TV Kraljevo jedino ispunjava sve kriterijume
Visoka cena niske odgovornosti
Mogućnosti za nastavak saradnje
„Ne može Srbija da ostane izolovana, ma koliko se vlast u tome trudila”
Položaj mladih sa hendikepom u srednjim školama u Srbiji i Crnoj Gori
Svetomir Bojanić iz Ušća još čeka na pravdu
Magnohromci, drug Tito i Džaba Ga Nama
Prvi put ,,Serbianit fest”
Fric Majcen, humanitarac broj jedan
Umetnost, kultura, obrazovanje
Sport: odbojka, košarka, fudbal

OBAVLJEN RAZGOVOR O DODELI REGIONALNIH RTV-FREKVENCIJA - piše Slobodan Rajić
TV Kraljevo jedino ispunjava sve kriterijume

   Članovi Saveta Radio difuzne agencije (RRA) Srbije razgovarali su krajem prošle sedmice sa predstavnicima dvanaest televizijskih kuća koje su konkurisale za dodeljivanje regionalnih frekvencija. Razgovor je obavljen u Kragujevcu sa predstavnicima šest javnih i šest privatnih televizija, a za radio-difuzno područje 14 konkurisale su televizije Kraljevo, Trstenik i „Melos”.
Tokom razgovora sa članovima Saveta RRA odgovorni predstavnici TV kuća koje su konkurisale predstavili su svoje programske, kadrovske, finansijske i tehničke mogućnosti za ispunjavanje najvažnijih kriterijuma za dobijanje regionalne frekvencije.
- Nadam se da mi niko neće zameriti od konkurenata, jer to je neko lično pravo da tako razmišljamo, ali čini mi se zaista da od desetak kriterijuma koje je Savet RRA Srbije proglasio kao meritorne za donošenje konačne odluke, naša TV kuća je u prednosti u svim tim navedenim kriterijumima - istakao je Dragan Rajičić, direktor i glavni i odgovorni urednik JP „Ibarske novosti”.
„Tehnička opremljenost TV Kraljeva je urađena po svim važećim standardima i predviđenim normama”, rekao je Aleksandar Knežević, šef tehnike TV Kraljevo, i dodao:
- Godinama smo se trudili da ispoštujemo sve te standarde i vreme je da se to sada i materijalizuje. Mi smo do sada bili jedna od retkih TV stanica koja je imala sve potrebne dozvole i tehničke saglasnosti države da radi svoj program, u skladu sa svim normama i zakonima.
Predstavnici TV Trstenik istakli su da su „uspostavili uspešnu saradnju sa drugim opštinama u okruženju, sa privrednim i drugim subjektima da proprate sve važnije događaje na području Rasinskog okruga”.
Na pitanje članova saveta RRA u čemu vidi prednost svoje televizije u odnosu na ostale dve za dobijanje regionalne frenvencije, Zoran Jovanović, vlasnik i direktor TV „Melos”, pored ostalog je istakao:
- Reći ću vam otvoreno. Prvo, TV Trstenik ne hvatam u Kraljevu i ne znam kako izgleda njen program. Što se tiče Televizije Kraljevo, mi smo u istoj zgradi, oni su na petom, a mi na četvrtom spratu. Jedni o drugima sve znamo. Mogu da kažem sve najbolje o kolegama i oni da dobiju i mi da dobijemo - nije greška. Znači, ja se sigurno neću naljutiti ako kolege iz TV Kraljevo dobiju dozvolu, a mislim da ne bi ni oni trebalo da se naljute ako mi dobijemo dozvolu.
Članove Saveta RRA, inače, posebno je interesovalo da li će privatne televizije u večernjim programima ukinuti emisije u kojima gostuju razni astrolozi i drugi nazovi proroci, kao i da li će među zaposlenima u tim medijima imati više onih sa visokom stručnom spremom.
Kako nezvanično saznajemo, odluka Saveta RRA Srbije o dodeli regionalnih frekvencija biće poznata u drugoj polovini maja ove godine.

PROTEST I PROGLAS NOVINARSKIH UDRUŽENJA
„Dosta” napadima i pretnjama!

   Srbija je 7. u Evropi, a 13. u svetu po broju ubistava novinara u mirnodopskim okolnostima, a samo od decembra prošle do marta ove godine zabeleženo je više od stotinu napada na novinare, aktiviste političkih stranaka i nevladinih organizacija, rečeno je na tribini, održanoj povodom pokušaja ubistva novinara beogradskog nedeljnika „Vreme” Dejana Anastasijevića.
Novinari su proglasom pod nazivom „Dosta” pozvali na solidarnost sa svima koji se suočavaju sa napadima i pretnjama i da redovno posvećuju odgovarajući medijski prostor napadima na novinare.
Udruženje novinara Srbije je predložilo izmenu zakonske regulative kako bi se omogućilo da se napad na novinara kvalifikuje kao napad na službeno lice. UNS je takođe dao bezuslovnu podršku proglasu „Dosta” Nezavisnog društva novinara Vojvodine i NUNS-a, kojim se traži da se novinari proaktivnim merama i solidarnošću zaštite.

JUČE U ČITAVOJ SRBIJI TRI MINUTA GROMOGLASNE TIŠINE
Dugo čekanje slobode

   Sloboda štampe se, kao ni druge slobode, ne poklanja. Ona nije odraz potrebe, već slika stanja. Kada država odlučuje o potrebama, tu se nikada neće naći slobode. Kada pogledate kako neka država funkcioniše, hteli-ne hteli, videćete u kakvom stanju su slobode. Kada država zauzda slobodu govora, to se neće videti kao što se vidi manjak slobode štampe. Dozvolite slobodu govora, ograničite slobodu štampe i - prva sloboda postaje neostvariva.
Srbija je prošla nekoliko, manje ili više sličnih, faza ataka na slobodu štampe. Taj kontinuitet menjao je ideološke predznake, ali uporno traje skoro 80 godina. I, uvek je služio istoj svrsi - oslobađao je vladare i njihove klanove od bilo kakve odgovornosti pred narodom, a narod je onemogućavao da sazna svoju moć, pretvori je u vizije i među svojim pojedincima pronađe najbolje.
   Mehanizmi uskraćivanja slobode štampe su uvek, kao njihovi kreatori, prilično primitivni. Ipak, donose nesagledive posledice. Nažalost, u tome im pomažu i medijski poslenici i javnost, konzumenti medija. U velikim udarima na medije dobar deo zatečene generacije novinara i urednika bi pokleknuo pod prvim udarom, a već u drugoj generaciji konzumenata došlo bi do visokog stepena nezainteresovanosti za kvalitet, a, naročito, za demokratsku upotrebnu vrednost medijskog proizvoda. Tada realno počinje diktatura.
   U diktaturama novinari imaju ili lažan ili nikakav društveni status. U socijalizmu su bili društveno-politički radnici, danas nisu čak ni radnici. Danas su potrošna roba. Od svih rana koje ima današnja Srbija, jedna od najdubljih je svakako ona koja ide do njenog srca, do smisla opstajanja. Na toj magistrali života sve je manje slobode štampe, a u slivniku duž magistrale sve ćete češće naći odbačenog, pa, čak i ubijenog novinara. Srbija će uskoro doživeti da njeno dozivanje demokratije neće imati ko da saopšti. A, onda, onda će i dozivanje utihnuti. Jer, ne može se dočekati nijedna sloboda bez slobode štampe.
U Beogradu, 3. maja 2007. godine

KOLIKO KOŠTA NEKONSTITUISANJE NOVE SKUPŠTINE I NEFORMIRANJE NOVE VLADE - piše Slobodan Rajić
Visoka cena niske odgovornosti

   • Trenutno, plate prima 284 poslanika iz bivšeg i sadašnjeg skupštinskog saziva, a u slučaju novih izbora, u jednom trenutku plate bi moglo da prima 534 poslanika iz tri skupštinska saziva!? • Vladimir Goati procenjuje da bi novi izbori direktno mogli da koštaju oko 20 miliona evra

   Kako je na jednoj od tribina o pregovorima o formiranju nove Vlade Srbije istakao Vladimir Goati, naš poznati politički i društveni analitičar, eventualni novi izbori, u slučaju neformiranja nove Vlade u zakonskom roku do 14. maja, koštali bi oko 20 miliona evra, od čega bi oko tri miliona bili samo troškovi organa za sprovođenje izbora!? Poznati ekspert, međutim, nije izneo podatke ili procene koliko je koštalo dosadašnje sedmomesečno nefunkcionisanje Skupštine, Vlade, Ustavnog suda i drugih neformiranih institucija, u skladu sa novim Ustavom, neposredno ili posredno, direktne ili indirektne. Te štete su, svakako, višestruke u svakom pogledu, pa i finansijskom i ekonomskom uopšte. Pre svega, zbog nepotrebno izgubljenog vremena, jer „vreme je novac”, i svaki propušteni dan znači najpre novi gubitak vremena u privrednim investicijama, proizvodnji, izvozu, zapošljavanju, izgradnji infrastrukture... a time i višemilionske štete, merene u evrima, za državu Srbiju, ali i za svaki privredni subjekat i pojedinog građanina, poreskog obveznika, ili ne.
   O tome kolike su finansijske štete dugotrajnog pregovaranja o formiranju najvažnijih institucija možda najbolje govore podaci, nedavno objavljeni, koliko nas trenutno koštaju i koliko će nas koštati naši narodni poslanici u slučaju raspisivanja novih izbora. Naime, ako se do 14. maja ne postigne dogovor o formiranju nove Vlade, građani Srbije bi u jednom periodu morali preko republičkog budžeta, odnosno u skladu sa Uredbom o privremenom finansiranju, da plaćaju poslanike iz tri saziva, ili, tačnije, 534 poslanika!? To znači da bi, ako se raspišu novi izbori, građani u jednom trenutku morali da plate oko 870.000 evra ili 69.420.000 dinara.
   Naime, prema skupštinskim pravilima, poslanici na stalnom radu imaju pravo da primaju platu još šest meseci po okončanju mandata. Trenutno, plate u Skupštini prima ukupno 284 poslanika. Tako je na platnom spisku Skupštine Srbije od 14. februara, kada je konstituisan parlament, 114 poslanika iz saziva u kome su vladajuću koaliciju činili DSS, G 17 plus, SPO, Nova Srbija i SDPO, a podržavao je SPS. Oni imaju pravo da platu primaju do 15. avgusta. Posle izbora, održanih 21. januara 2007. godine, od ukupno 250 poslanika u stalni radni odnos primljeno je 170. Oni bi, u slučaju neformiranja nove Vlade i raspisivanja novih parlamentarnih izbora 15. jula, takođe imali pravo da plate primaju još šest meseci, iako su radili faktički samo jedan dan, kada je započeta konstitutivna sednica 14. februara, za koju je izdvojeno oko 250 miliona dinara ili oko tri miliona evra. Ukoliko se posle tih novih izbora formira novi saziv Skupštine, to znači da bi se, pored tadašnjih 250, na platnom spisku našli i poslanici iz pretthodna dva saziva, odnosno ukupno 534. Poslanici parlamentarnih stranaka koje u prethodna tri meseca nisu uspele da se dogovore tako bi, na izvestan način, bili novčano nagrađeni za neuspeh u formiranju nove vlade.
   Naravno, to je teorija, ali realno moguća, u skladu sa pravilnicima i drugim propisima koji regulišu prava i obaveze republičkih poslanika.

