje se navodi - a ne u neko drugo vreme, u nekom drugom delu sveta?
Isti analitičar otkriva još jedan podatak pozivajući se na berlinski ,,Tagecajtung” od 17. decembra 1997. godine, gde kaže:
- ...u njujorškoj centrali UN, svi dokumenti vezani za Srebrenicu označeni su kao ,,tajni” za period od sledećih 30-50 godina, i čak nisu dostupni ni Tribunalu. Ova odluka doneta je na zahtev stalnih članica Saveta bezbednosti, SAD, Francuske i Velike Britanije.

POTRAGA BEZ REZULTATA
U frankfurtskoj ,,Novi”, za mart - april 1996, u članku pod naslovom ,,Nedostajući dokazi”, britanski novinar Linda Rajan rezimira praktični učinak misterioznih satelitskih snimaka:
- Dok su se mediji zabavljali satelitskim snimcima, sudbina Srba iz Krajine bila je zaboravljena. Potraga za masovnim grobnicama je intenzivirana prošle jeseni. Novinari iz čitavog sveta su došli u Bosnu da tragaju za telima. Ekipe iz Si-En-En-a, Ci-Bi-Es-a, Bi-Bi-Si-ja, Frans 2, italijanskog TG1, Holandske televizije i drugih mesta stigle su tokom avgusta 1996. Ali su vrlo malo toga našle. Neke ekipe se nisu čak ni potrudile da pronađu fudbalski teren iz satelitskog snimka, zato što su novinari već došli do zaključka da tamo ionako nije bilo nikakve masovne grobnice. Štaviše, pomenuta fotografija se upotrebljava kao navodni dokaz o postojanju masovne grobnice u mnogim člancima i dan- danas.
A, po rečima Džonatana Rupera, koji se osvrnuo na samo jedan od navodnih satelitskih snimaka:
- Činjenice u vezi sa ovim su neverovatne. Gospođa Olbrajt, kao američki ambasador pri UN, obavestila je svet da lokacije oko Nove Kasabe, koje je ona pokazala na satelitskim snimcima kojima je mahala u UN možda sadrže oko 2.700 tela. Na kraju je samo 33 tela otkriveno u Novoj Kasabi, na četiri različite lokacije, bez detaljnih informacija o okolnostima njihove smrti, odnosno da li su pogubljeni ili ne.

JOŠ O BROJKAMA
Filip Korvin, koji je u doba srebreničkih događanja bio najviši zvaničnik UN u BiH i čovek na koga je, po sopstvenim rečima, upravo 11. jula 1995. ,,bosanski snajperista pokušao da izvrši atentat”, u svom članku za Srebreničku istraživačku grupu od jula 2005. procenjuje:
- ...cifra od 7.000 ubijenih, kojom se često barata u međunarodnoj zajednici, jedno je neodrživo preterivanje. Prava cifra je verovatno bliža broju od 700.
Korvin se jasno određuje prema zločinima te vrste:
- Sigurno je da su u Srebrenici, kao i u svim ratnim područjima, ubijeni civili, a da počinioci zaslužuju osudu i suđenje. I, bez obzira da li se radilo o troje, 30 ili 300 nevinih civila koji su ubijeni, to je strašan zločin, i tu nema nikakvog dvoumljenja.

Međutim, upravo cinična igra brojki za potrebe zvanične verzije sprečava da se do pravih saznanja dođe. A prikrivanje okolnosti zločina jeste - saučesništvo u samom zločinu. Nažalost, saučesnicima ove vrste još uvek nema ko da sudi. Ali se bar razmere njihovog saučesništva mogu razotkriti.
Američki novinar Džordž Pamfri otkriva stepen ,,zabrinutosti" i same Vlade u Sarajevu u vezi sa ovim pitanjem:
,,Jedan zvaničnik Crvenog krsta rekao je nemačkom novinaru koji ga je intervjuisao da muslimani koji su stigli na bezbedno tle ne mogu biti skinuti sa spiska nestalih... zato što nismo dobili njihova imena od vlasti u Sarajevu."
Dakle, svrha ,,igre brojki" je više nego jasna: broj ,,nestalih" se nipošto ne sme spustiti ispod unapred određene cifre - dovoljno velike da šokira, pruži izgovor za vojnu intervenciju, opravda dizanja optužnica za ,,genocid", i skrene pažnju s dokazivih zlodela, kao što je, na primer, ,,čišćenje" Srpske Krajine od srpskog stanovništva. U tom cilju još jedna igra će se pokazati više nego delotvornom, neka vrsta visoko sofisticirane igre ,,skrivalica".

