Srbija na krvavom putu
Sećanje na vizionara i kreatora moderne, demokratske Srbije
Podsticaj većoj zaštiti poljoprivrednih gazdinstava
Jedni rade, drugi štrajkuju, a svi pregovaraju
Za „kuću snova” sve na jednom mestu
Humane žene donele veliku pomoć, ali i još veću nadu...
Kovači lažnih diploma i njihovi nosioci
„Sistemski, a ne krivično-pravni problem”
Vukovići dobili kuću
Umetnost, kultura, obrazovanje
Sport: odbojka, košarka, fudbal

PODSEĆANJE - piše Ivan Rajović
Srbija na krvavom putu

   • Ovaj tekst je objavljen pre četiri godine u “Ibarskim novostima”, povodom atentata na Zorana Đinđića, a potom i u knjizi “Zabeleške iz bezumlja”, i na svojevrstan način govori o tome kako se u Srbiji, protokom godina, vrlo malo toga, ili gotovo ništa, ne menja

   Podmuklo, mučki, kukavički, ali smišljeno i organizovano, ubijen je srpski premijer Zoran Đinđić. U trenutku kada su obrisi kakve-takve demokratije u Srbiji tek počeli da se naziru, ubijen je jedan od tvoraca nove Srbije i najvećih boraca za demokratiju po svetskim standardima. Zoran Điđić, bar za života, a i posle toga, bio je voljen i poštovan, a bio je i osporavan, pa i omražen. Uostalom, i on sam je to znao i govorio, svestan činjenice, a i sopstvenog filozofskog pogleda na svet, da veliki reformator u ovakvoj Srbiji može ostati upamćen kao istorijska ličnost, ali teško da može biti omiljen. Nažalost, čini se da tek sada izlazi na videlo prava istina o ovom velikom borcu za demokratiju. A istina je da će Đinđić neosporno ostati upamćen kao jedna od grandioznih figura u pokušaju uvođenja demokratije na prostore gde se ta biljka teško prima i gde se uvek postavlja pitanje: nije li bilo kakav pokušaj da se ovde nešto promeni uzaludan i jalov trud? Drago mi je što sam ga poznavao i što smo jedno vreme ,,radili na istom poslu", tim pre što je bio čovek savremenih shvatanja, moderan, mladolik, energičan i predan ideji za koju se borio.
   Analizirajući situaciju, ako uopšte ima svrhe bilo šta analizirati u zemlji u kojoj ubijaju predsednika Vlade, lako se da zaključiti kako su pojedinci, koji su sticajem okolnosti i zarad ličnih interesa, počeli da se bave politikom na srpski način, shvatili da se radi o olakom poslu u kojem će mnogi unovčiti sebe same, legalizovati nelegalno otete pare i učvrstiti stečeni status. U svojoj zaslepljenosti privilegijama i zaglušenosti zveketom krvavog novca nisu uspevali, niti su hteli, da shvate kuda ide ova zemlja, uslovno rečeno demokratska, u čijem su stvaranju i mnogi od njih učestvovali, a znamo dobro zbog čega.
Svako ko je na ono što nam se događalo, i još nam se događa, gledao sa određene distance, nesputan stranačkim okovima i lišen brige za svoje bogatstvo u okruženju ponosnih siromaha i dostojanstvenih bednika, mogao je sa stoprocentnom sigurnošću da prognozira dešavanja koja će uslediti posle 5. oktobra 2000. godine, budući da već šestog nije učinjeno ono što je narod očekivao, a što je bilo neophodno. Nažalost, i oni čija je obaveza bila da posle petooktobarskih promena stvari dovedu u red više su se bavili samima sobom, izigravajući medijske pojave, zvezde Pink i BK televizije i takozvane žute štampe, nad čijim je uticajem trebalo i te kako da se zabrinu i zapitaju blagovremeno. Poneseni euforičnim osećanjem moći, vlasti, blagostanja i svega onoga što uz vlast ide, podrazumevajući funkcije i upotrebu podređenih u različite svrhe, mnogi su izgubili osećaj da žive u vremenu u kojem se, osim toga što su se oni domogli privilegija, malo toga promenilo. Zapravo, jeste. Podela vlasti i stečenog bogatstva i pored obostrano izražene želje, nije obavljena na najbolji mogući način, što je nove vlastodršce dovelo u vrlo neprijatan položaj. Zemlja u kojoj, kako tvrdi ministar policije, mafija ima više para i bolje naoružanje od državnih organ, zahteva posebnu brigu takozvanih političkih struktura. Ali, po logici ,,sad si tu gde jesi i uzmi šta možeš, jer sutra možda to nećeš biti u mogućnosti", pojedinci iz političkih struktura su se bavili uglavnom sticanjem para i poena koji bi ih na nekim sledećim izborima vinuli u sam vrh moći, vlasti i zadovoljili njihovu ruralno-balkansku sujetu, da ne kažem seljački primitivizam, što nema nikakve veze sa individualnim proizvođačima.
   Tako, tokom više od dve i po protekle godine, osim retkih i časnih izuzetaka, među kojima je bio i Zoran Đinđić, i nismo imali gotovo ništa od onoga što se očekivalo od novih predstavnika vlasti, osim njihovih banalnih, privatnih prepucavanja koja nisu išla dalje od tračarenja seoskih alapača.
U takvim okolnostima mnogo toga se previdelo, a verovatno da je i ponesenost pobedom nad Miloševićem i rušenjem poluvekovne diktature učinila svoje pa se, nažalost možda malo preuranjeno, ali sa najboljim namerama, izašlo sa konstatacijom da je ,,Srbija na dobrom putu". I ma koliko ova sintagma delovala ohrabrujuće, optimistički i ne znam kako još, tek sada se vidi kolika je razlika između činjeničnog i željenog stanja.
Valjda je tek sada svima postalo jasno gde i u kakvoj zemlji živimo, a na šta je baš u ovom uglu bezbroj puta ukazivano sa izuzetnom svešću o posledicama takve slobode govora. Uzalud, naravno. Trebalo je da prvi čovek u Republici bude ubijen u atentatu, pa da se organizujemo i uvedemo vanredne mere i najavimo hajku na osvedočene zlikovce, za koje se odavno zna ko su, gde su, šta rade i sve što je o nekome potrebno znati, a što je trebalo učiniti odmah posle takozvane demokratske revolucije. Ovako, sa dužnim poštovanjem prema pokojnom premijeru, logično se postavlja pitanje: zbog čega je stradao i za šta se borio, mada se to i te kako zna.
   Zapravo, valjda su sada svi shvatili da mi nismo kao sav ostali svet, da smo nešto drugačije sazdani i vaspitavani i da već više od dve godine živimo u nekakvoj demokratiji koja ne samo da nema državna obeležja, već nema ni bilo kakve civilizacijske, etičke i mnoge druge principe, ma koliko se pojedinci trudili da nas ubede u suprotno. Zemlja bez bilo kakvih pravila u kojoj najprimitivniji primerci, poznati i prepoznatljivi kao Budale, Manijaci, Prevare, Šiptari i ko zna kakve još nakazne kreature, ko zna kako stečenim parama vode glavnu reč naočigled svih onih koji bi to trebalo da sankcionišu, i nije nikakva zemlja. Zemlja u kojoj ratni profiteri i udovice pokojnih zločinaca žive kao prava aristokratija; zemlja u kojoj ološ ima status intelektualne elite; zemlja koja je, jednostavno rečeno, otpisana sa spiskova svih relativno normalnih nacija, a da to niko neće da prizna; zemlja u kojoj još niko nije našao za shodno da kaže šta je to nacionalni interes za opstanak ovog naroda, jednostavno i ne bi trebalo da postoji, ako uopšte i postoji u pravnom ili bilo kakvom drugom civilizacijskom smislu. Zapravo, stiče se utisak da je mnogima, a zna se ko su ti mnogi, u interesu da bude ovako kako je, kako bismo, valjda, sami sebi došli glave. Ukoliko se nešto pod hitno ne učini, taj dan neće biti tako daleko. Zato bi trebalo znati da u ovoj zemlji nema više visokoparne političke mudrosti pojednih umišljenih liderčića minornih stranaka. Postoji samo zajednički interes da opstanemo, ili nas neće biti što, uostalom, nikoga neće silno uzbuditi, niti ražalostiti. Možda jedino one koji su izgubili vlast pa sada, uz pomoć pomenute ,,elite" svojih vrlih izvršilaca, rade na tome da se vrate, a aktuelna vlast se boji revanšizma, i neke od onih koji su svih ovih godina organizovano radili na ,,bezbednosti" države, a danas deluju kao samostalna interesna organizacija. Uostalom, sve se zna, a ono što nam nedostaje jesu dela, malo hrabrosti i mnogo izgubljenog poverenja jednih u druge, a za dobrobit svih nas koji mislimo dobro ovoj zemlji i samima sebi. Srbija je, očigledno, na krvavom putu. Ali, možda je i to dobar put, ukoliko se na njegovom kraju ukaže ono što valjda svako normalan u ovoj zemlji želi, a to je, bar za sada, život primeren čoveku u ovom istorijskom razdoblju. Žalosno je što je cena za nešto takvo prevelika, za šta je potvrda i Đinđićeva, i ne samo njegova, pogibija. Ali oni koji su svoje živote uzidali u temelje nove srpske demokratije biće svakako upamćeni i slavljeni kao značajne ličnosti najnovije srpske istorije. A oni koji su na vlasti trebalo bi da učine sve kako bi Zoran Điđić bio poslednja žrtva borbe za demokratiju. Uostalom, svako je valjda postao svestan da njegov život ovde, i u dojučerašnjim okolnostima, više nema nikakvu vrednost, niti smisao. Možda je baš zato Srbija posle atentata na Đinđića na krvavom, ali dobrom putu. Ali, zato bi trebalo tražiti nalogodavce, a ne samo izvršitelje. I da se ne lažemo, mala je ovo zemlja, a svi mi dobro znamo ko smo i kakvi smo, a takvi smo da malo njih može da ispašta zbog nevinosti. To je nama naša borba dala, kako bi to lepo rekli neki bivši ideolozi koji su i zaslužni što nam je ovako kako je jer, kad se malo bolje pogleda, ipak je ovo divan narod sa brojnim izrodima koji mu kvare prosek.