MIŠLJENJE VENECIJANSKE KOMISIJE O NOVOM USTAVU SRBIJE
Pohvale, uz manji broj primedbi

   Kako piše Slobodan Vučetić, predsednik Ustavnog suda Srbije, Evropska komisija za demokratiju putem prava, kraće nazvana Venecijanska komisija, nedavno je usvojila mišljenje o novom Ustavu Srbije. Ova Komisija je 2005. razmatrala tadašnji nacrt Ustava Srbije i veći broj njenih primedbi uvršten je prilikom pripreme Ustava 2006. godine.
   Prema mišljenju Venecijanske komisije, najbolju ocenu, uz manji broj primedbi, dobila su naša ustavna rešenja o ljudskim i manjinskim pravima, za koja je ocenjeno da su u skladu sa evropskim standardima i da „u nekim aspektima idu i dalje od toga”. Ustavne odredbe o dodatnim i posebnim pravima pripadnika nacionalnih manjina ocenjene su kao „dobrodošle i važne”. Slične ocene date su i o odredbama o parlamentarnom sistemu, uz manji broj primedbi, kao i o Ustavnom sudu i civilnoj kontroli Vojske.
   Pozitivne ocene date su o odredbama kojima je regulisano da su „opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju”. Kritička napomena, međutim, izrečena je odredbi da „međunarodni ugovori moraju biti u skladu sa Ustavom Srbije”, jer, prema Bečkoj konvenciji o ugovornom pravu, država ugovornica se ne može pozivati na unutrašnje pravo da bi opravdala neizvršavanje međunarodnog ugovora. Zato se i predlaže izmena ili dopuna ove Ustavne odredbe. Druga primedba se odnosi na odredbu da su u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo i ističe da bi ona mogla da dovede do umanjenja zaštite prava na jezik i pismo manjina.
   Najozbiljnije kritike upućene su ustavnim rešenjima o „vlasnivštvu” političkih stranaka nad poslaničkim mandatima i prevelikom uticaju političke vlasti na izbor tužilaca i sudija i o sadržini prava autonomnih pokrajina. S obzirom na to da po novom Ustavu poslanike biraju građani neposredno, ali da istovremeno njihovim mandatima raspolažu stranke koje su ih kandidovale, „time se ozbiljno vrši kršenje slobode poslanika na izražavanje svojih pogleda o valjanosti predloga ili radnje i koncentriše preterana vlast u rukama partijskog vođstva, a mandat poslanika zavisi od volje i hira političkih stranaka”.
Po oceni Venecijanske komisije, nadležnosti Narodne skupštine, kao i Vlade, u oblasti pravosuđa smatraju se preteranim uticajem političkih organa. Pre svega, zbog toga što po novom Ustavu Skupština bira sve članove Visokog saveta sudstva, umesto da njegove članove iz redova sudija biraju sudovi, da predstavnika Advokatske komore bira sama Komora, a predstavnika Pravnog fakulteta sam Fakultet. Iz istih razloga kritikuje se odredba o reizboru svih sudija i tužilaca i ističe da nije dobro da (re)izbor vrši Skupština, a ne Visoki savet sudstva.
   Kada je reč o položaju i pravima autonomne pokrajine, Komisija ukazuje na raskorak između načelnih i konkretnih odtredbi, jer autonomija, baš kao i lokalna samouprava, pogotovo finansijski, Ustavom nisu direktno definisane, već je to prepušteno zakonu. U vezi sa suštinskom autonomijom Kosova i Metohije, ukazano je da „ona nije Ustavom zagarantovana, već da to takoće zavisi od budućeg zakona koji se donosi po ustavotvornom postupku”, kao i da „Srbija mora da poštuje odgovarajuće odluke Saveta bezbednosti”.
   Prema rečima Slobodana Vučetića, mišljenje Venecijanske komisije je stručno utemeljeno i o njemu i predlozima ove Komisije mora se voditi računa, kako prilikom budućih izmena Ustava, tako i prilikom primene kroz zakonodavnu funkciju Skupštine i Ustavnog suda. „Ako ne ranije, ustav će svakako morati striktno da se prilagodi svim evropskim standardima i budućem Ustavu Evrope, pre nego što Srbija postane član Evropske unije”, zaključuje Slobodan Vučetić.

MARKO BLAGOJEVIĆ, PROGRAMSKI DIREKTOR CESIDA:
Rekord nije oboren!?

   „U septembru 1997. godine održani su parlamentarni izbori u Srbiji. Istovremeno je Srbija „birala” i predsednika. Namerno stavljam izbore pod znake navoda iz prostog razloga što je ishod tih izbora bio sve samo ne rezultat opredeljenja građana. Glasovi su kradeni i levom i desnom, što su nesumnjivo potvrdile i brojne analize domaćih i inostranih posmatrača koji su te izbore nadgledali.
   Hajde da na trenutak zaboravimo sve to i da se setimo samo pregovora SPS i SRS o formiranju vlade koji su usledili. Ti pregovori su trajali čitavu polovinu godine. Punih šest meseci je, dakle, trajalo natezanje Miloševića i Šešelja oko toga ko će šta da dobije. To smo, izgleda, zaboravili.
   Koliko god su aktuelni pregovori dugi (a dugi su) i mučni (a mučni su), rekord u trajanju pregovora o formiranju vlade, dakle, još nije oboren. Još ga neprikosnoveno drže SPS i SRS”, istakao je, pored ostalog, Marko Blagojević, izvršni direktor Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID), u komentaru za list „Blic”, objavljenom u broju od 28. aprila.

DRUGI DEO POSETE PREDSTAVNIKA EVROPSKE UNIJE KRALJEVU - piše Slobodan Rajić
Mogućnosti za nastavak saradnje

   U drugom delu svoje posete opštini Kraljevo, Argiris Makris, zamenik ambasadora Grčke, Aleksi Vakuri, sekretar ambasade Finske, i Jelena Zekić, predstavnik Komisije Evropske unije u Beogradu, posetili su Veterinarski specijalistički institut i Atletski stadion Kraljevo, a na kraju ih je primio i predsednik opštine dr Miloš Babić. Povod posete bilo je obeležavanje pedesetogodišnjice osnivanja Evropske unije. U razgovoru sa domaćinima, zamenik grčkog ambasadora Argiris Makris istakao je da Evropska unija nije dovršena i savršena tvorevina i da za Srbiju svakako ima mesta u njoj. Visoke diplomate takođe su naglasile da je cilj ove posete želja da sagledaju situaciju u Srbiji izvan Beograda, da prenesu iskustva i vrednosti Evropske unije i prepoznaju najvažnije oblasti za međusobnu saradnju sa Srbijom i njenim regionima.
   - Želimo da kažemo da Evropska unija nije apstraktan pojam, već jedna tvorevina koja utiče na svakodnevni život stotina miliona građana - naglasio je Argiris Makris, zamenik grčkog ambasadora, u razgovoru sa predsednikom kraljevačke opštine.
   Predsednik opštine Kraljevo dr Miloš Babić upoznao je uvažene goste sa istorijom i privrednim i društvenim potencijalima kraljevačke opštine. „Kraljevo ima predivnu prirodu i mnoštvo manastira i drugih kulturno-istorijskih spomenika, pa je turizam jedna od bitnih stavki u njenom razvoju”, rekao je Babić. Posebno je zahvalio delegaciji na izraženoj želji da Srbija bude deo Evropske unije i, kako je istakao, „da pokažu da je evropski krov skrojen i po meri Srba”. Sekretar ambasade Finske Aleksi Vakuri se složio sa dr Babićem da su mogućnosti veće saradnje Kraljeva sa EU pre svega u oblasti turizma.
Tokom posete Veterinarskom specijalističkom institutu u Kraljevu direktor i radnici ovog Instituta goste su upoznali sa dosadašnjim rezultatima i uspesima. Posebno su naglasili da je Evropska agencija za rekonstrukciju i razvoj u protekle četiri godine u rekonstrukciju, opremanje i razvoj Instituta uložila oko 80.000 evra, kao i da se delom tog novca trenutno finansira rekonstrukcija zgrade za preradu sirovog mleka u okviru Instituta.
Delegacija je posetila i Atletski stadion, na kome je uz pomoć grčke ambasade rekonstruisan prizemni deo fasade i mokri čvor.

MEĐUNARODNI PRAZNIK RADA U KRALJEVU PROSLAVLJEN VIŠE „NERADNO”
Budilica malo koga probudila!?

   Ovogodišnji 1. maj, Međunarodni praznik rada, u Kraljevu je proslavljen bez sindikalnih i radničkih okupljanja, ali i slavlja koja su ranije bila uobičajena. Čak nije bilo ni većeg broja prvomajskih uranaka, logorskih vatri i drugih svečanosti na tradicionalnim mestima, poput onog u Mošinom gaju, odnosno Zmajevcu. Jedino je gradski duvački orkestar u ranim jutarnjim satima ulicama grada upriličio tradicionalnu prvomajsku budilicu, ali je malo koga probudio iz društvene i ekonomske letargije, pa i radnike „Magnohroma” i ostalih ugroženih preduzeća, penzionere, nezaposlene...
   I Opštinski odbor Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS) Kraljevo organizovao je, kao i u svim većim gradovima u Srbiji, potpisivanje peticije za izmenu Zakona o radu, kojom zahteva veću ekonomsku i socijalnu zaštitu prava radnika. Na štandu na Trgu srpskih ratnika, međutim, peticiju ASNS-a, kojom se traži i skreće pažnja na potrebu boljeg sindikalnog organizovanja i solidarnosti, potpisao je manji broj prolaznika koji su izašli u prazničnu šetnju, tako da se teško može očekivati da ova akcija donese veće efekte.
   Nasuprot tome, na Goču i još nekim „destinacijama” jedan broj Kraljevčana i gostiju iz okolnih gradova i sela proveo je prvomajske praznike na izletu, uz pečenu prasad, jagnjad i roštilj, piće i muziku. Ostali su 1. maj proveli u svojim domovima i u šetnji gradom, a samo su trgovci, ugostitelji, novinari i neki drugi profesionalci za koje nema odmora prvomajski praznik provodili radno.
   Za razliku od nekih drugih razvijenijih zemalja, pre svega Nemačke i Turske, gde je bilo masovnih sindikalnih protesta, Međunarodni praznik rada i u čitavoj Srbiji protekao je gotovo nezapaženo (osim manjeg protesta u Beogradu), iako je 20 odsto radno sposobnog stanovništva nezaposleno, isto toliko siromašno, a polovina prima minimalnu zaradu oko 9.000 dinara. Tek poneki sindikat i politička partija obeležili su praznik sa zahtevima za ostvarivanje radničkih prava, pre svega na posao i pristojnu zaradu. Inače, podsećanja radi, proslavljanje 1. maja kao Međunarodnog praznika rada počelo je u znak sećanja na 1. maj 1886. godine, kada je u Čikagu štrajkovalo 40.000 radnika tražeći osmočasovno radno vreme, a narednih dana je došlo do krvavih sukoba sa policijom. Druga Socijalistička internacionala je 1890. godine proglasila tim povodom 1. maj za Međunarodni praznik rada.

PRIVATIZACIJA - piše Dragan Vukićević
,,Papirpromet” traži gazdu!

   Preduzeće za proizvodnju, spoljnu i unutrašnju trgovinu ,,Papirpromet” iz Kraljeva, prema kalendaru Agencije za privatizaciju, najverovatnije će dobiti novog vlasnika na aukcijskoj prodaji koja je zakazana za 31. maj u Beogradu.
   Ukupna procenjena vrednost kapitala koji se privatizuje iznosi 279.786.000 dinara (3.456.906 evra), što predstavlja 70 odsto kapitala preduzeća. Depozt za učešće na aukciji je 13.989.000 dinara (172.845 evra), što je polovina početne cene na aukciji koja iznosi 27.979.000 dinara. Budući vlasnik biće u obavezi da u preduzeće investira najmanje 2.990.000 dinara.
   Od imovine, ,,Papirpromet” raspolaže distributivnim centrom u Kraljevu (5.000 kvadrata), proizvodnim pogoonom od 288 kvadrata, poslovnicom u Čačku od 281 kvadrata i poslovnom zgradom od 207 kvadrata. Od opreme, raspolaže mašinom za rezanje lepenke, jednim automobilom ,,jugo florida”, teretnim vozilom ,,jugo florida” i automobilom ,,jugo skala”.
   Najvažnija delatnost ,,Papirprometa” su štampanje, prerada papira, proizvodnja svezaka, mikrofilmovanje i trgovina. Zaposleno je 107 radnika, od čega osmoro sa visokom stručnom spremom.

KONFUZNO STANJE U “MAGNOHROMU” SE PRODUŽAVA
Praznih džepova i za Praznik rada!