UMETNOST - KULTURA - OBRAZOVANJE

NARODNA BIBLIOTEKA ,,STEFAN PRVOVENČANI" KRALJEVO - ZAVIČAJNO ODELJENJE - piše Jasna Obradović, bibliotekar
Nabavljeni mikrofilmovi „Kraljevskog glasnika”

   Prvi kraljevački list, ,,Kraljevski glasnik”, koji je izlazio od 14. septembra 1933. do 21. januara 1934. godine, nalazi se, sticajem okolnosti, u Sveučilišnoj i naučnoj knjižnici u Zagrebu. Ovog leta, Zavičajno odeljenje kraljevačke Biblioteke uspelo je da za svoj fond dobavi od Knjižnice kopije i mikrofilmove svih devetnaest brojeva ,,Kraljevskog glasnika”. Mikrofilmovanjem je trajno zaštićena ova građa, značajna za proučavanje lokalne istorije. Pomoću čitača mikrofilma, koji je Biblioteka dobila od Arhiva, građa je učinjena dostupnom svim korisnicima Biblioteke.
,,Kraljevski glasnik” je štampan ćirilicom u štampariji Čede M. Miloševića, na četvrtini araka. Koštao je jedan dinar, polugodišnja pretplata iznosila je 25 dinara, a godišnja 50 dinara. Osnivač i prvi urednik lista bio je advokatski pripravnik Vladimir Radičević, a kao članovi redakcije potpisuju se: Božidar Milenković, sveštenik, Hristifor Vasović, učitelj, Đurđe Radović, profesor Niže poljoprivredne škole, i Ivo Grabovac, suplent Realne gimnazije.
Od četvrtog broja mesto glavnog urednika preuzeo je Ivo Grabovac, a redakcioni odbor dobija nove članove: Velimira Trifunovića, direktora Realne gimnazije, Tomu Ivanovića, advokata, Radosava Blagojevića, lekara, Ljubomira Radovića, trgovca, Voju Jakovljevića, činovnika, Milosava Milosavljevića, trgovca, i gospodina Vasiljevića, arhitektu.
List je objavljivao tekstove ekonomskog, političkog i kulturnog sadržaja. Članovi uredništva istakli su u prvom broju svoj program: ,,Naš list će najviše poklanjati pažnju kulturnim, ekonomskim, privrednim, političkim, prosvetnim i drugim problemima koji duboko zasecaju u naš nacionalni život. Naročito će nam dužnost biti da svestrano i objektivno pretresamo komunalne probleme”. Iz broja u broj pojavljivale su se nove rubrike, kao što su Iz medicine, Savremene pitalice, Iz nacionalne litarature, Pisma čitalaca, razna obaveštenja, reklame. Mogli su se pročitati i tekstovi o tome šta pišu francuski i čehoslovački listovi.
Poslednji, devetnaesti broj, izašao je 21. januara 1934. godine.
Prvi broj obnovljenog ,,Kraljevskog glasnika” izašao je 21. septembra 2000. Vlasnik i obnavljač je Dragan Vukićević. Nažalost, ni ovaj, obnovljeni ,,Kraljevski glasnik”, Biblioteka ne poseduje u celosti.
Prilikom revizije zavičajnog fonda, utvrđeno je da, pored ,,29. novembra”, Biblioteci nedostaju i pojedini brojevi ,,Ibarskih novosti”. Što se tiče ,,29. novembra”, lista koji je prethodio ,,Ibarskim novostima”, shodno bibliotečkim podacima, njega nema ni u Arhivu, ni u Muzeju, a ni u JP ,,Ibarske novosti”. Biblioteka je u pregovorima sa Narodnom bibliotekom Srbije da se ,,29. novembar” mikrofilmuje ili skenira i tako uvrsti u fond Biblioteke i učini dostupnim našim korisnicima.
Zahvaljujući Mirjani Drobnjak, novinaru iz ,,Magnohroma”, Biblioteka je kompletirala fabrički list ,,Magnohrom”. Fabrika je imala ukoričena godišta tako da je Zavičajno odeljenje dobilo očuvane primerke i zamenilo svoje prilično oštećene brojeve.
,,Jasen” je kompletiran zahvaljuljući razumevanju Aleksandra Krstića, našeg velikog ,,zavičajca" i stalnog saradnika, koji je poklonio pedeset nedostajućih brojeva.
Do brojeva ,,Elektrosrbije” bilo je lako doći zahvaljjući dobro organizovanoj Biblioteci koju ovo javno preduzeće ima.
Na veliko razumevanje Biblioteka je naišla i kod Olge Radovanović, supruge Živorada Radovanovića, preminulog urednika ,,Kablara”, koja je poklonila nekoliko ukoričenih godišta.
Biblioteka ovom prilikom zahvaljuje prijateljima Zavičajnog odeljenja koji nam svojim prilozima pomažu da uvećamo i kompletiramo građu ovog odeljenja. Ujedno pozivamo one koji imaju neke od nedostajućih brojeva periodike koje ćemo navesti kako bismo ih za bibliotečke potrebe kopirali ili otkupili, jer kada nešto ima Biblioteka, to onda imaju svi njeni korisnici, kako sadašnji, tako i budući.