ŠTA KRALJEVČANI, POSLE ČETIRI GODINE, MISLE O DR ZORANU ĐINĐIĆU?

Predrag Nikolić (46), radnik
Nedostaju nam takvi ljudi
Mnogo brzo smo zaboravili redove, inflaciju i totalnu besparicu. Sa Đinđićem je počelo sve da se menja. Sada možemo da kupimo kućne aparate o kojima smo mogli samo da maštamo, ali i dalje maštamo o nekim stvarima koje bismo imali da nije bilo tog atentata, da mu je stvarno pružena prilika da nas izvuče iz blata. I ovako nešto ide nabolje, ali mnogo sporije, jer niko nema petlju da na sebe preuzme rizik.
Đinđić nije bio čovek koji bi se uljuljkao u delimičan uspeh, bio je spreman da ide do kraja. Strašno je što su se, posle svega, i oni koji su imali hrabrosti da prave promene povukli, plašeći se da ne prođu na isti način. Niko neće da štrči. Nažalost, njegovu želju, spremnost i snagu ne možemo da poistovetimo ni sa jednom strankom. Nedostaju im takvi ljudi, a nedostaju i nama.

Milan Đurić (41), radnik
Retko sposoban političar
Đinđić je bio hrabar čovek. Uradio je nešto što drugi nisu smeli. Do sada bi mnoga pitanja bila rešena da je on imao priliku da ih rešava. Ustav bi odavno bio donet, pitanje Haga rešeno, Kosovo takođe na ovaj ili onaj način, ali sam siguran da bismo bolje prošli nego što će to sada da bude. Započeo je reforme koje ovi ne umeju da privedu kraju ili ne žele da oni budu ti koje će istorija da proziva.
Đinđić je bio retko elokventan i sposoban političar i Srbija je gubitkom njega unazađena za 10-15 godina. Njegovo školovanje u Nemačkoj više puta je isticano kao nešto loše. Naprotiv, mislim da je to bilo dobro. U demokratskim zemljama može da se uči o demokratiji. Na kraju krajeva, veći broj Srba je hteo da se odseli baš u tu Nemačku, da tamo živi i radi.
Đinđić je bio spreman da povuče nepopularne poteze koji se na kraju isplate. Bio nam je jedina nada za bolje sutra. Nema političkog naslednika, jer svi žele da imaju podršku u narodu zbog nekih sledećih i opet sledećih izbora. On nije tražio, on je pružao nešto bolje, očito po mnogo visokoj ceni.

Milan Vukićević (61), penzioner
Silom došao, silom otišao
Đinđić je imao veliku želju da vlada, pa je krenuo od svoje stranke. Da se bar tu zaustavio! Sa načinom realizacije politike za koju se Đinđić zalagao, ja se, kao neutralan, odnosno čovek koji se ne bavi politikom, nikada ne mogu složiti. Nisam čuo da se u nekoj susednoj zemlji neki opozicioni političar zalagao protiv svoje zemlje, kao naši do 2000. godine. A onda je sve izašlo na videlo. Svi lideri partija su postajali predsenici Vlade, potpredsednici i ministri - dokaz da su u pitanju lični interes i borba za vlast, borba za bogaćenje. Od Đinđića se nisam nadao ničemu dobrom, nije birao sredstva da bi ostvario cilj. I kada je Srbija trebala da krene putem razvoja, zbog njegove želje, vraćeni smo još više nazad.
Dolaskom Đinđića na vlast Srbija je prestala da bude bilo kakav faktor na Balkanu, a da ne pričamo o Evropi. Srbija je postala puki izvršilac tuđih zahteva i prohteva. U ekonomskom smislu, politika Zorana Đinđića za mene je bila neprihvatljiva. Ne samo da nije pokrenuo privredu, već je i ono malo preduzeća što je radilo uspeo da uspava. Svu ekonomnsku pomoć koja je stizala iz sveta usmeravao je na potrošnju, a ne na pokretanje privrede. Umesto da se krene u privatizaciju, izvršena je rasprodaja i hiljade radnika je ostalo na ulici.
Njegova politika je više štete nanela Srbiji nego sankcije i bombardovanje.

Nada Čaliganović (50), službenik
Nema ko da realizuje njegove ideje
Ne umem da pronađem reči, a da nešto ne izostavim. Zoran Đinđić je bio dobar čovek, moderan političar sa kojim bismo danas verovatno bili na pragu Evropske unije. Sve ono što danas mnogi pokušavaju, ono što je on započeo i one ideje koje je imao - to niko neće moći da realizuje.
Da je on živ, već bismo pregovarali sa Evropskom unijom, zatvarali pitanje Haga, a kada je reč o sudbini Kosova, uz našu zemlju ne bi stajala samo Rusija, a o finansijama da i ne govorim. Bili bismo moderna evropska država. Živeli smo u mrklom mraku, uz njega se pojavilo jedno svetlo ka kome smo počeli da se krećemo, a onda, opet mrak.

Nenad Drašković (58), radnik
Njegova politika nije donela dobro
Đinđićevo pojavljivanje u našoj politici nije donelo dobre stvari. Učinio je veliku uslugu ljudima koji su kupili našu zemlju odnosno naše firme. Mnogo nas sumnja u poreklo novca tih ljudi koji navodno ulažu u privredu. Jednom smo izašli iz kapitalizma i nije nam potreban neko da nas tamo vraća, ako već ne ume da nas povede dalje. To, naravno, ne opravdava ni njegovo, ni bilo čije ubistvo, ali mislim da bi za sve nas bilo bolje, pa i za njega samog, da se nije ni pojavljivao. Pre njega smo skoro svi bili zaposleni, a sada retko ko može da se pohvali da je u stalnom radnom odnosu i da ne strepi za svoj posao.
Izgubljene su neke životne vrednosti kojima smo mogli da učimo našu decu i kojima su učili nas. Sada je jedina vrednost novac. To je politika Zapada, koja nama nije bila svojstvena. Ovde su se poštovale druge vrednosti, dok takozvane demokrate nisu došle, sa njim na čelu. Možda to i nije loša vizija nekog društva, ali ne ovog našeg, ne ovog u kome mi treba da živimo. Nekada smo bili među najnaprednijim zemljama, a sada smo u rangu sa Albanijom.
Tako, prosudite koliko je to ,,napredak".

Dragana Mandić (37), nezaposlena
Više su ga cenili u svetu
Đinđić je bio čovek sa odličnim planovima i vizijama našeg društva. Nažalost, manjem broju ljudi to nije odgovaralo, pa su morali da ga zaustave, na bilo koji način, da ne bi izgubili ono do čega su veoma lako došli. Kada se pojavi čovek kao što je on i počne da kida mnoge čudne i manje čudne veze, kada neki ljudi počnu da pucaju po šavovima, moraju da zaštite sebe tako što će njega da uklone, bez obzira što najveću cenu plaća nekoliko miliona Srba. Da je ostao među nama, u ovom trenutku Hrvatska sigurno ne bi bila ispred nas i bliža Evropi.
Bio je cenjen u svetu, više nego u svojoj zemlji. Mi danas takvih nemamo. Neko kao Đinđić bi do sada reforme priveo kraju, ali nikada nećemo tačno znati kako bi bilo. A možda ga baš zato što je ubijen usred velikog zalaganja za dobrobit ovog naroda veličamo, jer nismo stigli da upoznamo njegove loše strane. Sada možemo samo da nagađamo, svako po svom opredeljenju.

Sretenka Veljković (42), radnik
On je bio nada
Pre dolaska Đinđića na vlast mislila sam - nije bitno ko će doći, bitno je samo da onaj ode, jer ne može jedan čovek sam da učini toliko dobra koliko jedan može zla. Vrlo brzo se probudila nada da Đinđić može mnogo. Verovala sam da će se sve promeniti i da će zaista biti bolje. Posle njegove smrti tešila sam se mišlju da je točak pokrenut, da ne može nazad, da će ipak biti bolje. Danas, plašim se, moje nade se gase.
Ne vidim na političkoj sceni Srbije osobu kojoj bi verovali ne samo građani Srbije, već i strani lideri u čijoj smo milosti (nemilosti) već duže vreme.