   • Delegaciju radnika i Štrajkačkog odbora 1. maja primio je predsednik opštine dr Miloš Babić, ali uprkos njegovom velikom angažovanju da se razreši problem oko 2.200 radnika najvećeg kraljevačkog preduzeća, beznađe zaposlenih se produžava

Ni Praznik rada nije prekinuo štrajk u ,,Magnohromu”, koji traje već mesecima. Delegaciju radnika i Štrajkačkog odbora 1. maja primio je predsednik opštine dr Miloš Babić. Ali, kako kaže naš sagovornik iz Štrajkačkog odbora, kompetencije predsednika Babića su limtirane, uprkos njegovom velikom angažovanju da se razreši problem oko 2.200 radnika najvećeg kraljevačkog preduzeća, koje je prošlog leta kupio indijski ,,Global stil”, beznađe zaposlenih se produžava.
- To je bio razgovor očaja - kaže naša sagovornik - jer je stuacija giotovo bezizlazna. To je bio samo sastanak na kome smo razmenili informacije, ali i sagledali neke mogućnosti da se čvor razreši. Postoji nekoliko opcija, od kojih je jedna da ,,Magnohrom” ode u stečaj pod novm vlasnikom, da ode u stečaj pod državom, da se nastavi da se radi kao da se ništa nije desilo i da štrajka nije bilo, da interveniše Vlada Srbije sa nekim rezervama koje bi usmerila u preduzeće ili da se raskine ugovor sa “Global stilom”.
On ističe da se zaoštrava sukob između radnika i menadžmenta, ali i između samih radnika. Poslednje pare koje su dobili zaposleni isplaćene su, i to 40 odsto plate, uoči Vaskrsa, tako da su magnohromci ,,proslavili” i Praznik rada praznih džepova.
Naš sagovornik upozorava da se odnosi između samih radnika pooštravaju i ne isključuje mogućnost i većeg ekscesa od svakodnevnih svađa ili tuče koja se dogodila pre desetak dana.
Dodatnu pometnju unosi i podatak da su dva postojeća sindikata dobila po 40.000 evra na ime zaostale sindkalne članarine, pa se podeljeni radnici pitaju kako je moguće da ta dva sindikata dobiju istu svotu novca, uprkos razlici u broju članova. U međuvremenu, formiran je i treći sindikat, UGS ,,Nezavisnost”, koji već ima ok 300 članova, uglavnom radnika koji su napustili ona dva reprezentativna.
U svakom slučaju, 2.200 radnika i dalje je u štrajku, a radnici su svesni da lopta nije u njihovom dvorištu.

INTERVJU INTERNET-POSETILACA: BILJANA KOVAČEVIĆ-VUČO - piše Slobodan Rajić
„Ne može Srbija da ostane izolovana, ma koliko se vlast u tome trudila”

   • Mi samo čekamo da ljudi koji su učestvovali u nekim nečasnim stvarima progovore, ali onda to izgubi značaj: ili su oterani, ili su satanizovani, ili više „nemaju šta da kažu”.

   Na prošlonedeljnoj tribini „Suočavanje sa budućnošću” u Lingva centru u Kraljevu Biljana Kovačević Vučo, direktor Komiteta za ljudska prava (YUCOM), pored izlaganja o delovanju ove i drugih nevladinih organizacija i budućnosti Srbije, odgovarala je i na pitanja „forumaša” (članovi Foruma NVO) i posetilaca Internet sajta „Zamisli Srbiju” (www.zamislisrbiju.org). Prenosimo neka od najzanimljivijih pitanja posetilaca i odgovore Biljane Kovačević Vučo sa ove tribine o najaktuelnijim društvenim temama.

• Da li je posle svega što nam se dogodilo i što nam se događa totalitarizam budućnost Srbije?
- Nadam se da nije, iako sadašnja vlast nije demokratska i nalazimo se u nekoj vrsti „državnog udara”, jer nemamo nijednu važnu instituciju i one neće postojati dok vlast ne odluči da se nešto uradi po tom pitanju. Mi smo zapravo ucenjeni, kao da smo oteti, kao da nas drže otmičari, a mi ne možemo ništa da uradimo. Nema mehanizama da se izvučemo iz te situacije. Ipak, i pored toga, ne mogu zaustaviti baš sve ljude. Postoje čitave „oaze” slobode i drugačijeg mišljenja, drugačije stvarnosti u Srbiji. To će na kraju ipak da dovede do promena ovoga što se zove totalna uzurpacija vlasti od nepostojeće vlasti koja nije izabrana na izborima. Postoji veliki broj prodemokratskih snaga i slobodnomislećih ljudi i organizacija i opozicionih političkih stranaka, koji ne mogu baš tako da se ukinu. Oni možda u ovom trenutku nemaju moć da promene uzurpaciju vlasti, ali Srbija ipak kreće tim putem koji nije put totalitarizma.

PROMENA STANJA
• Ovde je sve postalo beznadežno, stanje se čak i pogoršava, i kako ja, kao mlad čovek, da verujem u budućnost Srbije?
- Zamislite kako je meni koja nisam više mlada!? Pa Srbija je i jedno i drugo. Svi smo imali prilike da odemo ili smo bar razmišljali o odlasku iz Srbije, pa smo opet ostali ovde. Ljudi na vlasti su nam „kidnapovali državu”, uzeli je kao svoje vlasništvo. Oni interpretiraju sve što se dešava ovde, a nama se oduzima pravo da želimo da ne živimo u državi koja je po njihovoj meri, i to se smatra izdajom. Da li je moglo da vam padne na pamet, na primer, u januaru 2000. da će biti „5. oktobar”!? Delovalo je takođe beznadežno, stvarno beznadežno. Ne verujem da će se desiti novi „5. oktobar”, ali stvarno verujem da ćemo nekako teško da ostanemo baš potpuno izolovani od celog sveta (mada i ta mogućnost postoji), da nemamo nikakve kontakte sa ostatkom sveta. Dolaze neke nove, mlađe generacije, i one će hteti da žive normalno!? Mislim da je to proces koji će kod nas trajati, a na nama je upravo da tražimo raskid sa onim što nas vuče da i dalje živimo na dnu i u blatu. Kad gledam mlađe generacije, tako nekako normalno i izgledaju, ne pričam o tome za koga se glasa i kako to izgleda, i one će ovo očajno stanje stvarno i da promene. Ne može Srbija da ostane izolovana ma koliko se naša vlast trudila, uprkos „naporima Vlade”, biće valjda i neki novi izbori, kad-tad.
• Na koji način možemo da promenimo sadašnje loše stanje u Srbiji?
- Treba pre svega svest da se promeni, ali kad nemate institucije, odgovornu vlast, pritisak javnosti, biće jako teško. Nije to čak ni pitanje svesti. Ljudi su svesni, ali nema tu mehanizama. Postoji iluzija demokratije, ali to nije demokratija. Mi imamo slobodu da govorimo, ali je pitanje da li imamo mogućnosti da svoje stavove javno iznosimo i objavljujemo, odnosno da izvršimo širi društveni uticaj, kad nemamo institucije i mehanizme za kažnjavanje neodgovornih političara i oni mogu da urade šta hoće, i mnogi to i rade.

SARADNJA SA HAGOM
• Kako vidite dalju saradnju sa Haškim tribunalom i da li će Ratko Mladić biti izručen tom tribunalu?
- Nema nikakve šanse da bude izručen! To se videlo odmah. Mislim da su tu krivci i Karla Del Ponte i međunarodna zajednica. Kad je krenula čuvena dobrovoljna predaja optuženih, mi smo počeli da protestujemo da to ne rade. Znači, mi smo ostali da živimo ovde u Srbiji sa ljudima koji su optuženi za najteže zločine, a koji su ovde od mnogih proglašeni za heroje, koji se žrtvuju za nas, i mi još treba da im budemo zahvalni. Umesto da budemo šokirani onim što se dogodilo, počelo je „drvlje i kamenje” na nas iz nevladinih organizacija. Tako je konačno stigao na red i Ratko Mladić. On je čovek kojeg ova država ne sme da izruči Tribunalu, već ga i štiti zbog toga što on može mnogo toga da kaže, i kako je bio komandant, i čije je komande slušao... Mnoga pitanja se otvaraju ako se on izruči, tako da sam ja apsolutno sigurna da ga ova vlast neće izručiti i da je to nemoguće dok su ljudi koji su podržavali Ratka Mladića na vlasti. To je kao da diskredituju sami sebe.
• Koliko je teško doneti rezoluciju u parlamentu kojom se osuđuje genocid u Srebrenici i da li će to Srbija ikada učiniti?
- Ne, nažalost, neće nikada, zbog toga što je ta Srebrenica u Srbiji postala poštapalica za sve i svašta, tako da se nekako kao pojam-reč „izlizala”, „ofucala”. Ona nema više nikakav značaj, ona ne izaziva nikakvu asocijaciju kod ljudi, kod većine ljudi. Srebrenica je postala mesto prepucavanja, „pingpong loptica”, koja od tog silnog ponavljanja i zloupotrebe zapravo više ništa i ne znači. Ja sam često pogrešno citirana oko presude Međunarodnog suda pravde u Hagu, pa je izgledalo da ja „navijam” da Srbija bude osuđena da plaća štetu i da mi „ropćemo” u dugovima. Pa nisam debil, valjda, da hoću da moja deca plaćaju štetu!? Ta presuda Međunarodnog suda je trebalo da znači da je Srbiji rečeno „poražena je ta vaša politika rata, poražena je politika zločina” i onda da mi krenemo nekim drugim putem. To je, međutim, propušteno. Nikada mi ne bismo plaćali tu ratnu štetu, jer to je trebalo da bude presuda koja bi značila početak normalizacije u regionu. Takva presuda nije doneta i onog trenutka kada se proglasilo da je Srebrenica genocid, ali genocid koji nije „pao sa neba”, koja je došla kao neki kompromis, u tom trenutku su se „otvorila vrata” da Dačići, Vučići i svi ostali još žešće krenu da negiraju sve što se desilo u Srebrenici i da zapravo pravdaju sve to, da konačno imaju „ćagu” da je Srbija u svemu tome nevina. I onda je krenula nova vrsta „šenlučenja”, koja je zaista onako uvredljiva za žrtve i za sve nas koji se stidimo zločina koji je učinjen u naše ime. Tako smatram da neće biti nikakve Rezolucije u Skupštini, jer kada takva politika postane „prihvatljiva” za građane ove države, onda više neće biti ni bitna.
• Da li je moguće da je Karla Del Ponte sarađivala sa Srbijom u prikrivanju nekih dokumenata?
- Ne bih se ja sada stavljala na stranu Karle Del Ponte i Džefrija Najsa, ali je činjenica da je Karla Del Ponte tužilac pred Haškim tribunalom i da je njoj bilo jako važno da dođe do dokaza, jer logika je tužioca da gleda svoj predmet, da uzme priznanja za suđenje Miloševiću, pa je logično da se tu naprave i pogodbe. O tome je govorio u „Insajderu” Beba Popović, kako su Dušan Mihajlović i Goran Svilanović putovali tamo da se sa nekim dogovore, tako da je manje-više polujavna stvar.
• Da li je sa donošenjem novog Ustava Srbije omogućen veći stepen decentralizacije vlasti?
- U Ustavu ima deo koji se odnosi na decentralizaciju, ali koji je katastrofalan. Srbija je strašno centralizovana zemlja i ceo problem, suština problema, jeste ta centralizacija i „beogradizacija” Srbije. Problem je, naravno, i Vojvodina, koja ima mnogo manje autonomije i svaki pravni akt koji ona donosi mora Beograd, mora Republika na njega da da saglasnost. To je korak unazad u odnosu na ono što je postojalo.

OTVARANJE DOSIJEA
• Kako ocenjujete nedonošenje Zakona o otvaranju tajnih dosijea u Skupštini Srbije?
- Tu nas je OEBS prevario. Mi, Centar za antiratnu akciju, Forum „Juris” i jedan broj drugih NVO uradili smo model tog Zakona. Onda je Vuk Drašković izabran za ministra inostranih poslova i dogovorili smo se da pomognemo SPO-u (zajedno sa Veljom Ilićem) da se pokrene procedura donošenja tog zakona u parlamentu. Mi smo sa timom SPO predlog tog Zakona doradili i predali u Skupštinu kao nacrt. Od tog trenutka, međutim, sve stranke, bukvalno sve, G 17 plus, DS, pa i deo SPO, rekle su da taj Zakon ne može da prođe zbog toga što bi rušenje doušničke mreže BIE urušilo nacionalnu bezbednost Srbije. Nacrt tog Zakona nikada nije stigao na dnevni red. Ja sam se dogovorila sa Draškovićem da traži podršku OEBS-a, ali, nažalost, Mauricio Masari, tadašnji šef Misije OEBS-a, napravio je „okrugli sto” posle kojeg je taj nacrt zakona stavljen u zapećak. Umesto njega, ispalo je da BIA predlaže taj Zakon, a mi smo ga i predložili da takva BIA i takvi likovi ne bi više postojali, a ne da oni sami sebe reformišu. A naš zvanični nacrt Zakona u parlamentu je predstavljen „kao pogled iz civilnog sektora”. Propuštena je ta šansa da se donese vrlo solidan zakon koji nije bio kopija takvih zakona iz istočnoevropskih zemalja, već specifičan, u kojem se vodilo računa o žrtvama tajnih dosijea i elementima doušništva koji su doveli do krivičnih dela.