Nedostajući brojevi i godišta periodike

„Naša fabrika”
Nedostaju godišta: 1961 - 1978.
Nedostaju brojevi: 222 - 241 iz 1987. godine, brojevi: 262 - 273 iz 1989. godine, brojevi: 274 - 280 iz 1990. godine

„Kablar”
Nedostaju godišta: 1964 - 1972.
Nedostaju brojevi: 57, 58, 59 iz 1973. godine, brojevi 77, 78, 79 iz 1975. godine, broj 110 iz 1978. godine, broj 131 iz 1980. godine, brojevi: 170, 171, 197, 198, 199 iz 1986. godine i broj: 217 iz 1989. godine.

„Stoteks”
Nedostaju brojevi: 3, 4, 5, 6 iz 1983. godine, brojevi 7, 8 iz 1984. godine, broj 14 iz 1985. godine, brojevi 16 i 17 iz 1986. godine.

„Autotransport”
Nedostaju brojevi: 1, 2 iz 1975. godine, broj 11 iz 1976. godine, brojevi 23, 24 iz 1977. godine, brojevi 54, 58, 60, 61 iz 1980. godine, brojevi 70, 72 iz 1981. godine, broj 85 iz 1982. godine, broj 90 iz 1983. godine, broj 93 iz 1984. godine.

Tel: 036/321-377 lokal 104
Osobe za kontakt:
Emilija Dimovska i Jasna Obradović
Bibliotekari Zavičajnog odeljenja



LIKOVNA KOLONIJA „STUDENICA 2006”
Učestvuje petnaest slikara

   Prošle srede, na Svetog Iliju, u Savinoj trpezariji manastira Studenice svečano je otvorena tradicionalna likovna kolonija. Ove godine u hotelu ,,Studenica" radiće petnaest poznatih slikara, među kojima i dvoje Kraljevčana. Doći će i umetnici iz Japana, Rusije, Danske i Bugarske. Za sve njih će biti priređeni izleti do isposnice Svetog Save i manastira Đurđevih Stupova, Gradca i Sopoćana. Kolonija ,,Studenica 2006" biće zatvorena idućeg petka izložbom urađenih slika.



KRALJEVAČKO KULTURNO LETO
Život počinje tamo gde se kopno završava

   U Kraljevu se, već četvrto leto, od poplave kiča, turbo-folka, sveopšte moralne i kulturne bede, umesto u depresiju i letargiju, ipak možete skloniti - na jedan splav. Ne Noje, već Borisav Pešić, na svom ,,Atosu”, pruža utočište onima koji su nusproizvodima civilizacije proterani iz glavne ulice i lokala u kojima su odrastali.
Uz muziku koja, kao u starim dobrim vremenima, stiže iz Londona i Njujorka, i posadu koja ima uredne certifikate iz obrazovanja duše, možete učestvovati u vaskrsenju srušenog i zaboravljenog sistema vrednosti. Bez koga ste - izgubljeni.
Ako niste privilegovani da leto provodite u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, ili možda trenutno aktuelnom Šapcu, onda je ,,Atos” jedino mesto na kome možete da budete u društvu muzičara, ove godine džyezera, čiji kvaliteti nadrastaju srpske kulturne prostore.
Tradiciju da svojim sugrađanima godišnje pokloni tri koncerta, Pešić nije izneverio ni ove godine.
Sredinom jula sezonu je otvorio Stjepko Gut, profesor na Džez akademiji u Gracu. Saradnja sa ovim vrhunskim muzičarem biće nastavljena i sledeće godine - džez festivalom koji će trajati nekoliko dana.
Krajem meseca na ,,Atosu” će svirati naši studenti sa Džez akademije u Gracu - Kraljevčanin Aleksandar Cvetković, sa drugovima iz Beograda, Kragujevca i Sarajeva.
Garancija onima koji se tvrdoglavo drže pravih vrednosti je i ugovor o saradnji za sledeću sezonu, koji je Pešić potpisao sa agencijom Brukner iz Beča, koja zastupa vodeće evropske bendove.
Zato, ako već niste, probajte da nađete svoje mesto na Pešićevoj barci. Sa nje ćete sigurno poneti više no što ste na nju doneli.

MALJOKOVIĆ U SUBOTU
Poznati saksofonista Jovan Maljoković, sa svojim orkestrom ,,Balkan salsa bend”, gostuje sutra uveče na ,,Atosu”. Na repertoaru su kompozicije klasičnog i etnodžeza. Solista je Ivana Kotov.
Koncert počinje u 21.00 čas.