OBELEŽENA ČETVRTA GODIŠNJICA OD UBISTVA DR ZORANA ĐINĐIĆA, PREMIJERA SRBIJE I PREDSEDNIKA DEMOKRATSKE STRANKE - piše Slobodan Rajić
Sećanje na vizionara i kreatora moderne, demokratske Srbije

   U Beogradu i čitavoj Srbiji, u ponedeljak, 12. marta, polaganjem venaca na grob u Aleji velikana i ispred zgrade Vlade gde je ubijen u atentatu, pres konferencijama i prigodnim tekstovima u štampi i RTV emisijama i na druge načine obeležena je četvrta godišnjica od tragičnog ubistva dr Zorana Đinđića, premijera Srbije i predsednika Demokratske stranke. Dr Zoran Đinđić ubijen je u atentatu 12. marta 2003. godine ispred zgrade Vlade Republike Srbije. Posle toga uvedeno je vanredno stanje u Republici, organizovana akcija „Sablja” i započelo suđenje njegovim ubicama iz Zemunskog klana, koje i danas traje i, prema najavama, uskoro treba da bude okončano.
Ovaj tragičan datum u novijoj srpskoj istoriji obeležen je i u Kraljevu, gde je Zoran Đinđić bio čest gost u vreme borbi za demokratske promene i za modernu Srbiju, ali i posle petooktobarskih promena, kao premijer Srbije i predsednik Demokratske stranke. Četvorogodišnjica Đinđićeve tragične smrti u Kraljevu obeležena je parastosom u hramu Svetog Save, konferencijom za novinare Kluba Demokratske omladine Kraljevo, Regionalnog centra građanske akcije „Lingva” i Opštinskog odbora Liberalno demokratske stranke Kraljevo, dokumentarnim filmom na TV Kraljevo o životu i delu Zorana Đinđića pod nazivom „Ako Srbija stane” i deljenjem informativno- propagandnog materijala DS, LDP i nevladinih organizacija sa Zoranovim porukama i vizijama građanima na ulicama i trgovima.
Jedan broj Kraljevčana, pre svega narodnih poslanika i funkcionera najviših organa i tela Demokratske stranke, učestvovao je i u pomenima i drugim događajima povodom godišnjice smrti Zorana Đinđića koji su održani u glavnom gradu Srbije.

Zoranove vizije i poruke
• „Naša parola je: postati ravnopravni deo sveta, da naša deca i unuci imaju svoju budućnost, kako je ne bi tražili u drugim zemljama“.
• „Od drugih se razlikujem po tome što želim da promenim svet u Srbiji, dok intelektualci razmatraju i analiziraju, pušeći cigarete i gunđajući“.
• „Život je, naročito u poslu i u politici, stalni proces donošenja odluka i preuzimanja odgovornosti. Tražim da ljudi budu „za“ i „protiv“.
• „Nevažno je da li je neko malo na ovu ili onu stranu; ako je stručan, ako je pošten, ako je vredan i ako može da uradi konkretan posao - dragocen mi je“.
• „Ne možete da suzbijete požar a da se ne opečete, ne možete da suzbijete poplavu a da se ne pokvasite i ne možete da se borite sa organizovanim kriminalom a da vam ne prete“.
• „Voleo bih da se i u našoj zemlji 24 sata nešto dešava, da nema spavanja, da se stalno neke stvari rade“.
• „Možda ćemo po pitanju Haga ponovo doći u situaciju da biramo - da li idemo svojim putem u pustinju ili u Evropu? Ja sam za Evropu“.
• „Moto koji me vuče napred je „Nikada se ne predaj“. Ako kreneš u preticanje, dodaj gas. Radi ono što smatraš da je ispravno, ne ono što će većina da podrži“.
• „Ja ne želim da vučem kola iz blata, a da posle toga budem kriv što je neko seo na ta kola i koči“.
• „Moj prioritet je da uklonim sve prepreke koje vode ka ubrzanom vraćanju zemlje u Evropu, ne razmišljajući da li su te prepreke na opravdan ili neopravdan način postavljene“.
• „ Da naši ljudi ne bi odlazili u svet, potrebno je da svet dovedemo u zemlju“.
• „Želimo modernu Srbiju koja će se takmičiti sa drugima i imati glavnu ulogu na Balkanu, u kojoj će biti malo trutova, a mnogo radilica“.
• „Moramo kao narod da odrastemo i kao ljudi da prihvatimo cenu tog odrastanja“.
- „Ako skuvate ribe iz akvarijuma, dobićete riblju čorbu. Ribe iz čorbe ne možete da vratite u akvarijum. To je istorija“.
- „Još uvek nismo srušili most koji nas povezuje sa katastrofalnom prošlošću, još uvek je moguć pad unazad. Balkan je još uvek pun razornih potencijala“.
- „Nema više spavanja. Vreme je za akciju. Spavaćete kada odete u penziju“.
- „U svakoj zemlji ima korova, samo se u Srbiji korov zaliva“.

KONFERENCIJA ZA NOVINARE KLUBA DEMOKRATSKE OMLADINE KRALJEVO
„Sledićemo i realizovati Zoranovu viziju”

   Klub Demokratske omladine Kraljevo organizovao je povodom četvrte godišnjice od ubistva dr Zorana Đinđića konferenciju za novinare u ponedeljak, 12. marta, u prostorijama Demokratske stranke u Kraljevu. Pres konferencija je počela tačno u 12.30 časova da bi se na simboličan način obeležio taj tragični događaj koji se desio ispred zgrade Vlade Srbije u Beogradu u isto vreme pre četiri godine. Odnos članova Demokratske omladine prema idejama i vizijama dr Zorana Đinđića na pres konferenciji je izneo Luka Petronijević, predsednik Kluba Demokratske omladine u Kraljevu, koji je tom prilikom istakao:
- Na ovaj način želimo da kažemo da će Demokratska omladina u potpunosti nastaviti da sledi Zoranovu viziju. Zoran je znao da je Srbija „mrtvo more” i da će u ovoj zemlji morati mnogo da se radi i da će biti puno situacija u kojima će biti teško i bolno. Bezbroj puta se našao pred hamletovskim pitanjem „Biti, ili ne biti”, odnosno „Otići, ili ostati”. Međutim, Zoran je verovao u smisao borbe, verovao je u sebe i potencijale koje ljudi imaju u sebi, koji se nalaze u svakom članu našeg društva. Verovao je da će Srbija biti srećnija ako ljudi promene način razmišljanja, ako se promeni mentalitet kod naših ljudi, ako svi budu više radili, ako se budu više trudili, ako budu više učili i svakog dana se budu menjali nabolje - da će i Srbija biti naprednija i bolja. Klub Demokratske omladine Kraljevo ima jedan od najvažnijih zadataka - da sledi Zoranovu viziju srećnije Srbije i da okupi što više mladih ljudi koji će ići demokratskim putem koji je on trasirao. Na taj način ćemo težiti boljoj i lepšoj Srbiji. Kroz takav svakodnevni marljiv rad i moderan način na koji Klub Demokratske omladine bude funkcionisao slediće se Zoranova vizija, koja će tako uvek biti prisutna među mladim ljudima. Zoran je imao jaku viziju i bio čovek sa puno energije koju su mladi ljudi u sebi prepoznavali i na taj način u njemu videli pravog lidera. Mi ćemo se truditi da tu Zoranovu viziju i ideje što više pratimo i da što više mladih ljudi uključimo u njihovu realizaciju.

KONFERENCIJA ZA MEDIJE KRALJEVAČKE „LINGVE”
„Borac za modernu i prosvećenu Srbiju”

   Na pres konferenciji Regionalnog centra građanske akcije „Lingva”, koja je povodom četvrte godišnjice od ubistva dr Zorana Đinđića, prvog demokratskog premijera Srbije, održana 12. marta na Trgu srpskih ratnika u Kraljevu, rečeno je da se „politička situacija u Srbiji dramatično promenila od tog tragičnog događaja, uz ocenu da vladajuća politička elita gura Srbiju ka retrogradnom procesu koji nas izoluje od modernog sveta”.
   - Zoran Đinđić nije bio samo političar, nego i čovek koji je razvijao ideju moderne Srbije, ideju koja je uzdigla civilizaciju Zapada iz tame srednjeg veka, ideju za koju se nadamo da će izvući Srbiju iz tame totalitarizma u jedan novi prosvećeni poredak, poredak modernih evropskih zemalja - istakao je tom prilikom Milan Vučetić, programski asistent „Lingve”.
   „Lingva” će i dalje svojim aktivnostima, kako je rečeno, pokušavati da utiče na širenje građanskog aktivizma u Srbiji, sa ciljem da se ubrza započeti, ali trenutno zaustavljeni proces reformi koje je trasirao dr Zoran Đinđić, a čiji je osnovni cilj bio demokratizacija društva. Aktivisti „Lingve” ovim povodom razgovarali su i sa građanima Kraljeva i delili im pisane materijale sa tekstovima i porukama dr Zorana Đinđića i mišljenjima, ocenama i drugim tekstovima sa foruma „Zamisli Srbiju”.

TRIBINA NA BEOGRADSKOM PRAVNOM FAKULTETU
Đinđić izgubio medijski rat

   Novinar Dragan Bujošević ocenio je da je Zoran Đinđić, posle petog oktobra 2000. godine, ,,izgubio medijski rat sa Vojislavom Koštunicom" i da bi šanse da bude ubijen bile mnogo manje da taj rat Đinđić nije izgubio.
- Đinđić nije držao medije pod svojom kontrolom, nije postavljao svoje ljude na glavna mesta u ključnim medijima, kao što su RTS ili ,,Politika”, niti je kreirao medijske afere - rekao je Bujošević na tribini koju je o Zoranu Đinđiću na Pravnom fakultetu organizovao Evropski studentski forum.
Bujošević je podsetio na aferu o tobožnjem prisluškivanju predsednika SRJ, kao i aferu o ubistvu bivšeg radnika DB koji je, navodno, u Koštuničin kabinet donosio dokaze o ,,sprezi mafije i Đinđićeve Vlade".
- Posle izbora Koštuničine Vlade 2004. godine mediji u Srbiji su većinom postali aparat aktuelne vlasti. Tako sad imamo u medijima priču o navodnoj podeli odgovornosti u novoj Vladi ili šestom principu, što smo u Miloševićevo vreme zvali krađom glasova - naglasio je Bujošević.
Zastupnik porodice Đinđić, advokat Rajko Danilović, rekao je da suđenje za ubistvo premijera predugo traje zbog opstrukcije nekih organa vlasti i advokatskog tima odbrane, ali da to, prema njegovoj oceni, neće bitno uticati na proces.
- U ovom slučaju nema ništa sporno, jasno je sve, od istrage, preko izvođenja dokaza i iskaza svedoka. Ne verujem da će se sud baviti našim zahtevom za ispitivanje političke pozadine ubistva premijera. To će verovatno ostati istoričarima - rekao je Danilović.
Studenti su Danilovića prekinuli burnim aplauzom kada je optužene za ubistvo Zorana Đinđića nazvao ,,onim šljamom koji sedi na optuženičkoj klupi”.