UTICAJ NEVLADINOG SEKTORA
• Kakav je uticaj nevladinih organizacija danas u Srbiji?
- Nevladine organizacije imaju kod nas dosta veliku ulogu. To su pokazala istraživanja CeSID-a prošle godine, prema kojima smo mi i Beogradski centar za ljudska prava imali prepoznatljivost od više od 50 odsto, i više od 20 odsto pozitivnog mišljenja o nama. To je jako dobar rezultat. Laž je da mi loše stojimo. Bila je anketa i u „Blicu”, gde su, naravno, Vojska i SPC bile na prvom mestu, ali su NVO bile daleko ispred parlamenta, Vlade i političkih stranaka. Otuda i napadi na nas, jer nam oni stalno govore: „Što se vi bavite politikom, izađite na izbore i budite izabrani, pa se onda bavite politikom”. Ja ih pitam: ,,Ko je odlučio da se politikom bave samo ’izabrani ljudi’?” Nismo mi u parlamentu, nismo mi stranačka, partijska politika. To je zamena teza. Zato što imaju veliki uticaj, pomeraju stvari napred u Srbiji i nameću evropske i demokratske standarde, NVO su često napadane, ali stanje se ipak menja nabolje.
• Da li se plašite narastajućeg primitivizma i nasilja u Srbiji, na ulicama, u medijima, na svakom koraku, i da li verujete da nasilje može biti efikasno savladano?
- Ja se takođe bojim tog primitivizma i nasilja, ali smatram da je to rešiv problem, samo ako politička elita i Vlada žele da se to spreči. Kako običan čovek da zna da je po zakonu kažnjivo da na ulici išamara ili prebije nekoga zbog drugačijih političkih stavova, ako mu to ne pokažu oni koji imaju sve poluge vlasti svojim primerom i javnim kažnjavanjem takvih postupaka na višem nivou. Ako ste imali situaciju da Aligrudić, šef jednog poslaničkog kluba, u emisiji „TV signali” u Novom Sadu, pre odvajanja Crne Gore, ne reaguje na pitanje jednog gledaoca „Dokle će glas jednog Šiptara da vredi kao glas jednog Srbina”? On nije našao za shodno da reaguje na jednu takvu rasističku poruku i onda ne možemo ni da govorimo o normalnom životu u ovoj državi i ovom društvu. Ne možemo da očekujemo od običnog čoveka takvo uljudno ponašanje, ako šef poslaničkog kluba tako ne reaguje!? Nije to represija, ljudi će pljuvati po ulici dok ne budu plaćali kazne po reagovanju policije. Država tu ima edukativnu i prosvetiteljsku ulogu, a kakvu ova sadašnja ima kada su nam na vlasti rasisti i na kraju krajeva srbomrsci!? Da li se sećate šta je uradio Ataturk u Turskoj, kako je skinuo feredžer i zabranio islamistima svih boja da deluju mimo zakona, uveo zaista sekularnu državu preko noći i evo sada imate jednu drugačiju, moderniju Tursku, gde na ulice izlazi milion ljudi i protestuje jer neće islamizaciju države. Ja sam možda preterani optimista, ali zaista mislim da Srbija ima veliki potencijal da uspešno savlada svaki primitivizam i nasilje.
• Verujete li da je moguće da se postigne dogovor o formiranju nove Vlade Srbije i hoće li ona biti formirana u zakonskom roku?
- Pa ona je već formirana i zašto bi Vojislav Koštunica menjao situaciju. On ima sve poluge moći, što bi on delio sada Vladu sa Tadićem, baš ga briga!? Ovo će da traje koliko god bude moglo. Upravo smo na putu ka Kraljevu čuli vesti da je oržan „tajni sastanak” pregovarača, pa su onda to „prekrstili” u „trojni sastanak”, pa su onda svi demantovali da je održan i „trojni sastanak”, kao da je to nešto najgore što može da se desi - da su se oni sastali. Ja ne verujem u formiranje nove Vlade Srbije. Pre neki dan smo se šalili i rekli: „Neće Tadić da dobije ni Ministarstvo turizma”. Što bi mu Koštunica dao i to Ministarstvo, kad ovako ima sve. Da li se neko buni, je l’ imamo nekakvih problema oko toga?

PALANAČKI MENTALITET
- Ne mislim da su se građani susednih država otrgli od palanačkog mentaliteta. Postoji on u svim državama, i ja ne govorim da smo mi nešto lošiji ili bolji od drugih. Ja uopšte ne verujem u te organističke teorije. Međutim, činjenica je da naša vladajuća politička elita umnogome insistira na onom najprimitivnijem i najgorem kod nas i da jedino na taj način oni mogu da budu veliki. Ipak je to stvar nekog zajedničkog integrativnog odnosa i prosvetiteljstva, ali se ovde, uporno, gaji taj podanički mentalitet.

„PLIVANJE PO POVRŠINI”
• Kako očekujete da će biti okončano suđenje ubicama Zorana Đinđića i da li će svi oni odslužiti kazne koje su zaslužili?
- Oni će da dobiju zaslužene kazne u prvom stepenu, ali nisam sigurna kako će se ponašati Vrhovni sud Srbije. Čak mislim da će ih on ukinuti, zbog toga što je predsednik Vrhovnog suda protiv Specijalnog suda za organizovani kriminal. Vida Petrović-Škero ne priznaje organizovani kriminal, predsednik Vrhovnog suda ne priznaje suđenje za organizovani kriminal, i to u situaciji kad smo i mi kao i čitav svet potpisali Konvenciju u Palermu o merama koje moraju da se preduzimaju protiv organizovanog kriminala!? Tako da nema nikakve dileme da će Đinđićeve ubice biti osuđene u prvom stepenu, a da će onda Vrhovni sud verovatno naći neke bitne povrede odredaba postupka, čisto onako da se pokaže da na taj sud „ne može niko da utiče”.
- Ipak, ono što ostaje zaista gorko jeste činjenica da nije taknuto ono što se obično zove „politička pozadina ubistva”, ali ne „politička pozadina”, jer njoj se nikada ne sudi, već se sudi onom širem saučesništvu u ubistvu, a sud zapravo nikada nije dublje zašao u to, od pobune „crvenih beretki” do pisanja medija i te kampanje koji su doveli do ubistva premijera Đinđića. Nije se došlo do toga koje su sve grupe u tome učestvovale, nije se došlo do toga koja je uloga BIE, Vojno-bezbednosne agencije, nije se došlo do suštinskih pitanja, a došlo se samo do neposrednih izvršilaca. To vam je isto kao kod suđenja za ratne zločine, pliva se po površini, i čak ni ta površina nije istražena, kao što ste videli prilikom predaje Legije.

UDRUŽENJE STUDENATA SA HENDIKEPOM
Položaj mladih sa hendikepom u srednjim školama u Srbiji i Crnoj Gori

   Mreža mladih i studenata sa hendikepom Balkana (nekada Srbije i Crne Gore) kao jedan od glavih ciljeva ima promociju i uspostavljanje inkluzivnog obrazovanja na ovim prostorima. Projekat ,,Promocija inkluzivnog obrazovanja u Srbiji i Crnoj Gori” se fokusira na promociji ljudskih prava mladih sa hendikepom u oblasti obrazovanja i za ciljnu grupu ima srednjoškolsku omladinu sa hendikepom, kao potencijalne buduće studente, ali i lidere pokreta osoba sa hendikepom.
Projekat je podržao Institut za otvoreno društvo u okviru RE:FINE mreže - uz doprinos Programa podrške obrazovanju OSI, Budimpešta.
Osnovni cilj projekta je promocija ravnopravnosti i izjednačavanja mogućnosti mladih sa hendikepom za obrazovanje i ostarivanje preduslova za uvođenje inkluzivnog srednjeg obrazovanja na teritorijama Republike Srbije i Crne Gore.
•••
Udruženje studenata sa hendikepom kao partnere na ovom projektu ima Udruženje mladih sa hendikepom Crne Gore, Niško udruženje studenata sa hendikepom i Udruženje studenata sa hendikepom Kragujevac, dok je veliku podršku u realizaciji projekta dala organizacija Udruženje građana sa hendikepom ,,Svašta mogu” Šabac.
U okviru projekta sprovedeno je istraživanje o položaju mladih sa hendikepom u srednjim školama.
Pet istraživačkih timova kontaktiralo je 502 srednje škole u Srbiji i Crnoj Gori i intervjuisalo 484 učenika sa različitim vrstama hendikepa, od toga 288 učenika redovnih srednjih škola i 191 specijalnih škola. Odnos broja ispitanih u odnosu na pol je gotovo ujednačen, malo veći u korist ispitanica (51 odsto od ukupnog broja).
U Srbiji postoji 39 škola za specijalno obrazovanje, a u Crnoj Gori tri. Od tog broja, sedam škola je za osobe oštećenog vida ili sluha, a samo je škola u Podgorici, pored ostalog, i za osobe koje koriste kolica. Ostale škole se bave obrazovanjem mladih sa mentalnim hendikepom, intelektualnim poteškoćama i poremećajima u ponašanju.
•••
Od ukupnog broja škola koje su kontaktirane preko dopisa, istraživanje je urađeno u samo 115, od čega je 109 redovnih i šest škola za specijalno obrazovanje mladih sa hendikepom. Iako su prilikom kontakata sa psihološkim i pedagoškim službama škola dobijene informacije da prosečno postoji petoro do desetoro učenika čije stanje (najčešće okarakterisano kao smetnja) može da utiče na sam proces obrazovanja, rezultati koji su dobijeni tj. broj učenika i učenica koji su popunili upitnik, daju potpuno drugu sliku.
Razlozi za takvu situaciju mogu biti sledeći:
- neki učenici ne doživljavaju sebe kao osobe sa hendikepom i ne žele da sarađuju
- mladi koji pohađaju srednje škole uglavnom su maloletni, pa je bila potrebna dozvola roditelja za rad sa njima: roditelji nisu odobrili učestvovanje u istraživanju (plašili su se da će im deca biti stigmatizovana) ili psiholozi, pedagozi i ostalo školsko osoblje nisu želeli da pitaju za dozvolu (plašili su se reakcije roditelja, kolega, koleginica i ostalih učenika i učenica)
- profesori nisu dozvolili da deca napuštaju časove da bi popunjavala upitnike, a učenici nisu bili motivisani da učestvuju u ispitivanju u slobodno vreme
- osoblje psiholoških i pedagoških službi (ili drugo osoblje škole) nije imalo motiv da sarađuje u ovom istraživanju i da motiviše učenike.
Prilikom kontaktiranja škola značajna pažnja posvećena je i postojanju tipova hendikepa koji nisu vidljivi i tradicionalno se ne tretiraju kao hendikep.
•••
Pored velike neprilagođenosti svih srednjih škola (redovnih i specijalnih) osobama sa hendikepom, postoje i primeri dobre prakse. Na primer:
- učenici koji imaju teškoća pri pisanju imaju mogućnost izrade testova na kompjuteru ili verbalno
- neke škole imaju rampe na ulazima
- u nekim školama osoblje psihološke i pedagoške službe davalo je preporuke učenicima sa hendikepom da ostanu u redovnoj školi i u slučajevima kada su oni smatrali da bi specijalna škola bila bolje prilagođena njihovom hendikepu (najčešći su primeri osoba sa oštećenjem sluha).
Pored podataka dobijenih putem upitnika, boravak istraživačkih timova u specijalnim i srednjim školama u celom regionu obuhvaćenom istraživanjem predstavlja posebno iskustvo iz koga je proisteklo nekoliko potvrda polaznih pretpostavki za ovo istraživanje.
- Značajan broj učenika specijalnih škola shvata svoje škole kao redovne, iako su one po zvaničnim planovima i programima škole za specijalno obrazovanje.
- Izveštaji anketara govore o tome da nijedna škola na teritoriji obuhvaćenoj istraživanjem nije u potpunosti dostupna - nijedna nema oznake na Brajevom pismu, zvučnu signalizaciju, dostupne tolalete, liftove (ukoliko imaju više spratova), i jako malo ih ima adekvatne rampe za korisnike kolica.
- Učenici, a naročito zaposleni u srednjim školama sa kojima je ostvaren kontakt, ne poznaju u dovoljnoj meri mogućnosti dostupnosti i principe inkluzivnog obrazovanja.
- U velikom broju redovnih srednjih škola primećena je velika zatvorenost, kako mladih sa hendikepom, tako i nastavnog osoblja i porodice, na temu postojanja hendikepa.
- Četvrtina ispitanih iz specijalnih škola misli da profesori nemaju prilagođen pristup učenicima sa hendikepom, a isto toliko njih se osetilo diskriminisanim po osnovu hendikepa od nastavnog osoblja. Većina njih misli da im nastavna sredstva nisu u potpunosti prilagođena i više od trećine misli da je samo delimično prilagođen način ispitivanja.
- Nedostatci obrazovanja u specijalnim školama naročito su izraženi u školama za specijalno obrazovanje osoba sa oštećenjem sluha. Istraživanje je sprovedeno među učenicima koji pohađaju školu za osobe sa oštećenim sluhom u Beogradu i Kotoru.
Rezultati istraživanja pokazuju da veliki broj mladih sa hendikepom u srednjim školama nema razvijenu svest o svojim pravima, ne prepoznaje diskriminaciju ili je prihvata kao normalno stanje. Takođe, pokazuje da je školsko osoblje veoma konzervativno i zatvoreno ka inovacijama na bilo kojim poljima, a naročito kada se govori o inkluziji u školama za specijalno obrazovanje. Pravac pristupa mladima sa hendikepom koji je još uvek dominantan je pravac zastupanja integracije, a ne inkluzije, što sa sobom povlači getoizaciju osoba sa hendikepom u nekim segmentima društva.
•••
Ipak, u poslednje vreme ima profesora u srednjim školama koji su spremni na saradnju na polju uvođenja inkluzivnog obrazovanja. Postoje pozitivni pojedinačni primeri koji pokazuju da je inkluzija moguća u praksi, ali da je za nju potrebno, pored edukovanja osoba sa hendikepom, porodice i okruženja o njihovim pravima, temeljna reforma obrazovnog sistema, obrazovanje i edukacija nastavnog i stručnog osoblja koje učestvuje u sprovođenju i organizovanju procesa obrazovanja, stavranje grupa podrške inkluzivnom obrazovanju, a pored svega insistiranje da nastavni programi promovišu različitost kao bogatstvo.
Sa nekim od učenika koji su učestvovali u istraživanju nastavljena je dalja saradnja na promovisanju ljudskih prava i izjednačavanju mogućnosti mladih sa hendikepom kroz kreiranje uslova za inkluzivno obrazovanje.

PRES KONFERENCIJA U FILIJALI NACIONALNE SLUŽBE ZA ZAPOŠAVANjE
Aktivnim merama do novih radnih mesta

   Broj nezaposlenih lica na području kraljevačke opštine tokom 2006. godine smanjen je za četiri odsto, zahvaljujući aktivnim merama i programima Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijale u Kraljevu, čiji su planovi zapošljavanja u ovoj godini takođe veoma ambiciozni, rečeno je na konferenciji za novinare te Filijale, održanoj prošle sedmice.
Uspešna realizacija programa i druge mere kraljevačke Filijale, kako je istaknuto, doprinele su da prošle godine 3.205 nezaposlenih lica sa evidencije dobije posao. Pored ostalog, održana su i tri sajma zapošljavanja, više od 1.000 nezaposlenih prošlo je motivacionine treninge za aktivno traženje posla i omogućene su znatne subvencije nezaposlenima i poslodavcima. Ovakav trend nastavlja se i ove godine, rečeno je na pres konferenciji, a sredinom maja biće održan i skup pod nazivom „Mogućnosti i prednosti zapošljavanja mladih”.
- Oko 30 odsto nezaposlenih na nivou Srbije, pa i na našem području i u samom Kraljevu čine mladi ljudi do 30 godina starosti. Ono što otežava njihovo zapošljavanje su nedovoljna praktična znanja, što nemaju nikakvog radnog iskustva i potrebno obrazovanje prema zahtevima i potrebama poslodavaca - istakla je Zlata Živković, direktor Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijale u Kraljevu.
Kako je rečeno, Nacionalna služba za zapošljavanje raspisala je konkurs za podršku regionalnim programima zapošljavanja. Po tom konkursu, poslodavcima koji obavljaju delatnost od značaja za regionalni razvoj, ako zaposle najmanje pet lica sa evidencije koja prvi put traže zaposlenje ili „tehnoloških viškova”, biće omogućene subvencije od po 100.000 dinara po novozaposlenom radniku. Prioritet za dodelu ove vrste subvencije imaju poslodavci iz navedenih osnovnih delatnosti, kao i poslodavci koji imaju podoban poslovni plan i oni koji zapošljavaju nezaposlene iz rizičnih grupa.
Takođe, u toku su konkursi za dodelu novčane pomoći - subvencija za stručno osposobljavanje pripravnika, pripravnika-volontera i praktikanata, a i ove godine biće organizovane razne obuke za nezaposlene.
- Uglavnom je intencija da se ove godine ide na obuke za prekvalifikacije i dokvalifikacije za poslove za poznatog poslodavca, odnosno za one poslodavce koji će nakon sprovedene obuke zaposliti nezaloslene na neodređeno vreme - istakla je Zlata Živković.
Tako je trenutno u Fabrici vagona u toku obuka 40 nezaposlenih lica za poslove zavarivača i u Konfekciji „Elipsa” 13 lica za konfekcionare, a u planu je i obuka za sakupljače lekovitog bilja, u saradnji sa Institutom „Josif Pančić” iz Beograda.
Kako je rečeno, i ove godine za nezaposlene sa evidencije u Kraljevu biće organizovani kursevi stranih jezika, informatike, knjigovodstva i za poslovne sekretare.

REHABILITACIJA ŽRTAVA KOMUNISTIČKOG TERORA - piše Ivan Rajović
Svetomir Bojanić iz Ušća još čeka na pravdu

   • Nikome nije odbijao pomoć, davao je svima koji pokucaju na njegova vrata. Rizikujući svoj život, radio je u danima rata, jer svoje radnike nije hteo da ostavi bez plate. Sticajem srećne okolnosti na samom početku rata, izbegao je sudbinu svog strijeg brata Gligorija - Gliša Bojanića, koga su 1941. godine partizani Pavla Jakšića vezanog sproveli do Dželepskog mosta, gde su ga bez ikakavog suđenja streljali i njegovo telo bacili u nabujali Ibar, da nikada ne bude pronađeno

   ,,Ako započnemo svađu između prošlosti i sadašnjosti, uvidećemo da smo izgubili budućnost”. Ove reči Vinstona Čerčila nagone da sebi nekoliko puta postavimo pitanje da li će naši potomci morati da uče ono što su im dedovi znali, a očevi zbog svoje gluposti i oholosti zaboravili? Izgleda da pobednici koji su na ovim prostorima pisali noviju istoriju nisu imali obraza i morala da istinu prikažu u pravom svetlu.
Još su bolne i duboke rane Drugog svetskog rata. Njegov tok i kraj u Srbiji značio je sukob brata sa bratom i sina sa ocem. Sloboda je donela patnje i stradanja svima onima koji nisu bili za to da sila bude jača od pravde, a laž draža od istine.
Priča o nepravednom progonu i stradanju jedne porodice i njenog domaćina vraća nas u Ušće na Ibru, zahvaćeno požarom Svetskog i Građanskog rata. Ova priča govori o porodici Bojanić i Svetomiru Bojaniću, predratnom industrijalcu iz Ušća.

SVEDOK STRADANJA SRPSKOG NARODA
Svetomir Bojanić rođen je 21. septembra 1901. godine u selu Bojanići, nedaleko od Ušća. Još kao mladić bio je svedok stradanja srpskog naroda u Prvom svetskom ratu i kasnijih političkih borbi i previranja. Nezainteresovanost za politiku i smisao za trgovinu i razvoj proizvodnje bili su put kojim je sebe i svoju porodicu želeo da izvuče iz siromaštva. Trgovina građom i splavarenje nemirnim Ibrom nisu bili lak način za sticanje kapitala, ali Svetomir je svojom upornošću uspeo da sebi i svojoj porodici obezbedi pristojan život. Tridesetih godina dvadesetog veka sa suprugom Velimirkom i sinovima Stanišom i Ljubišom seli se u Ušće. Posao se sve više razvija i uoči Drugog svetskog rata njegova strugara, koja je pokretana snagom reke Studenice, zapošljavala je više desetina radnika. Nadimak Gazda Cvele nadenuli su mu meštani Ušća, ali i oni koji su pod njegovim skutima zarađivali hleb za svoje porodice.
Idiličnu priču o Svetomiru Bojaniću prekida Drugi svetski rat i sukob četnika i partizana. U bratoubilačkom ratu najviše stradaju neutralni i nepristrasni, a Svetomir je bio jedan od takvih. Nikome nije odbijao pomoć, davao je svima koji pokucaju na njegova vrata. Rizikujući svoj život, radio je u danima rata, jer svoje radnike nije hteo da ostavi bez plate. Sticajem srećne okolnosti na samom početku rata, izbegao je sudbinu svog strijeg brata Gligorija - Gliša Bojanića, koga su 1941. godine partizani Pavla Jakšića vezanog sproveli do Dželepskog mosta, gde su ga bez ikakavog suđenja streljali i njegovo telo bacili u nabujali Ibar, da nikada ne bude pronađeno.
Osećaj patriotizma preovladao je u Svetomirovoj duši i on odlučuje da prekine da radi i na taj način iskaže protest prema okupatoru. Ali uskoro iz nemačke komande iz Raške stiže naredba nemačkog majora Štensa da će mu, ukoliko ne nastavi da radi, strugara biti oduzeta, a on kao buntovnik biti streljan.
Godina 1944. i ,,oslobođenje” zatiču ga u Ušću. Stavlja se na raspolaganje Narodnom odboru i krajem 1944. i tokom 1945. godine njegova strugara isporučila je više od 400 kubika rezane građe za obnovu mostova od Kraljeva do Raške.
Oktobra 1945. sa svojim kamionom i vozačem prevozio je pšenicu i brašno za radnike strugare. U Kragujevcu mu u kontroli oduzimaju kamion i robu, a njega hapse zato što je izvršio ,,privrednu sabotažu”. ,,Sabotaža” se sastojala u tome što je gladnim radnicima obezbedio 2.000 kilograma brašna za ishranu.
Posle kratkog suđenja osuđen je na dve godine zatvora i konfiskaciju celokupne imovine. Kao građaninu drugog reda u novoformiranoj državi, oduzeto mu je pravo glasa i sva druga građanska prava.
Na intervenciju Milana Grola, predsednika Demokratske stranke, 1946. godine kazna mu se smanjuje za šest meseci, a strugara mu se vraća, odlukom dr Ivana Ribara.
U aprilu 1948. godine izlazi Zakon o nacionalizaciji industrijskih preduzeća. Po tom zakonu mu se oduzima strugara sa svim mašinama i pratećim objektima, a on biva osuđen na tri godine zatvora.
Bez zaštitie muža i oca ostaju Velimirka i sinovi - osamnaestogodišnji Staniša i šesnaestogodišnji Ljubiša. Komunistička partija sručila se ne samo na leđa Svetomira Bojanića, već i na njegovu celu porodicu.
I kako to obično biva, nedaće se ređaju jedna za drugom. U strahu od odmazde komunista, ali i zbog lične koristi, Svetomira se odriču mnogi prijatelji, ali i bliski rođaci.
Posle robije, bez imovine, ponižen i odbačen od društva, Svetomir se vraća u Ušće. Njegova priroda ne dozvoljava mu da se pomiri sa sudbinom, već uspeva da ponovo pokrene deo proizvodnje. Svoj bunt prema komunističkom režimu izražavao je na sebi svojstven način: svaki pravoslavni praznik za njega je bio neradan, za razliku od 1. maja i 29. novembra, koji su redovno bili radni. U tim godinama čvrsto se držao pravoslavlja i prijateljstva sa monasima manastira Studenice. Svakog božićnjeg jutra odjekivali su pucnji od kuće Bojanića. Bio je Srbin onda kada je to bilo najteže.