AKCIJA OMLADINE LDP KRALJEVO
„Volim Srbiju, govorim istinu”

   Omladina Liberalno demokratske stranke u Kraljevu, povodom četvrte godišnjice od smrti dr Zorana Đinđića, organizovala je prošlog utorka kampanju pod nazivom „12. mart obavezuje” i sa motom „Volim Srbiju, govorim istinu”, tokom koje su njeni članovi na Trgu srpskih ratnika građanima delili propagandni materijal o Zoranovom delu i njegovom ubistvu, ali i odnosu prema prošlosti, sadašnjosti i budućnosti Srbije.
   - Navršile su se četiri godine od ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića. On je govorio da je spreman da izgubi svoju popularnost da bi obezbedio podršku i pomoć međunarodne zajednice. Mi se vodimo motom „Volim Srbiju, govorim istinu”. Imamo utisak da političari u Srbiji jedino brinu o procentima u istraživanjima javnog mnjenja i zato govore ono u šta ni samo ne veruju. Pošto se danas sećamo premijera Đinđića, citirao bih još jednu njegovu izjavu: „Nisam došao na ovo mesto da bih bio popularan. Došao sam da obavim istorijski posao uvođenja reda u Srbiju, a taj prvi koji uvodi red uvek je nepopularan”. Zbog pokojnog premijera, ali i zbog odgovornosti prema građanima Srbije, mi govorimo istinu, a istina je da samo odlučna, dosledna i hrabra politička akcija može ispuniti težnje građana da žive u boljem, bogatijem, pravednijem i slobodnom društvu - istakao je Nikola Stefanović, predsednik omladine LDP Kraljevo.

ODLUKA O USLOVIMA REGRESIRANJA OSIGURANJA ŽIVOTINJA, USEVA I PLODOVA U 2007. GODINI - piše Slobodan Rajić
Podsticaj većoj zaštiti poljoprivrednih gazdinstava

   Na prošloj, 24. sednici Skupštine opštine Kraljevo, odbornici su usvojili Odluku o uslovima i načinu korišćenja sredstava za regresiranje osiguranja životinja, useva i plodova u 2007. godini. Cilj je da se, kako je i na sednici obrazloženo, izvlačeći pouke iz ranijeg perioda, kada su poljoprivrednici pogođeni elementarnim nepogodama, zbog toga što nisu osigurali svoja domaćinstva i imovinu, veoma teško ostvarivali nadoknadu štete, pa su opština i Republika iz sredstava budžetske rezerve i drugih budžetskih prihoda samo delimično pružali pomoć, i to ne samo u elementarnim nepogodama kao što su poplave, suša i grad ili bolesti domaćih životinja, već i usled klizišta i u drugim vidovima nepogoda, i to samo manjem broju najugroženijih poljoprivrednih domaćinstva. Davanje regresa za osiguranje zbog toga je pokušaj lokalne samouprave da svojim učešćem u troškovima osiguranja promeni navike poljoprivrednika i da podstakne da ubuduće obavezno osiguravaju domaćinstva i da eventualne štete pričinjene elementarnim nepogodama naplate od svojih osiguravajućih društava.
Prema tekstu novousvojene skupštinske Odluke, pravo na korišćenje sredstava za regresiranje osiguranja imaće samo fizička lica - nosioci poljoprivrednih gazdinstava sa područja opštine Kraljevo koja su registrovana, odnosno upisana u registar poljoprivrednih gazdinstava u skladu sa uredbom koja reguliše tu materiju. Odlukom je propisano da takvi registrovani nosioci poljoprivrednih gazdinstava imaju pravo na regres za osiguranje u iznosu od 30 odsto od visine premije osiguranja životinja i 50 odsto od visine premije osiguranja useva i plodova, u oba slučaja bez uračunatog poreza na dodatu vrednost. Pravo na korišćenje ovih sredstava za regresiranje imaju nosioci poljoprivrednog domaćinstva - fizička lica pod uslovom da su kod društva za osiguranje koje ima dozvolu nadležnog organa za obavljanje delatnosti osiguranja osigurali životinje od rizika koji su propisani uslovima osiguravajućih društava, odnosno useve i plodove od rizika umanjenja prinosa. Sredstva za ovu namenu, kako je obrazloženo, planirana su budžetom opštine Kraljevo za 2007. godinu.
Prema tekstu Odluke, zahtev za korišćenje sredstava regresiranja osiguranja registrovani poljoprivrednici moći će da podnose Odeljenju za privredu i finansije Opštinske uprave u Kraljevu do 30. juna 2007. godine na obrascu koji je propisalo ovo Odeljenje. Uz popunjeni zahtev podnosilac takođe treba da priloži overenu fotokopiju polise osiguranja koju je izdalo društvo za osiguranje kod koga je osiguranje izvršeno, potvrdu o izvršenom plaćanju ukupne premije osiguranja, potvrdu o registraciji poljoprivrednog gazdinstva ili registracionu legitimaciju (overenu fotokopiju) i kopiju broja namenskog računa poljoprivrednog gazdinstva kod poslovne banke.
Odeljenje za privredu i finansije, posle utvrđivanja podataka iz zahteva i priloženih dokumenata potvrđuje tačnost podataka, vrši obračun i ispostavlja nalog za prenos sredstava regresa na namenski račun. Odlukom je takođe propisano da ovo Odeljenje najmanje jedanput godišnje podnosi izveštaj o realizaciji ove skupštinske Odluke izvršnom organu opštine Kraljevo.
Odluka stupa na snagu osmog dana od objavljivanja u „Službenom glasniku” opštine Kraljevo, i posle tog datuma poljoprivrednici će moći da podnose zahteve za regresiranje.

INICIJATIVA SAVETA ZA POLJOPRIVREDU OPŠTINE KRALJEVO - piše Slobodan Rajić
Servis za poljoprivredne proizvođače

   Na prošlonedeljnoj tribini, koja je pod nazivom „Sećanje na Zorana Đinđića” održana u „Lingva centru” u Kraljevu, dugogodišnji prijatelj pokojnog premijera Srbije, antropolog prof. dr Dušan Obradović, ukazao je na ogroman značaj Đinđićevog filozofskog učenja i dela na preporod naroda Srbije i Balkana u novijoj istoriji, na prelazu iz komunističkog totalitarizma u demokratski sistem vrednosti. Tribina je održana povodom četiri godine od ubistva dr Zorana Đinđića, 12. marta 2003. godine. Prof. Dušan Obradović je posle prikazivanja dokumentarnog filma „Ako Srbija stane” i opširnog izlaganja odgovarao i na pitanja prisutnih.
   - Čovek se gleda kroz delo, a ne samo kroz elementarnu biografiju. Smatram da je danas sve više onih koji izvlače „sokove” iz velikih životnih dela Zorana Đinđića. Sećam se kada je Zoran u časopisu „Teorija” u in memoriam-u svom pokojnom profesoru Milanu Kovačeviću to sam izrekao: „Biografija čoveka je delo koje je ostvario”. Nadam zbog toga se da ćemo jednom novom vrstom aktivizma, promenom toka svesti i stvaranjem novog obrasca ponašanja uspeti da realizujemo onu viziju koju je pokojni premijer i obnovitelj Demokratske stranke pokazivao. Upravo na ovakvim tribinama koje organizujemo po čitavoj Srbiji, podsećanjem pre svega mladih na ono što je Zoran govorio i činio, što je za Srbiju uradio, uticaćemo na vraćanje i stvaranje jedne nove energije za demokratske promene. Jer, Zorana su ubili taj naš duh palanke, spletka, mržnja, bolest i patologija jednog vremena, a samo promenama takve svesti i nperaktivna!?”

JENJAVA ŠTRAJK U “MAGNOHROMU” - piše Slobodan Rajić
Jedni rade, drugi štrajkuju, a svi pregovaraju

   • Posle pune dve sedmice štrajkovanja, protestnih šetnji i pregovaranja, štrajk polako jenjava. Od ukupno 2.200 zaposlenih, stotinak radnika Fabrike STVO vratilo se na posao, ostali se kolebaju

   Posle razgovora u ponedeljak sa Džaganadamom Guntupalijem, izvršnim direktorom indijske kompanije ,,Global stil holdings”, koja je lane kupila ,,Magnohrom”, na svoja radna mesta vratilo se stotinak radnika Fabrike smolom i terom vezanih opeka, od ukupno 2.200 zaposlenih u najvećem kraljevačkom kolektivu.
   Izvršni direktor je radnicima obećao da će februarska zarada biti isplaćena do 25. marta, a sve naredne - prema kolektivnom ugovoru. Štrajkačima je obećano i da će već ovih dana svim radnicima sa 26 ,,propuštenih” meseci biti povezan radni staž, kao i da će sva druga radnička potraživanja, kao što su zarade po socijalnom programu i regres, postupno rešavati pregovorima koji se nastavljaju.
   Ovakva ,,ponuda” pokolebala je i štrajkače iz drugih fabrika i rudnika u sastavu ,,Magnohroma” koji, tražeći čvršće garancije, još štrajkuju, ali i pregovaraju sa vlasnikom.
   U međuvremenu, u ,,Magnohromu” su u ponedeljak, radi provere poštovanja kupoprodajnog ugovora sa ,,Global stil holdingsom”, boravili i predstavnici Agencije za privatizaciju, ali se bar za sada nisu ni o čemu izjašnjavali.

U UTORAK, 20. MARTA, OKRUGLI STO U KRALJEVU
„Hendikep je pitanje ljudskih prava”

   Udruženje studenata sa hendikepom iz Beograda i Dečji klub bez diskriminacije „Vera, nada, ljubav” održaće u utorak, 20. marta, u sali Skupštine opštine u Kraljevu, sa početkom u 13 sati, okrugli sto pod nazivom „Hendikep je pitanje ljudskih prava”. Na okruglom stolu će biti predstavljeni rezultati istraživanja koje je rađeno među osobama sa hendikepom, organizacijama za zaštitu ljudskih prava, organizacijama osoba sa hendikepom i centrima za socijalni rad u Srbiji i Crnoj Gori.

REAGOVANJE NOVE SRBIJE
Pamtiće se samo dela

   Povodom izjave bivšeg opštinskog menadžera Jovana Nešovića, Opštinski odbor Nove Srbije u Kraljevu oglasio se saopštenjem, u kome se, između ostalog, kaže:
,,...Slažemo se sa gospodinom Nešovićem da su asfaltirani putevi u Kraljevu, ali zahvaljujući Novoj Srbiji i kada je na čelo grada došao dr Miloš Babić. Sve što smo obećali to ispunjavamo, a posebno smo ponosni što smo pokrenuli rešavanje višedecenijskog problema izgradnjom mosta i obilaznice oko Kraljeva.
Tačno je, gospodine, da su pristupne saobraćajnice obećane i biće ih. Kao što je i most na Ibru tu, pred očima Kraljevčana, i tu laži nema.
Nova Srbija će ostati dosledna u poštovanju koalicionih sporazuma, u cilju ostvarivanja interesa građana Kraljeva. Nijedan pojedinac svojom sebičnošću ne može da naruši ono što je dogovoreno i narodu obećano.
Bilo je i pre Nešović Jovana i drugih Jovana, i svi su zaboravljeni. Most na Ibru će ostati. Ako se neko seti da je u vreme gradnje tog mosta predsednik opštine bio doktor Miloš Babić i da je u gradnji mosta učestvovala i Nova Srbija, biće nam drago...”
Nova Srbija, Opštinski odbor Kraljevo

OTVOREN NOVI POSLOVNI CENTAR „TRGOMEN-PV” U RATINI KOD KRALJEVA
Za „kuću snova” sve na jednom mestu

   U subotu, 10. marta, u Ratini je svečano otvoren novi poslovni centar „Trgomen - PV” istoimene kraljevačke kompanije. Na 50 hektara otvorenog i 16.000 kvadratnih metara zatvorenog poslovnog prostora ove kompanije posetioci će ubuduće moći da kupe sve što im je neophodno za izgradnju i uređenje stambenog prostora.
Kompanija „Trgomen - PV” postoji od 1990. godine i od male firme koja se bavila trgovinom prerasla je u kompaniju koja se bavi drvoprerađivačkom industrijom, proizvodnjom i trgovinom opreme za kupatila, nameštajem i građevinskom i poljoprivrednom mehanizacijom. Novootvoreni poslovni centar, kao novi korak u razvoju kompanije, danas je jedini u Srbiji ove vrste i kapaciteta u kojem se može nabaviti sve na jednom mestu, od inicijalnog projekta do gotovog poslovnog ili stambenog objekta.
- Želim da ohrabrim sugrađane da slobodno ulažu, da rade, da stvaraju, jer ako oni stvaraju, ako oni rade, imaće posla za sve nas i svi ćemo moći lepše da živimo - istakao je Predrag Mikić, vlasnik kompanije „Trgomen - PV”, na otvaranju novog poslovnog centra u Ratini.
U prisustvu zaposlenih u kompaniji i njihovih brojnih gostiju, novi poslovni centar u Ratini svečano je otvorio Tomislav Nikolić, zamenik predsednika Srpske radikalne stranke, dugogodišnji prijatelj vlasnika kompanije „Trgomen - PV”. On je izrazio nadu da će ovaj primer slediti i drugi preduzetnici i privrednici jer je otvaranjem ovog objekta zaposleno 130 Kraljevčana.
- Ovo je podizanje objekata i zapošljavanje novih ljudi bez dinara sa strane, bez dinara pomoći, bez dinara kredita, ali zato Peđa i Vesna rade dvadeset sati dnevno. Dok oni rade dvadeset sati dnevno, imaće valjda posla i za veliki broj Kraljevčana da rade osam sati dnevno - naglasio je tom prilikom Tomislav Nikolić.
Pored brojnih poslovnih partnera iz zemlje, svečanom otvaranju poslovnog centra prisustvovao je i veliki broj poslovnih prijatelja iz inostranstva sa kojima kompanija „Trgomen - PV“ uspešno sarađuje. Predstavnici kompanije „Keros keramika” iz Španije kažu da su ponosni na ovu saradnju i da je „Trgomen” glavni zastupnik ove kompanije za Srbiju.
- Mislim da je ovo jedan od najboljih projekata u Srbiji, jer od kada sam ja menadžer izvoza za Srbiju, nisam video bolji projekat. Vrlo je važno reći da nismo samo zbog posla ovde, već i zato što je gospodin Mikić i izuzetan čovek - rekao je Plamen Cenev, predstavnik španske kompanije „Keros keramika”.

POSLE REPORTAŽE U ,,IBARSKIM NOVOSTIMA” O MUKOTRPNOM ŽIVOTU TROČLANE PORODICE FILIPOVIĆ IZ ZASEOKA BUBANA KOD KRALJEVA - piše Mako Slavković
Humane žene donele veliku pomoć, ali i još veću nadu...

   • Dirnute pričom o neverovatno teškom životu šezdesetosmogodišnjeg Lazara, sedamdesetjednogodišnje Desanke i četrdesetšestogodišnjeg Milana Filipovića, tri plemenite žene iz Kraljeva samoinicijativno su posetile ovu porodicu i donele hranu, odeću, obuću, posteljinu i pribor za higijenu. Kad su, tom prilikom, Ankica Todorić, Snežana Karović i Slavica Radović uvidele da Filipovići nemaju ni vodu ni kupatilo, i kad su shvatile da oni ne primaju nadoknadu za kućnu negu, čvrsto su obećale da će pokucati na mnoga vrata da im to obezbede. U međuvremenu, dobrodušni čovek Miroslav Ilić, iz Kraljeva, obećao kompletan materijal za završetak kupatila

   Da se, ukratko, podsetimo priče, posle koje je, evo, stigla prva pomoć. Tročlana porodica Filipović, iz gotovačkog zaseoka Bubana, desetak kilometara od Kraljeva, decenijama živi u izuzetno lošim uslovima, i sa mesečnim ,,primanjima” od ukupno pet hiljada dinara. Što je najgore, svi su, godinama, teški bolesnici: otac je šlogiran i vezan za postelju, majka je astmatičar sa izraženim srčanim tegobama, sin je epileptičar sa psihofizičkim poremećajem, i niko od njih, zbog neupućenosti u zdravstveno-socijalnu proceduru, ne prima novčanu pomoć, u vidu kućne nege, predviđene za takve vrste bolesti.

KAD MUKA MUKU STIŽE
Sve dok nisu sagradili svoje konačište, Desanka i Lazar su živeli u sobi oronule kućice, koja je pripala jednom od njegove braće. Izdržavali su se od nadničenja. Ko pozove da se nešto fizički radi, eto njih. Gorak život. Kad im se rodio sin, dali su mu ime Milan, što jasno govori o njihovoj radosti. Nažalost, sirotinjska nevolja ne ide sama. Ko zna iz kojih razloga, Milan je počeo naglo da oboleva, i to teškim epileptičnim napadima, sa psihofizičkim poremećajem, što je za posledicu imalo dve odluke: da Desanka i Lazar dalje ne proširuju porodicu, a da se za Milana bore sve dok ima nade. Ni danas, posle skoro pedeset godina kakvog-takvog lečenja, Milan se nije oporavio. Naprotiv. Sa tom istinom već decenijama žive Desanka i Lazar. Zbog te istine, i mukotrpnog života, i oni su, već odavno, psihički i, naročito, fizički oboleli. Istina, Lazar je prilično dugo i uspešno radio kod privatnika, koji mu je, kasnije, u znak priznanja za zalaganje na poslu, mnogo pomogao prilikom izgradnje krova nad glavom. Nekako su opremili jednu sobu: dva kreveta, šporet, sto i dve-tri stolice. To je sve. Desanka je i dalje radila kao nadničarka, sve se nadajući nečem drugačijem, lepšem. Odjednom se sve srušilo. Lazar je naglo oboleo, i eno ga, leži, nepokretan. Desanku ,,drma” pritisak, srce joj je baš popustilo, i uz to, svakodnevno je guši astma. Sedamdeset jedna joj je godina. Fizički je potpuno onemoćala, tako da ni sa prirodnog izvora, udaljenog pedesetak metara, ne može da donese dva-tri litra vode. A Milan? Težak epileptičar, sa vidnim psihičko-fizičkim poremećajem. Ćuti, a kad ga ,,stigne” bolest, pada gde se zatekne. Tako je, eto, iako mnogo bolesna, Desanka primorana da brine o sebi, nepokretnom mužu i sinu epileptičaru. Da žive. A kako žive, od Lazareve mesečne penzije manje od četiri hiljade dinara, i od Milanove, takođe mesečne, vrlo skromne socijalne pomoći, malo veće od hiljadu dinara, to samo njihova duša zna. I pored toga, Desanka kaže:
- S obzirom na to da smo svi bolesni i gotovo nepokretni, volela bih kad bi neko pomogao da nam se uradi kupatilo, da imamo gde da se okupamo. E, da mi je to da doživim, čini mi se kao da bih se opet rodila! Molila bih i da nam se pomogne da dobijemo novčanu pomoć za kućnu negu. Vele da na to imamo pravo, jer smo, stvarno, i teško bolesni i nepokretni. Vidiš i sam.
Ovu dirljivu priču u našim novinama pročitale su tri prijateljice, žene dobre volje, pa su, naravno u svoje ime, krenule u posetu Filipovićima, noseći im pune torbe poklona, od hrane i odeće, do posteljine i sredstava za higijenu. Plemenite žene Ankica Todorić, Snežana Karović i Slavica Radović nisu krile tugu zbog svega što su zatekle u kući Filipovića. Nisu htele da se slikaju za novine, ali su obećale da će, samo kao ljudska bića, koja saosećaju sa tuđim mukama i nevoljama, učiniti sve da im, koliko-toliko, olakšaju život.
Rekle su da će pokucati na sva vrata, svuda gde je to potrebno, samo da se Filipovićima ostvari san i životna želja - da u kući imaju vodu i kupatilo. Obećale su, takođe, da će učiniti sve, ako za to postoji i najmanja zakonska mogućnost, a svi su izgledi da postoji, kako bi porodica Filipović dobila novčanu nadoknadu za kućnu negu.
Iskreno, pored toga što su Ankica, Snežana i Slavica donele veliku pomoć, one su sa sobom Filipovićima donele i još veću - nadu.
I upravo kad je ova priča bila u završnici, stigla nam je divna vest: Miroslav Ilić, plemeniti čovek iz Kraljeva, obećao je kompletan materijal za kupatilo. Preostalo je samo da se na licu mesta utvrde neophodni detalji s ovim u vezi. Što se nas tiče, sigurno nećemo propustiti priliku da upoznamo darodavca Ilića i da zabeležimo završetak kupatila.
Obećanja žena dobre volje, na sreću, već se obistinjuju...