IME KOJE JE ULIVALO POŠTOVANjE
Živeo je dovoljno dugo da vidi smrt svog najvećeg krvnika - Josipa Broza Tita, a opet suviše kratko da dočeka pravdu. Godine 1981. umire Svetomir Bojanić. Stotine ljudi došlo je da oda poštu čoveku čije ime u Ušću i okolini uliva poštovanje čak i nekim njegovim neprijateljima. Jovan Mladenović, iguman Studenice (sada vladika Šumadijski), otac Julijan i otac Nikola održali su opelo za pokoj duše svog osvedočenog prijatelja. List ,,Politika” nije smeo da izađe u susret Svetomirovim potomcima i u čitulji ispod njegovog imena napiše ,,predratni industijalac iz Ušća”.
Srpska izreka ,,Ne da se, al’ će se dati”, pretočena u Svetomirove reči: ,,Ja neću dočekati, al’ neko moj hoće”, počela je da se obistinjuje. Godine 2005, 60 godina posle njegovog proglašenja za izdajnika i narodnog neprijatelja, njegov praunuk, Ljubiša Bojanić, sa nekoliko svojih prijatelja gimanazijalaca i delegacijom srednjoškolaca iz Nemačke, položio je venac u Spomen parku, što je prvi put da u Kraljevu venac žrtvama nacizma polažu građani Nemačke. Kao student Pravnog fakulteta u Beogradu, Ljubiša je u konsultaciji sa svojim profesorima podneo zahtev za rehabilitaciju svog pradede Svetomira.
Svetomirov mlađi sin Ljubiša podneo je Republičkoj agenciji za restauraciju urednu i tačnu dokumentaciju, pa, osim moralne, očekuju i materijalnu satisfakciju.
Primer Svetomira Bijanića iz Ušća pokazuje nam kakva tragedija nastaje kada sila nadjača pravdu, a tirani dobiju vlast. Da bismo svojim potomcima obezbedili srećnu budućnost, ne smemo ostati dužni svojim precima koji su zbog nas i naše budućnosti podnosili muku i nepravdu, kaže Ljubiša Bojanić, Svetomirov praunuk.

RAVNOGORSKI POKRET - piše Dragan Vukićević
,,Treći srpski ustanak” na Ravnoj gori

   • Na Ravnu goru dolaze istoričari i besednici, književnik Momir Vojvodić iz Crne Gore, te Matija Bećković, a biće prisutni i predstavnici SPC. Najavljuje se dolazak princeze Katarine i nj. k. v. princa Aleksandra, kao i košarkaša Milana Gurovića i Vlada Divca

   Ravnogorski pokret (predsednik Ljubo Nenadović), pod nazivom ,,Treći srpski ustanak”, na Ravnoj gori u utorak, 8. maja, proslaviće Markovdan, datum kada je 1941. godine srpski đeneral Draža Mihailović formirao Ravnogorski pokret i započeo borbu za slobodu posle aprilskog sloma Vojske Kraljevine Jugoslavije.
   Predsednik regionalnog odbora za Kosovo i Metohiju i član Centralne otadžbinske uprave Ravnogorskog pokreta i predsednik Organizacionog odbora za proslavu ,,Trećeg srpskog ustanka” Dragan Jovanović kaže za ,,Ibarske novosti” da obnavljanjem rada starih ravnogoraca, Ravnogorski pokret postaje autentična narodna organizacija i istinski naslednik svih državotvornih principa ratne organizacije, antikomunistički usmerene i u mirnodopskim uslovima.
- Ravnogorski pokret je nadstranačka organizacija koja okuplja sledbenike nacionalne i političke ideje legendarnog srpskog vođe i prvog gerilca Evrope Dragoljuba Mihailovića Čiče Draže - ističe Jovanović. - Sadašnje mirnodopsko delovanje pokreta usmereno je ka postizanju najvećeg stepena jedinstva naroda radi očuvanja srpske narodne misli, srpske države, kulture, vere i tradicije, kako u otadžbini, tako i izvan nje, uz maksimalnu saradnju sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Pokret se zalaže za napredak srpske države jačanjem srednje klase stanovništva, kako gradskog, tako i seoskog.
Inače, pokret se zalaže za primenu i poštovanje najviših demokratskih standarda, garantovanje privatnog vlasništva kao neprikosnovenog prava, povratak crkvene imovine, otvaranje tajnih dosijea službi bivšeg režima i lustraciju državnih i javnih službi, te za uspostavljanje ustavno-parlamentarne monarhije u Srbiji sa kraljem iz loze Karađorđevića po naslednom redu. Osim toga, Ravnogorski pokret nikada neće prihvatiti odvajanje Kosova i Metohije od matice Srbije, naročitu pažnju posvećuje Otadžbini srpskoj Crnoj Gori, a ujedno podseća da je Skadar srpski grad i da su današnju Severnu Alnbaniju (Stara Hercegovina), Austrougarska i Italija poklonile novonastaloj državi Abaniji. Ravnogorski pokret, prema programskom opreljenju, zalagaće se da mirnodopskim delovanjem zaustavi cepanje srpskog naroda i srpske države.
   - Mnogi svojataju pokret i lažno se predstavljaju kao legitimni predstavnici Ravnogorskog pokreta - kaže Jovanović. - Zato smo odlučili da pokažemo javnosti i dijaspori da smo mi sledbenici ideje Draže Mihailovića, koji je na Markovdan formirao Ravnogorski pokret na Ravnoj gori. Mi smo, osim toga, jedini registrovani ravnogorski pokret u Srbiji. Samo ovaj i nijedan drugi ne može tako da se zove. Mi hoćemo da na Ravnoj gori 8. maja pokažemo da nismo politička organizacija nego nadstranački pokret i odbijamo da od Ravne gore pravimo političku priču, kao što rade neke stranke (koje se okupljaju na Ravnoj gori 13. maja, prim. D. V.). Mi u utorak na Ravnoj gori zapravo organizujemo svesrpski sabor, neku vrstu srpske olimpijade, koja će biti prepoznatljiva u svetu i da postane srpski brend kao što je to Guča u ovom trenutku. Mi hoćemo da ljudi iz sveta dođu i vide šta su vera, tradicija, srpska kultutra, i kako se voli, brani i čuva svoja otadžbina.
   Prema njegovim rečima, upravo zato je ove godine organizovan bogat kulturno-umetnički i sportski program, u okviru koga će prvi put, u saradnji sa Biciklističkim savezom Srbije, koji je taj događaj uvrstio u svoj godišnji kalendar, biti organizovana biciklistička trka od Topole pa do Ravne gore.
Tog dana, pod nazivom ,,Za zdraviju Srbiju”, 250 ravnogoraca daće krv, dok će u programu učestvovati, osim poznatih estradnih umetnika, i pevači i pojci izvorne srpske i četničke muzike (Gedža, Smederevac...). Svoj doprinos daće istoričari i besednici, književnik Momir Vojvodić iz Crne Gore, te Matija Bećković. Nastupiće KUD iz Oplenca, a biće prisutni i predstavnici SPC. Najavljuje se dolazak princeze Katarine i nj. k. v. princa Aleksandra, kao i košarkaša Milana Gurovića i Vlada Divca.

KOMENTAR BEZ IKAKVOG POVODA - piše Ivan Rajović
Magnohromci, drug Tito i Džaba Ga Nama

   • Da se podsetimo, na današnji dan, pre ravno 27 godina, umro je drug Tito, maršal Jugoslavije, vođa komunista, rodonačelnik samoupravljanja, otac bratstva i jedinstva, kralj nesvrstanih i ko zna šta još za života i posle njega. Umro je Tito i ostavio nas da se decenijama potom zlopatimo kao sinji kukavci na ovoj balkanskoj vetrometini gde bi svaka ala i vrana da se nešto pita. O, kakve li slučajnosti da baš danas nastane ovaj tekst u kojem i drug poznat kao “To majka više ne rađa” ima svoje mesto. Ali, kao što je poznato, ništa nije slučajno

   Dakle, kada je drug Tito, Bog da mu dušu prosti, odlučio da ovaj pitomi šumadijski krajolik obogati jednom fabrikom opeka, nije se vodio nikakvim ekonomskim razlozima. To je bar poznato. Od nekoga ko nije znao da li otvara topionice gvožđa ili muljare grožđa, u Kraljevu ili Valjevu, ništa se bolje nije ni moglo očekivati. Verovatno mu je neko od vrlih i prekaljenih stručnjaka, stasalih u obračunima sa mrskim domaćim izdajnicima, vođen ko zna kakvom kominternovskom logikom, sugerisao da bi ovaj prelepi krajolik, na ušću Ibra u Moravu, mogla da krase i dva-tri fabrička dimnjaka uzdignuta ka nebu poput bratstva i jedinstva i drugih gluposti kojima su nas decenijama zamlaćivali.

GIGANT SVETSKIH RAZMERA
Ipak, a sam Bog zna kako, uspele su komunjare, pošto je iskrene komuniste Tito poslao na Jadran da tucaju kamen, a ne da prave ciglu u Kraljevu, da od obične ciglane naprave giganta svetskih razmera u toj oblasti privrede. ,,Magnohrom” je sa svojim prepoznatljivim vizuelnim identitetom, tananim dimnjacima iz kojih se neprestano izvijaju tanke niti beličastog dima, postao ne samo zaštitni znak i kovačnica para, već prava pravcata žila kucavica Kraljeva, izvor života, bolje rečeno, za sve one koji su u to vreme ovde bivstvovali. No, i to je već dobro poznato, kao i činjenica da je radio ,,Magnohrom”, a gradio se Beograd, tu i tamo i Kraljevo, mada neznatno. I radio je ,,Magnohrom”, obezbeđujući pojedinim rukovodiocima basnoslovne zarade i zajebanciju za seljake - polutane kojima je svaka nadnica bila dovoljna, samo da pobegnu sa svojih njiva i užive se bar u osmočasovnu ulogu radničke klase. Bilo je tada i stanova, regresa, rekreacije, dobre klope, akontacije, trinaeste plate, i koječega. Prava socrealistička bajka, milina jedna od samoupravnog socijalizma, koji je ovde delovao na delu, u praksi, u životu. Razvijao se ,,Magnohrom”, smolom i terom su premazivane opeke po vrhunskim metodama, a otvorena je i Fabrika elektrotermičkih proizvoda, u kojoj je zaposlena sva besposlena kraljevačka mladež sa tadašnjeg Biroa za zapošljavanje.
A onda su došle takozvane ničim izazvane sankcije, pa je i ,,Magnohrom”, kao i druga uspešnija preduzeća kojima su na čelu bile Miloševićeve perjanice, postao suva drenovina, iz koje se jedino nešto i moglo iscediti. I cedilo se. I bio je ,,Magnohrom” finansijer Miloševićevih bahanalija, ali i ludorija svih onih lokalnih aparatčika koji su istovremeno bili direktori raznih sektora i visoki funkcioneri SPS ili JUL. Sve je to poznato.
A onda kada su sve iscedili i isisali, gotovo svi su napustili ,,Magnohrom”, bacili se u privatan biznis sa stečenim magnohromskim parama, a firmu sa sve hiljadama (ne)zaposlenih radnika prepustili samoj sebi. I nijedna vlada od devedesetih godina pa naovamo nije imala sluha za onemoćalog, isisanog, oglodanog, očerupanog diva, koji više nije imao snage ni da se uguši u sopstvenim izduvnim gasovima. Svako je brinuo svoju brigu, ni ,,Magnohrom”, a ni Kraljevo, kao uostalom i sve ono što se u okviru relativno poznatih srpskih granica smatra provincijom, nikoga u Beogradu nisu zanimali, čak ni ove naše nesrećnike koji se zovu narodni poslanici. Ova gospoda u vladi, ta gospoda srpski domaćini u najizvornijim folklornim oblicima, čim bi onjušili beogradski smog, zaboravljali bi svoje seljačko poreklo i sopstvene štale, topli vonj kravlje balege koji su poneli sa okolnih brda u svoje nove rezidencije. Ko bi još pritisnut bremenom vlasti i velikim bolom za narod u predelu genitalija, brinuo o Kraljevu i Kraljevčanima, o ,,Maganohromu”, iz kojeg je izneto sve što se moglo izneti, od utičnica i sijaličnih grla do železničkih šina i tridesetotonskih elektromotora. A Beograd se i dalje gradio, i gradi, postajući sam sebi sve.

GORE NIJE MOGLO
Dolasku novog gazde, kako kažu, kralja nad kraljevima čelika i drugih legura, niko se nije preterano obradovao, čak ni ona šačica Roma, koja je u ovom moćniku prepoznavala svog dalakog rođaka, po tenu, a ne novčaniku, naravno. Ipak, očekivalo se da će nešto krenuti nabolje jer, činilo se da gore više nema kud. I? Ništa! Ni kralj Džaba Ga Nama (u prevodu na magnohromski), ni ova tehnička, pirotehnička, početnička ili kakva već vlada, nisu u stanju, niti imaju volje, da reanimiraju gotovo sasvim beživotnog ciglarskog gorostasa. A od aktuelnih tajkuna koji su kao nekadašnji rukovodioci punili svoje džepove, i džipove, a potom otvarali svoje firme i firme svojoj dragoj dečici, ni traga ni glasa. Boli njih što magnohromci već godinama nemaju čime svoju decu, a ni sebe, ni da prehrane.
Danas je situacija u ,,Magnohromu” dramatična, bar se tako na momente čini. Radnici traže samo ono što im pripada. Mada, ako me pamćenje dobro služi, isti ti radnici nisu pokazali neku naročito želju da se masovno pojave na protestima 1996-1997. i pripomognu zajedničkoj stvari. Tada ih je bilo strah. Sada hteli-ne hteli, moraju da biju svoju bitku, za opstanak. Tako treba. Valjalo bi samo da istraju u svojim zahtevima, da oni budu pokretačka snaga nove Srbije, budući da se ovde retko od koga još može nešto pametno očekivati. Zapravo, od njih se to očekuje, jer oni na to imaju legitimno i svako drugo pravo, a svi ostali bi trebalo da ih podrže u tome, za dobro svih nas, ako nam je do bilo kakvog dobra još uvek stalo. U protivnom, ako ovo ne uspe, onda će zaista biti Džaba Ga Nama, na induskom, magnohromskom, srpskom, ili bilo kojem drugom jeziku ili žargonu. Najebali smo, jednostavnije i narodskije rečeno.

PROTEST SRBA NA ADMINISTRATIVNOJ LINIJI PREMA KOSMETU
Povratak prognanih, pa status Kosmeta

   • Srbi traže da se hitno obezbedi povartak 250.000 Srba i drugih nealbanaca na Kosovo i Metohiju, da se omogući povratak raseljenima na više od 70.000 radnih mesta sa kojih su proterani. Da se što hitnije Srbima i ostalim nealbancima vrati sva pokretna i nepokretna imovina koju su u ovih osam godina Šiptari prisvojili i uzurpirali

   Dvodnevni protestni skup Srba proteranih sa Kosmeta na administrativnoj liniji Rudnica - Donje Jarinje završen je u petak, posle isticanja zahteva misiji Saveta bezbednosti na punktu, koji je između centralne Srbije i Kosmeta postavila međunarodna uprava. Delegacija Srba tokom popodneva predala je listu zahteva u 19 tačaka predstavnicima UN koji su obilazili Kosovo i Metohiju.
   Prognani Srbi naime traže da se hitno obezbedi povratak 250.000 Srba i drugih nealbanaca na Kosovo i Metohiju, da se omogući povratak raseljenima na više od 70.000 radnih mesta sa kojih su proterani. Da se što hitnije Srbima i ostalim nealbancima vrati sva pokretna i nepokretna imovina koju su u ovih osam godina Šiptari prisvojili i uzurpirali. Da se obnove srpske svetinje, groblja, spomenici kulture, koje su Šiptari spalili i razrušili. Da se ispuni Rezolucija 1244, kojom je predviđen povratak odgovarajućeg broja srpskih vojnika i policajaca...
   Među 12.000 učesnika protesta bilo je i oko 2.000 onih koji su trenutno boravište pronašli u Kraljevu.
   - U Savetu bezbednosti se govori o standardima, ali ne i o povratku 250.000 prognanika. Naš stav je da SB treba najpre da omogući povratak prognanika na svoja ognjišta, na radna mesta i u stanove u gradovima - kaže Dragan Jovanović, koordinator Odbora za KiM u Raškom okrugu, ističući podatak da je međunarodna zajednica za svega nekoliko dana na Kosmet vratila milion navodno proteranih Šiptara, a da za osam godina nije uspela gotovo nikoga od prognanih Srba da vrati na svoje ognjište.
   On ističe da ni posle devet godna od početka kidnapovanja (1998) nije rasvetljena sudbina nestalih i kidnapovanih. A kidnapovani su i građani iz unutrašnjosti Srbije, mahom vozači, dobavljači namirnica na Kosmet. Od 1.303 slučaja rešena su svega 243, a među nestalima ima i Šiptara i muslimana koj su bili lojalni građani Srbije.
   - Osim toga - kaže Jovanović - više od 40.000 Srba je interno raseljeno na samom Kosmetu, tako da je više od 400.000 Srba i nealbanaca pred očima međunarodne javnosti doživelo genocid.

PRIZNANJE ZA SVE DOBRO ŠTO JE URADIO ZA IZBEGLICE IZ KRALJEVA
Fric Majcen, humanitarac broj jedan

   Austrijski Grac, prestonica Štajerske, bio je nedavno sav u znaku velikog humaniste Frica Majcena, čije srce već godinama kuca za ljude iz Srbije, sa Kosova, iz Bosne i Rumunije, kojima je potrebna pomoć. Rade Živaljević, srpski vitez iz Graca, predložio je pre dve godine Frica Majcena, direktora ,,Humanitarne pomoći Štajerske", za veliko priznanje Evropske unije za sve ono što godinama radi pružajući pomoć izbeglicama iz svih delova nekada zajedničke države i iz Rumunije. Evropa je dve godine odlučivala o tome i ovih dana je stiglo pismo, u kome se Fricu Majcenu dodeljuje najveće priznanje za humanitarnu pomoć koju već godinama pruža izbeglicama iz Bosne, Srbije i sa Kosova. Priznanje je Fricu Majcenu, na svečanoj sednici, uručio Sigmund Nagl, gradonačelnik Graca.
   Ovaj sindikalni funkcioner, koji je već od 18. godine počeo da se bori za prava radnika, nesebično je pružao materijalnu i moralnu pomoć Humanitarnom društvu ,,Manastir Dečani" iz Graca i njegovom dugogodišnjem sekretaru Radu Živaljeviću. Uz pomoć Frica Majcena, Društvo ,,Manastir Dečani” već godinama šalje humanitarnu pomoć ljudima kojima je neophodna. Zajednički su do sada njih dvojica odvezli deset šlepera sa humanitarnom pomoći. U njima je bilo stotine invalidskih kolica, prehrambenih proizvoda, školskog pribora i garderobe, pa čak i sanitetsko vozilo za Matarušku Banju i stotine hiljada tada nemačkih maraka u gotovini. Fric Majcen je sa natovarenim kamionima probijao ,,blokadu" i predavao humanitarnu pomoć ljudima u najugroženijim krajevima. Zajedno sa Radom Živaljevićem stizao je u Srbiju (na Kosovo) u Bosnu, Hrvatsku i Rumuniju. Stizao je svuda gde je bilo potrebno. Vašem dopisniku je Majcen pokazao veliki broj pisama, koja su stizala iz mnogih krajeva Evrope, u kojima ljudi zahvaljuju za pomoć koju im je godinama pružao. Ima veliki broj zahvalnica iz raznih opštinskih organizacija Crvenog krsta. Na posebnom mestu drži zahvalnicu Opštinskog odbora Crvenog krsta iz Kraljeva, koju su mu dali za pomoć izbeglicama sa Kosova, kojih je u Kraljevu oko 30.000.
   Ovu dvojicu humanitaraca veoma dobro poznaju u Srbiji. Više puta su se Fric Majcen i Rade Živaljević probijali kroz sneg i razne blokade da bi stigli do onih kojima je pomoć potrebna, vozeći se u šleperima zajedno sa humanitarnom pomoći, da ne bi trošili prikupljeni novac namenjen siromašnima. Spavali su po kabinama i stizali na vreme do ugroženih porodica. I sada Fric Majcen, glavni čelnik za humanitarnu pomoć Štajerske, kaže da mu nije nikada bilo teško kada je trebalo da se pomogne. Njegov prvi radni dan, pre četrdeset godina, bio je u Austrijskom sindikatu i od tada je sve svoje vreme proveo boreći se za pomoć radnicima i sromašnim iz svih delova sveta, gde je živeo napaćeni narod.
   Fric Majcen, dobri čovek iz Graca, pored toga što pomaže sakupljanjem pomoći, pruža i finansijsku pomoć Društvu ,,Manastir Dečani”, od koje društvo plaća prevoz kamionima do Kraljeva, Kosova, Prijedora i Republike Srpske. Rade Živaljević, srpski vitez, koji je alfa i omega za sakupljanje humanitarne pomoći, navodi da je radostan što je uspeo njegov predlog kod evropskih predstavnika da se Fricu Majcenu dodeli ovo visoko priznanje, mada je nezadovoljan što Republika Srbija nije ovom velikom humanisti dala kakvo priznanje. Zbog toga je Živaljević u Internacionalnom kulturnom drštvu ,,Štajerska zajednica”, koje povezuje sve pozitivne ljude iz austrijske i slovenačke Štajerske, predložio da se Fricu Majcenu dodeli zlatno priznanje za humanitarnu pomoć, koju je slao siromašnim stanovnicima iz Srbije i Republike Srpske. Ovo priznanje će biti predato Majcenu maja ove godine u prostorijama srpskog konzulata u Gracu.
Rade Bakračević

UMETNOST - KULTURA - OBRAZOVANJE

PREMIJERA U KRALJEVAČKOM POZORIŠTU - piše Ivan Rajović
,,Samoubistvena Pepeljuga” Đorđa Milosavljevića

   • Ovo Pozorište, posle ove predstave, polako ali sigurno postaje ono što bi pozorište i trebalo da bude u postojećim okonostima, ali i provinciji u koju je Kraljevo gurnuto zajedno sa svim ostalim gradovima u Srbiji, van Beograda. Zasigurno jedna od najboljih predstava koje su ovde do sada napravljene, čime su se stekli svi uslovi da i jedno lokalno pozorište briljira i reprezentativno nastupi na scenama daleko izvan lokalnih ograda

   Otuđeni ljudi, tek brojevi, prezimena na poštanskim sandučićima, nosioci maski, gutači sopstvene muke, igrači svojih uloga koji, tek kada u jednom trenutku zbace svoje maske, shvate ko su i šta su zapravo. A i mi zajedno sa njima. Ovako bih ja ukratko opisao suštinu onoga što se dalo videti na premijeri predstave ,,Samoubistvena Pepeljuga”, rađenoj po tekstu i u režiji Đorđa Milosavljevića, a u izvođenju ansambla Kraljevačkog pozorišta.
Možda je na osnovu prvog gledanja jedne ovakve predstave teško stvoriti objektivan sud ili je doživeti onako kako bi to autor želeo, pogotovu kad ono što gleda već od samog početka gledaoca do te mere ,,obori s nogu” da mu osim ushićenja neke druge emocije i ne dolaze do svesti. I kako jedan ovakav događaj zaslužuje mnogo ozbiljniji kritički, psihološki, a možda i lokalpatriotski pristup, a i bar još jedno gledanje, da kažem samo, pre svega, da je u pitanju sjajan tekst, koji na momente deluje anahrono, iako je u pravom smislu moderan, odnosno urban. A ta zastarelost nije proizvod nedostatka ili autorske omaške, već i jedan od (be)smislova same predstave budući da ubrzanje koje ovaj život sve više zahvata teško da bilo koji aktuelni tekst može da prati. A to je, između ostalog, i samo jedan od problema sa kojim se suočavaju junaci ,,Samoubistvene Pepeljuge”.
Lakoća kojom se igraju likovi otuđenih jedinki u vremenu gde je otuđenje postalo sindrom, stil života ili usud je, slobodno mogu reći, bravurozna, pedantna, autentična. Možda baš onakva kakva bi trebalo ili kakva i mora da bude. A možda je sve to tako dobro i zato što je, verovatno, danas dosta lako igrati otuđenog Srbina, ako ga je uopšte i potrebno igrati. Ipak, ono što su ovoga puta uradili glumci našeg pozorišta prevazilazi granice korektnog u najpozitivnijem smislu i dovodi do prave egzaltacije i ne toliko zainteresovanog gledaoca. A tek onog kome je, između ostalog, stalo da se ponosi nečim kvalitetnim stvorenim u Kraljevu. I mada svako od glumaca ima trenutak sopstvenog bljeska, mislim da je najbolje reći kako se niko ne izdvaja i kako je svako svoju ulogu odigrao lako i dobro, do savršenstva. Sve to govori da se radi o glumcima koji sazrevaju i kojima je, kao što se i dalo primetiti, potrebno da imaju odgovarajući tekst da bi pokazali šta znaju i koliko mogu. Ovo Pozorište, posle ove predstave, polako ali sigurno postaje ono što bi pozorište i trebalo da bude u postojećim okonostima, ali i provinciji u koju je Kraljevo gurnuto zajedno sa svim ostalim gradovima u Srbiji, van Beograda. Zasigurno jedna od najboljih predstava koje su ovde do sada napravljene, čime su se stekli svi uslovi da i jedno lokalno pozorište briljira i reprezentativno nastupi na scenama daleko izvan lokalnih ograda.
Jednostavno rečeno, predstava koju bi trebalo pogledati i više puta gledati i uživati u njoj u skladu sa emocijama koje stvara u svakome od nas koji će se, bez sumnje, bar na momente prepoznati u onome što se događa na sceni. Jer, svi smo mi, i mimo svoje volje, pomalo otuđeni, da ne kažem samoubistveni.
U predstavi (sjajno) igraju: Vladan Slavković, Jelena Bartulović, Biljana Božović, Predrag Pavlović, Biljana Kostantinović i Ana Jerotijević, uz stalnu prateću ekipu.