ZAHTEVI SAVETA ROMSKE ZAJEDNICE U KRALJEVU
U očekivanju većeg razumevanja opštine

   Neuključivanje legitimnih predstavnika Roma u institucije lokalne samouprave u Kraljevu onemogućava rešavanje brojnih problema ove nacionalne manjine u kraljevačkoj optine - ocenili su prošle sedmice članovi Nacionalnog saveta Romske zajednice u Kraljevu.

Zbog toga Savet Romske zajednice traži da predsednik opštine dr Miloš Babić ispoštuje rezultate tih izbora i uvaži koordinatora za Kraljevo, Slavka Markovića, kojeg je legitimno, izbornom voljom, postavio Nacionalni savet Roma. Marković tvrdi da ignorisanje izbora ovog Saveta i njegovih zahteva zaustavlja rešavanje ozbiljnih problema kraljevačkih Roma kao što je uklanjanja divlje deponije iz romskog naselja, izgradnja kanalizacije, finansiranje školovanja romske dece, briga o zdravlju Roma i slično. Prema rečima članova Nacionalnog saveta Romske zajednice, u vezi sa tim na potezu je predsednik opštine Kraljevo.

- Ukoliko u roku od sedam dana ne primi kordinatora i Savet Romske zajednice, onda ćemo organizovati protest Roma, jer to nije naša volja, to sami Romi traže. Možete da odete u romsko naselje i da to čujete jer oni su jednostavno rekli: „Mi smo izabrali jednog predsednika i hoćemo da imamo jednog, ne treba nam sto - kaže Slavko Marković.

Prema njegovim rečima, do sada su upućeni brojni dopisi opštini, ali su ostali bez odgovora. Savet Romske zajednice, pored ostalog, traži i kancelariju za novopostavljenog koordinatora i deo sredstatava iz opštinskog budžeta, budući da su izabrani legalno kao predstavnici svoje nacionalne manjine.

RASELJENOJ PORODICI SA KOSMETA IZGORELA KUĆA
Krov čeka ljude dobre volje

   • Đemilju Gaši i njena dva sina nikako da zaobiđu nevolje - najpre su izbegli sa Kosova, a nedavno im je izgorela i kuća u Sirči u kojoj su pronašli svoj mir • Ima li na brojnim kraljevačkim gradilištima ,,otpada” da se pokrije kuća od svega dvadeset pet kvadrata?

   Đemilja Gaši je raseljena sa Kosova, iz Obilića, i poslednjih godina živela je u kućici u Sirči sa sinovima od 15 i tri godine. Kuću je dobila na korišćenje i počela da je otplaćuje. Sve nade da će ovde naći mir progutao je požar koji je 18. februara zadesio ovu porodicu. Đemilja i stariji sin zadobili su lakše opekotine, ali su izgoreli krov i sve u kući. U pomoć su pritekli UNHCR - sa pokućstvom, Crveni krst - sa garderobom i Centar za socijalni rad - sa 10.000 dinara. Đemilja moli za krov, a za ostalo, kaže, sama će se snaći.
- Za sve ću se sama snaći - i za novac i za hranu. Svima hvala na svemu, ali samo neka mi daju krov - kaže Đemilja.
Razumljiva je njena želja da bar okrovi kuću. Zbog bolesti dece, ona po svaku cenu želi da ih izvuče iz kolektivnog smeštaja. Izdržavaju se od socijalne pomoći, a Đemilja radi sa romskom decom, za šta dobija pet hiljada dinara.
- Bili smo vrlo srećni kada smo dobili ovu kuću. Želeli smo da što pre napustimo kolektivni smeštaj. Zbog loših uslova, deca su se stalno razboljevala. Samo se plašim da nas ne vrate tamo - rekla je Đemilja.
Stariji sin Robert je vrlo dobar đak u osmom razredu Osnovne škole ,,Jovo Kursula”. Njegova majka kaže da ga vole drugovi i nastavnici, koji su prikupili novac kako bi mu pomogli.
- Ovim putem želim da zahvalim učenicima, nastavnicima, direktoru i higijeničarkama Osnovne škole ,,Jovo Kursula”, koji su nam izašli u susret posle požara - dodaje Đemilja.
Veliku podršku Đemilji pruža prva komšinica Milka Tijanić, kod koje prespava ako je zatekne mrak u Sirči. Verujemo da ima još dobrih ljudi i da će se u gradu, u kome se toliko gradi, naći nekoliko greda i bar polovni crep za pokrivanje kućice od samo dvadeset pet kvadrata.

IZLOŽBA DOKUMENATA O STRADANjU SRBA NA KOSMETU
Kosovo i Metohija - istina

   U organizaciji Narodnog muzeja u Kraljevu, Muzeja žrtava genocida u Beogradu i Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica na Kosovu i Metohiji, u utorak je u Narodnom muzeju u Kraljevu otvorena izložba fotografija i dokumenata o 650 Srba i nealbanaca koji su nestali na Kosmetu 1998. i 1999. godine i o čijim sudbinama se ne zna ništa ni posle osam godina od NATO agresije na Srbiju.
   - Ova izložba je još jedan od mnogih dokaza stravične sudbine i stradanja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, koje su počinili šiptarski zlikovci pred očima međunarodne zajednice. Dok gledate ove slike, mi smo sa našim najmilijima. Oni su uvek sa nama, žive u našim srcima i verujemo da će se svi oni jednog dana vratiti, jer nada uvek živi i uvek postoji - rekla je koordinator kancelarije u Kraljevu Udruženja nestalih i kidnapovanih sa KiM Brankica Antić, ukazujući da je ova izložba još jedan pokušaj da se takozvanim mirovnim snagama i šiptarskoj zajednici pokaže želja da se sudbina nestalih definitivno reši.
   Inače, istovetna izložba doumenata i fotografija nestalih već je održana u Beogradu i Kragujevcu. Autor je istoričar Nenad Antonijević, a postavka će u Narodnom muzeju u Kraljevu trajati deset dana.

TOMO ZORIĆ, PORTPAROL SPECIJALNOG TUŽILAŠTVA:
Oduzeti imovinu stečenu kriminalom

   Portparol Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal Tomo Zorić rekao je na konferenciji za novinare da je potrebno promeniti zakon i uvesti posebnu finansijsku istragu za proveru legalnosti imovine, oduzimanje nelegalno stečene imovine i ne samo one koja je proistekla iz krivičnog dela za koje je osuđeno.
Zorić je objasnio da, pored krivičnog postupka, treba da postoji mogućnost da tužilac vodi finansijsku istragu i inicira građanski postupak, u kojem lice čija se imovina istražuje treba da dokaže da ju je legalno stekao, ako se utvrdi da postoji velika disproporcija između njegovih prihoda i imovine.
- Teret dokazivanje da li je imovina legalno stečena nije na tužiocu, već na tom licu - rekao je Zorić.
Potrebno je da postoje uslovi kako bi se na ovaj način ispitala nečija imovina - da se već vodi krivični postupak ili da postoji osnovana sumnja da je imovinu pribavio kriminalom, rekao je on.
U finansijskoj istrazi, kaže Zorić, proveravala se i imovina lica i kompanija za koje postoji indicija da je na njih osumnjičeni mogao da je prenese. Postoje posebni centri sastavljeni od tužilaca, policajaca i finansijskih, poreskih eksperata.
Osuđujuća presuda nije dovoljna, kaže Zorić, jer osuđeno lice može da upravlja preostalom imovinom stečenom kriminalom iz zatvora i tako nastavlja da se bavi nelegalnim aktivnostima, uključujući i skrivanje.
Prema rečima profesora Pravnog fakulteta Gorana Ilića, za borbu protiv organizovanog kriminala nije dovoljan svedok saradnik i prikriveni islednik, već i efikasno oduzimanje imovine vezane za kriminalne aktivnosti.
- Na Zapadu se ne oduzima samo imovina vezana za krivično delo za koje je neko lice osuđeno, već sva imovina koja se može vezati za njegovu kriminalnu aktivnost - rekao je Zorić.

KOMENTAR BEZ IKAKVOG POVODA - piše Ivan Rajović
Novoludaci i zbunjeni narod

   • Još, koliko do juče, i oni su bili vaši vrli sugrađani kojima ste se javljali na ulici ili ih bar registrovali kao takve, a onda su tiho nestali da bi završili tu, na neuropsihijatriji, daleko od svih onih koje su poštovali i voleli i sa kojima su živeli. Jer, kao što je poznato, ljudi se stide ludaka, pogotovu kada su to njihovi najbliži, pa tako jadni ludaci ostaju sami onda kada im je pomoć bližnjih najpotrebnija, za šta ih opet, u skladu sa bolešću, savršeno zabole patka

   Zvanična statistika kaže kako je svaki stoti građanin Srbije težak duševni bolesnik. O lakšim slučajevima ne postoji evidencija. Ne znam šta kažu statistike drugih zemalja, ali mi se čini, iz ličnog iskustva, da ovakva statistika nije dobra i da je broj sumasišavših po glavi relativno normalnih ovde znatno veći. I pored toga, siguran sam da broj ludaka nikada i nigde neće biti definitivno utvrđen. To je, pre svega, zato što niko baš ne voli da se hvali sopstvenim ludacima, a drugo - što je u modernom svetu razlika između ludih i normalnih do te mere mala i labava da gotovo i ne postoji. A sve su češće i situacije kada ono što je, koliko do juče, važilo za čisto ludilo, najednom postane in, u trendu ili, jednostavno rečeno, normalna stvar. Zbog svega onoga što smo mi preživeli, i još uvek preživljavamo, sasvim je logično da broj duševnih bolesnika ovde bude znatno veći, da bar svaki pedeseti sputan ludačkom košuljom i nakljukan jakim lekovima nosi teške bukagije vezan lancima za zid neke gluve sobe ili za te namene prilagođene pećine. Kao u filmovima koji opisuju rani srednji vek, kada je ludaka, takođe, bilo, ali u blažim oblicima i uglavnom je to bila posledica nasledne bolesti. Danas se na nasledno ludilo gotovo sasvim zaboravilo, skoro da ga i nema, ili se bar ne primećuje. To nasleđeno, očekivano ludilo, u porodicama gde su svi gotovo po pravilu ćaknuti, nikoga ne iznenađuje i ono se može smatrati skoro normalnim. Ti ludaci zapravo i jesu normalni, jer oni su, kako bi se to reklo, normalno ludi, i svaki drugi ishod bi bio nenormalan za okolinu, ako ste shvatili šta sam hteo da kažem.
Međutim, ono što je danas i ovde veoma prisutno je takozvano instant ludilo, ili ludilo na brzaka, kako se to stručno zove. Ne vidite nekoga više dana, budući da od njega nemate šta da pozajmite, da ga zavrnete ili na bilo koji drugi način iskoristite, i kad ga konačno vidite, na ulici, pijaci ili u parku, recimo, primetite najednom da je lik poludeo. Tek tako, nema čoveka, nema, i onda samo cap i poludi. Ili recimo odete slučajno, ili namerno, na Nervno i vidite na desetine poznatih likova hospitalizovanih od ove opake bolesti. Još, koliko do juče, i oni su bili vaši vrli sugrađani kojima ste se javljali na ulici ili ih bar registrovali kao takve, a onda su tiho nestali da bi završili tu, na neuropsihijatriji, daleko od svih onih koje su poštovali i voleli i sa kojima su živeli. Jer, kao što je poznato, ljudi se stide ludaka, pogotovu kada su to njihovi najbliži, pa tako jadni ludaci ostaju sami onda kada im je pomoć bližnjih najpotrebnija, za šta ih opet, u skladu sa bolešću, savršeno zabole patka.
No, pravi ludaci su opštepoznata stvar, i to nije ono o čemu sam hteo da govorim. Tema ovog komentara su zapravo ovi moderni - novoludaci, reklo bi se, kojih je iz dana u dan sve više i koji bukvalno prete da potpuno ovladaju dragom nam i još kako-tako umno držećom domovinom. Sankcije, ratovi, bombardovanje, strah, očaj, neizvesnost, tranzicija i sve ono što uz nju ide, samo su neki od faktora koji prosto podstiču bujanje ludila u ogromnim količinama. Pojedinci uspevaju da izbegnu ovakav ishod tako što se blagovremeno šlogiraju, dobiju infarkt ili moždani udar. Oni koje takva sreća zaobiđe uglavnom počnu da se bave politikom i, po pravilu, doguraju dosta visoko u zemlji gde nikoga nema da im kaže kako to zapravo nije to.
Primetio sam da se to novoludilo novoludih novoludaka uglavnom manifestuje tako što su skloni da čak i u stanjima gotovo potpune pomračenosti uma i neuračunljivosti sebi pribavljaju korist na tuđu štetu. To je valjda to tranziciono ludilo u kojem je svako sam sebi bitan i u kojem svako jedino gleda kako svoju guzicu da sačuva. Što bi, opet, tezu o ludilu moglo da stavi na ozbiljnu proveru. Takvom je ludaku vrlo teško reći da je lud, što on možda i nije, pogotovu zato što ovde više ne postoje mere kojima bi se mogao izmeriti stepen nečijeg ludila, njegova vrsta i progresija kojom će napredovati bar dok se njegov vlasnik ne dokopa neke fotelje. I tako, sve mi se čini da nekako prećutno, ili je to posledica bespomoćnosti, posmatramo šta se to oko nas događa, stapajući se sa sveopštim ludilom koje je postalo srpski brend i način života koji neki još zovu modernim. Ako se, opet, vratimo na konstataciju o tome šta smo sve preživeli, bilo bi logično izvući zaključak da onaj ko nije poludeo zaista nije ni bio normalan.
Prema tome, za očekivati je da broj duševnih bolesnika ovde i u dogledno vreme bude u stalnom porastu, što logično vuče posledicu da se oni mogu sretati svuda i na svakom mestu. Onaj ko je do juče bio relativno normalan, koliko sutra, kao što sam već rekao, može početi da pokazuje znake karakteristične za novoludilo. A sve to počinje blagim, pa sve izraženijim tikovima, preteranom govorljivošću, pa razgovorom sa samim sobom, učestalim dijarejama, posmatranjem sebe u ogledalu, držanjem govora u klozetu, sačekivanjem TV ekipe ,,Da pitamo narod", pa sve do prvog pojavljivanja na televiziji, posle čega je i učešće u političkom životu sasvim izvesno. Osim toga što jasno pokazuju znake nenormalnosti, ove osobe, što je vrlo zanimljivo, nikad ništa ne čine na svoju štetu, ali ni na dobrobit zajednice. I da nije sve ovo ovako kako jeste, i da nismo preživeli to što smo preživeli, moglo bi se pomisliti da pojedinci simuliraju određena psihička stanja da strogo kontrolisanim ludilom postignu zadati cilj. Nažalost, pažljivom posmatraču, ukoliko takvih još uvek ima, neće promaći činjenica da onih koji su koliko do juče važili za najbolje među nama - nigde nema. Šta nam to govori? To nam govori da su najgori, uz časne i retke izuzetke, zauzeli mesta najboljih u ovom periodu razvoja srpke države. Možda to tako mora, možda to i nije proizvod stresa, osiromašenog uranijuma i tranzicione groznice, možda je to neka politička strategija posle koje će nam svima biti mnogo, mnogo bolje. Nažalost, koliko god se trudio, ne mogu negde tamo na obzorju da ugledam boljitak koji nam predstoji. Biće ipak da ovo nije modni trend i da je ovo društvo ozbiljnio suočeno sa ozbiljnim duševnim bolesnicima koji su ga uzeli pod svoje.
A jednoga dana, kada svi budemo prešli sa one strane smisla, neće više biti nikoga ko će moći da opiše situaciju u kojoj se nalazimo. No, možda je tako i bolje. I ovo što sada imamao bolje je prećutati, bolje je mirno sedeti i čekati da vidimo šta će takozvana elita da uradi sa parama iznesenim iz zemlje, pošto je postalo očigledno da se u ovoj zemlji već decenijama sve vrti oko para i da su pare jedini smisao i besmisao svega kroz šta smo morali da prođemo. A ta priča oko para uvek je bila zaogrnuta nekim višim, patriotskim pobudama i razlozima kojima je kljukan lakoverni narod, koji nije imao ni za bensedine, koji su se, koliko mi je poznato, još pre petnaestak i više godina ovde dopremali i trošili na vagone. Za to vreme, oni koji nemaju facu ni za šljivovicu, pili su i piju viski i jedu kavijar. I kad sve to znamo, onda se logično postavlja pitanje ,,Ko je ovde zaista lud?”. Nemam pojma, ali sa sigurnošću mogu da tvrdim jedno - narod je vrlo zbunjen.

UMETNOST - KULTURA - OBRAZOVANJE

ODRŽAN PRVI SASTANAK ORGANIZATORA VELIKOG BALA MATURANATA - piše Ivan Rajović
U susret obaranju Ginisovog rekorda

   • I pored toga što se očekuje da Bal maturanata ove godine po masovnosti obori sopstveni rekord, u ovom trenutku se još ne zna koliko će se tačno učenika pojaviti na Trgu, ali se sa sigurnošću može reći kako je manifestacija zaživela meću kraljevačkim srednjoškolcima, njihovim roditeljima i građanima, da je, na neki način, već postala tradicionalna kulturna priredba

  Bal maturanata, veliki spektakl mladosti, pameti i lepote, ove godine, treći put, biće održan 18. maja na Trgu pred Milutinom. To je dogovoreno na sastanku predsednika Udruženja ,,Prijateljstvo za nova vremena" Hadži Momira Bakračevića sa direktorima srednjih škola sa teritorije kraljevačke opštine i predstavnikom KUD ,,Abrašević" Natašom Arsenijević, a ovom skupu je, u svojstvu glavnog pokrovitelja Velikog maturskog bala, prisustvovao i predsednik oštine dr Miloš Babić. Kao što je poznato, radi se o masovnoj priredbi u kojoj istovremeno učestvuju maturanti srednjih škola u velikom broju evropskih gradova, a Kraljevo je, za sada, jedini grad u Srbiji koji je uzeo učešće u ovom balu. Samim tim Kraljevo je, baš zahvaljujući sluhu i angažovanju ,,Prijateljstva za nova vremena", ušlo u Ginisovu knjigu rekorda, što je uspeh o kojem u turističkom, kulturnom i bilo kojem drugom afirmativnom smislu nema potrebe govoriti.
Što se predsednika opštine dr Miloša Babića tiče, on je, naglašavajući izuzetan značaj i svoju emotivnu vezanost za čitav ovaj posao, obećao maksimalnu pomoć u realizaciji bala.
Hadži Momir Bakračević, koji je idejni tvorac kraljevačkog Bala maturanata, najavio je da će u sklopu ovogodišnje manifestacije u Kraljevu boraviti delegacija parlamentaraca Zelene Gore predvođena prvim čo-vekom ovoga nekada bratskog grada. Očekuje se i prisustvo predstavnika nekih drugih, sada partnerskih gradova, što je samo jedna od aktivnosti koje spadaju u suštinu delovanja ,,Prija-teljstva za nova vremena".
I direktori kralje-vačkih srednjih škola su obećali da će se maksimalno potruditi kako bi sve pripreme za ovaj veliki događaj bile obavljene uspešno.



TRADICIONALNA SARADNJA DVA SRODNA DRUŠTVA
Kruševljani u Kraljevu

   Višegodišnja saradnja Društva za negovanje tradicija srpskog naroda „Jovo Kursula” u Kraljevu i Društva za negovanje istorijskih tradicija u Kruševcu nastavljena je i ove godine. Prošle subote, 10. marta, grupa od pedesetak članova kruševačkog Društva posetila je Kraljevo, gde im je najpre od prijatelja iz Društva „Jovo Kursula”, u galeriji „Maržik”, priređen svečani doček i održan zajednički sastanak, uz razmenu iskustava i dogovore o daljoj saradnji.

  Gosti iz Kruševca, u pratnji domaćina, zatim su položili cveće na Spomenik srpskim ratnicima 1912-1918. godine na centralnom gradskom trgu. Tokom boravka u Kraljevu Kruševljani su posetili i Konak „Vladika Nikolaj Velimirović”, spomenik poginulim borcima u ratovima 1991-1999. na Trgu Jovana Sarića, spomenik vojvodi Miliću Radoviću u krugu crkve Svete Trojice i razgledali Kraljevo, a zatim su otišli na izlet na Goč. Dogovoreno je da članovi kraljevačkog Društva „Jovo Kursula” uzvratnu posetu Društvu u Kruševcu upriliče 27. juna ove godine.



ODRŽANA IZBORNA SKUPŠTINA SRPSKOG KULTURNOG DRUŠTVA IZ MARIBORA - piše Ivan Rajović
Kraljevčani na čelu štajerskih Srba
   • Ovaj događaj, kako je u pristupnoj besedi obećao novoizabrani predsednik Rade Bakračević, bitno će uticati da Maribor i partnerski grad Kraljevo budu još čvršće povezani. To znači da će nastupiti novo doba, obogaćeno novim aktivnostima

   Srpsko kulturno društvo iz Maribora održalo je u subotu, 9. marta, Godišnju izbornu skupštinu. Pored ostalog, na ovom skupu je izabran nov Izvršni odbor, a za predsednika Društva je izabran Kraljevčanin Rade Bakračević, univ. dipl. inž., inače počasni konzul Kraljeva u Mariboru i čovek koji je već godinama jedan od najaktivnijih pripadnika našeg naroda u ovoj slovenačkoj pokrajini. U najuže rukovodstvo ove organizacije izabrana su još dva Kraljevčanina - Mihailo Lišanin, poznati umetnik i vlasnik galerije u Celju, koji će voditi slikarsku sekciju Društva, i Veljko Tomić, koji je imenovan za člana Nadzornog odbora.
   Ovaj događaj, kako je u pristupnoj besedi obećao novoizabrani predsednik, bitno će uticati da Maribor i partnerski grad Kraljevo budu još čvršće povezani. To znači da će nastupiti novo doba, obogaćeno novim aktivnostima. Jer, kako je rekao Bakračević, velika porodica Srba, kojih ima oko 8.000, živi u pokrajini Štajerskoj još iz vremena zajedničke nam države. Srbi su tamo korene pustili još pre Drugog svetskog rata, a od Slovenaca su uvek primani sa dobrodošlicom. Najbolji prijateljski odnosi između ova dva naroda uspostavljeni su 1941. godine, kada su Srbi u domove primili hiljade Slovenaca koje su Nemci proterali iz Slovenije. Tu srpsku pomoć Štajerci nisu zaboravili. Kasnije, u različitim vremenskim periodima, ti su se odnosi menjali nabolje, ali, nažalost, i na gore. Devedesetih godina prošlog veka odnosi između Srba i Slovenaca bili su najlošiji, da bi se poslednjih desetak godina ponovo podigli na stvarno prijateljski nivo. To se pokazalo i potpisivanjem novog partnerskog odnosa između dva nekada bratska grada, posle čega je usledila i značajna pomoć koju Srpskom kulturnom društvu u Mariboru pružaju opština Maribor i Ministarstvo za kulturu Republike Slovenije.
U predstojećem periodu prevashodni zadatak je da se pokrene srpsko pitanje u Sloveniji. Da se to pitanje podigne na viši nivo u zajednici sa prijateljima Slovencima kako bi se sve učinilo da se definitivno reši status Srba u Sloveniji, i to sa ostalim Srbima, koji žive u Sloveniji.
- Naši članovi govore slovenački jezik, što je potpuno normalno, a ja želim, i verovatno većina vas, da, jednom kada se probudim u našem Mariboru, čujem srpske reči na Radio Mariboru. To nama pripada i za to ću se boriti. Na to imamo osnovno ljudsko pravo.
Takođe, u zajednici sa ostalim Srbima u Sloveniji, moramo omogućiti ljudima koji to žele da uče srpski jezik, i moramo omogućiti dopunsku nastavu na srpskom jeziku za svu našu decu - rekao je Bakračević.
On je naglasio kako mu je velika želja da osnuje novinarsku sekciju u kojoj će se mladi ljudi učiti novinarskim veštinama.
U planu rada Društva je zacrtano i čvršće povezivanje Društva sa Savezom srpskih društava u Sloveniji, potom povezivanje članova sa predstavnicima Srpske pravoslavne crkve, preko paroha Save Kosojevića. Ideja je, takođe, da se što više Srba uključi u Društvo i učestvuje u zajedničkoj realizaciji ove akcije, odnosno da se sa društvom Sveti Nikola iz Maribora nađe zajednički jezik i unapredi saradnja sa ostalim društvima iz Maribora i sa Gradskom opštinom Maribor.

BITNO JE SVIMA POKAZATI SRPSKE VREDNOSTI
Društvo će u narednom periodu bitan naglasak staviti na humanitarne akcije kojima će pomoći Srbima u Republici Srpskoj i u Srbiji. Od tekućih aktivnosti, koje imaju za cilj kulturne, umetničke i sportske sadržaje, najavljeni su: susreti književnika, slikarska kolonija u kojoj će poznati slikari učiti članove društva slikarskim veštinama pod vođstvom akademskog slikara profesora Lojza Logara, Drugi međunarodni festival šaha Maribor 2007, obeležavanje Đurđevdana, Svetog Save, slave Društva i srpske Nove godine.
Društvo će učestvovati u akcijama ,,Internacionalnog kulturnog društva Štajerska zajednica", organizovaće učenje srpskog jezika za sve zainteresovane. U planu je i da se ove godine folklorna grupa ,,Branko Radičević" predstavi slovenačkoj publici u više navrata, a potom publici u Gracu, Republici Srpskoj i Srbiji. Ovo društvo se ponosi mnogim međunarodnim nagradama i priznanjima, a svojim zadatkom smatra prenošenje tradicionalne folklorne srpske narodne igre po Evropi.
- Pozivam 8.000 štajerskih Srba da se što aktivnije uključe u rad srpskog društva da bi Slovencima i ostalim državljanima Slovenije pokazali srpske vrednosti, koje su doneli iz država u kojima su se rodili: Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Napominjem još jedanput da smo mi, štajerski Srbi, veoma lojalni svojoj novoj domovini Sloveniji i da ćemo tako nastaviti - rekao je, između ostalog, Bakračević, novoizabrani predsednik, na Izbornoj skupštini Srpskog kulturnog društva u Mariboru.

Opet ,,zvezda” padalica

Stojkovićev šut za tri nova boda