DEČJA SCENA “PINOKIO” TEATRA “SUNCE”
Vitez slinavog nosa u borbi za lepotu života

   U nedelju pre podne u Kraljevačkom pozorištu je za najmlađe Kraljevčane izvedena predstava ,,Vitez slinavog nosa”, po tekstu Ivana Rajovića, a u izvođenju Dečje scene ,,Pinokio” Teatra ,,Sunce” i u režiji Zorana Savkovića Dzerija.
   Savković se još jednom u svojoj pozorišnoj aktivnosti, koja je već adekvatno vrednovana najvišim republičkim priznanjima, dohvatio ozbiljnog posla da jedan umetnički tekst postavi na scenu, a da sve uloge poveri najmlađim članovima svoje šekspirovske glumačke trupe. Zapravo, ,,Vitez” je jedna stihovana priča, ili moderna bajka, koja ima za cilj da čitacima, odnosno gledaocima, bez obzira na uzrast, prenese poruku koja bi u današnjem vremenu trebalo da bude suštinska svrha života ili ideja vodilja svake iole normalne jedinke u savremenom svetu. I koliko god bila jednostavna poruka da ,,Sve može lepše i bolje”, ona se doima u svom punom značenjskom smislu izgovorena iz usta onih koji su do nje uspeli da dođu sopstvenim saznajnim sredstvima.
   Mnogobrojna glumačka ekipa, pored oduševljenja sa kojim učestvuje u samom projektu, pokazala je, i pored svoje mladosti, i izuzetnu dozu profesionalizma, zrelosti i ozbiljnosti, što ovu predstavu svrstava u ozbiljne kulturne događaje koji će se tek pokazati u pravom svetlu. Bez preteranih panegirika koje jedan ovakav trud zaista zaslužuje, bitno je reći da, bez nekih bitnijih nedostataka, ova predstava izgleda baš onako kako bi i trebalo da izgleda, a primereno uzrastu za koji je pravljena, što oduševljenje najmlađih gledalaca, kao najboljih kritičara, na najbolji mogući način potvrđuje. Uz sjajne i maštovite kostime i adekvatnu muziku ,,Vitez slinavog nosa” predstavlja pravi praznik za dečje oči. Predstava koja je tek krenula u svoju kulturnu misiju koja će, verovatno, trajati toliko dugo dok se poruka pisca da ,,uvek sve može lepše i bolje” ne bude prihvatila kao smisao života i uslov najboljih međuljudskih odnosa.



IZ ČASOPISA “NAŠA PROŠLOST” - piše Bojana Milosavljević
Konfiskacije u Žičkom srezu

   • Nedavno je u izdanju Istorijskog arhiva i Narodnog muzeja - Kraljevo izašao iz štampe sedmi broj časopisa “Naša prošlost”. Objavljivanje ovog zbornika ubuduće će, zbog dokazanog kvaliteta i šireg značaja za stručnu i ostalu javnost, pomagati i Ministarstvo kulture Srbije. Zbornik u mnogim aspektima i na originalan način doprinosi novim saznanjima iz dalje i bliže prošlosti kraljevačkog kraja, inicirajući nove zanimljive teme i istraživanja

   Gospodin Marko Terzić, istoričar iz Kraljeva, u časopisu ,,Naša prošlost”, pozabavio se jednim veoma zanimljivim istraživanjem: primerima konfiskacija u Žičkom srezu posle okončanja Drugog svetskog rata. Ovaj deo naše novije istorije danas je vrlo aktuelan, jer se sve više govori o konačnoj a dostižnoj pravdi, odnosno denacionalizaciji i rehabilitaciji nekadašnje imovine i imena žrtava komunističke vlasti.
   Sam Terzić napominje da je njegov rad u zborniku tek deo šireg razmatranja ove velike teme i naše lokalne istorije, u kojem on koristi izvore prvog reda. Odrednica ,,Žički srez” najviše odgovara današnjoj - opština Kraljevo. U istraživanju koje prezentuje stručnoj javnosti i čitaocima reč je o kratkom ali burnom periodu političko-ideoloških previranja (od 1944. do sredine 1946. godine). Autor je odabrao specifične i pojedinačne slučajeve konfiskacije da bi ilustrovao osobine procesa: obračun komunističke vlasti sa ideološkim oponentima i sticanje materijalne koristi nove vladajuće klase. Koliko je ta svojevrsna anarhija brzo uzela maha, Marko Terzić dokazuje podatkom iz popisa industrije iz 1945. godine. Prema ovom pokazatelju, već po samom svršetku rata u rukama države je čak 82 odsto industrije; od toga je 55 procenata oduzeto konfiskacijom, dok je 27 odsto bilo pod, današnjom terminologijom rečeno, ,,suspenzijom” (sekvestar), odnosno, stavljeno pod državnu upravu do konačne sudske odluke, koja je, pak, gotovo uvek bila u korist nove komunističke države. ,,Zakonska osnova” za ovakvu pljačku privatne imovine i satanizaciju njenih vlasnika, kaže autor, bila je u odluci Predsedništva AVNOJ-a od 21.11.1944. godine.
   Iz ,,mora primera” konfiskacije i u Žičkom srezu gospodin Terzić izdvaja u svom radu nekoliko slučajeva. Objavljujemo u celini jedan (naslov je autorov, međunaslovi su redakcijski i dati radi preglednosti teksta).

ZLA SUDBINA DOMAĆINA SLAVKA VIRIJEVIĆA
   ,,U spisima Opštinskog suda u Kraljevu nalaze se podaci o domaćinu iz sela Ravanice, Slavku Rista Virijeviću, i konfiskaciji njegove imovine. Sličnih slučajeva kao što je njegov ima puno. On je, kako se u spisima vidi, prošao sve turbulentne, neizvesne i tragične godine rata bez decidnog vezivanja za bilo koju zaraćenu stranu. Tako je u relativnom miru dočekao proterivanje okupatora. U pomenutim spisima još stoji da je u momentu hapšnja imao 56 godina, da je bio oženjen i da nije imao dece, te da je bio dobrog imovinskog stanja, što za slučaj nije nevažno. Sudbina ili nešto drugo nije dozvolila da mir dočeka kao većina običnih ljudi koji se nisu vezali ni za jednu zaraćenu stranu u ratu.

TRGOVINA SA ČETNICIMA
   Naime, kako se vidi u presudi Višeg vojnog suda u Čačku od 26. maja 1945. godine, broj 534, u njegove kolibe, negde u brdima iznad kuće u kojoj je sa porodicom živeo, oko praznika Svetoga Save 1945. godine (27. januar, po novom kalendaru), došli su od vlasti progonjeni četnici. Njih nekolicinu je predvodio lično komandant četničkih žičkih brigada, predratni vazduhoplovni kapetan Mile Vasić. U Žičkom srezu ime Mila Vasića se i sada, više od 60 godina po njegovom samoubistvu na očevom grobu, izgovara sa strahom ili strahopoštovanjem zbog surovosti i doslednosti sa kojom je presuđivao neprijateljima četnika i uvodio ,,gvozdenu” disciplinu i red među svojom vojskom i narodom. Kakvu je reakciju tada izazvala njegova pojava, može se lako pretpostaviti. On je bio najprogonjeniji i najpoznatiji neprijatelj novih vlasti pod čijom su se komandom nominalno nalazili svi četnici Žičkoga sreza, a koga su se veoma plašili ljudi iz vlasti, sudeći po brojnim dokumentima koja o tome svedoče. Manje ga se nije bojao ni ideološki neutralan narod.
Prst sudbine je januara 1945. godine bio okrenut Slavku Virijeviću, za koga su, po sopstvenom svedočenju, četnici došli noću u njegovu kuću, tj. kako u presudi tačno stoji ,,da je morao ovo da radi, jer su za njega bili došli naoružani koljaši, vodili ga noću od kuće u dva maha do koliba”. A kada je tamo otišao, ,,bio je prinuđen da im tamo preda ono što su ovi zahtevali, jer bi ovi uzeli i inače i protiv njegove volje”. To što je on predao (prodao) bilo je jedno svinjče, koje je Mile Vasić uredno platio, i još neke sitne životne namirnice kojima su se četnici nahranili dok su tu boravili. Da bi četnici svakako uzeli šta su hteli i da se Slavko Virijević usprotivio, više je nego izvesno. Ali bi pri tome on i njegova porodica najverovatnije bili ubijeni. Isto bi usledilo i da je prijavio vlastima gde se ta grupa četnika nalazi, jer čak i kada bi ih sve pohapsili ili likvidirali, za izdaju komandanta svih četnika Žičkog sreza odmazda bi usledila brzo i neminovno od strane izuzetno brojnih četničkih grupa koje su 1945. godine posebno bile koncentrisane po šumama i brdima oko Ravanice i obližnjih sela. To je bio kraj gde im je u toku čitavog rata bio štab, a taj brdoviti teren je zbog nepristupačnosti izuzetno pogodan za skrivanje i gerilsku borbu. Slavko Virijević je takvu nespornu istinu i rekao na sudu, a što Vojni sud interpretira ovako: ,,Optuženi se izgovara (ozn. autor) da ih nije smeo prijaviti, bojeći se za sebe, porodicu i kuću”.

IZDALE GA KOMŠIJE?
   Kada je od nekoga (verovatno uvek za dojave ažurnih komšija) bio mesecima kasnije za to prijavljen organima nove vlasti, oni su ga odmah uhapsili i sproveli u zatvor, gde je optužen da je četnički jatak. Islednicima je bez uvijanja kao i na sudu ,,priznao da je u njegovim kolibama zaista boravio zloglasni Vasić, sa svojim koljašima, nekoliko dana i da im je on prodao jednu svinju i neke životne namirnice”. Pitanje je šta je drugo mogao da uradi? Sudbina ili nešto drugo stavili su tog čoveka u situaciju iz koje nije bilo izlaza. Nove vlasti nije zanimao život njegove porodice ni njegov, jer je bilo izvesno da ih nije bilo moguće zaštititi po brdima oko Ravanice, kada se zna da u tome kraju vlast nije bila sigurna ni još mnogo godina posle događaja o kome pišemo. Ali ono što ih je svakako zanimalo jeste bila njegova imovina.
   Presudom Višeg vojnog suda u Čačku, a što su potvrdile sve sudske instance, Slavko Virijević iz sela Ravanice, zbog svinjčeta koje je protiv svoje volje prodao četnicima Mila Vasića, bio je te 1945. godine osuđen na ,,robiju dve godine uz gubitak građanske časti za pet godina po izdržanoj kazni i konfiskaciju 50 posto celokupne imovine” (obel. autor). Spisak imovine koja je od njega konfiskovana sadrži 22 stavke, raznih parcela šuma, livada i njiva. Iako se efekat zastrašivanja potencijalnih jataka zaostalih četničkih grupa ne sme zanemariti, neminovno se javlja pomisao da je imovina u stvari bila primarni cilj presude. Relativno mala osuda na robiju tog imućnog seljaka uključivala je konfiskaciju polovine imovine, a u spisima sudova koje smo pretražili ima slučajeva da presude na pet, sedam ili deset godina robije nisu podrazumevale konfiskacije. Vlast se putem te i sličnih presuda dokopavala imovine bogatijih pojedinaca, sve dok kasnije putem nacionalizacije i drugih mera to nije bilo konačno rešeno.
   Slučajevi konfiskacija obrađeni u ovom radu (šira verzija - prim. nov.) jesu deo slučajeva koji su se iz ,,mora” sličnih dokumenata izdvojili takoreći sami. Oni svojim odstupanjima ukazuju na isto na šta i mnogi drugi obrađeni i neobrađeni dokumenti. Na to kakav je bio karakter vlasti koje su u ime novog, drugačijeg društvenog poretka zavladale našom državom nakon proterivanja okupatora sredinom prošlog veka.”
Autor: MARKO TERZIĆ, istoričar



NOVE KNJIGE NAŠIH AUTORA - piše Ivan Rajović
,,Naličja" ili Poruke iz srpske muke (bruke)

   Ime Dobice Čakanovića nije ni novo ni nepoznato na zlehudoj srpskoj satiričnoj sceni. Godinama već, moglo bi se reći više od decenije, čak, Čakanović je prisutan u srpskoj javnosti svojim satiričnim radovima. Pisao je, i još piše, tiho, u lokalu, provincijskom mraku, bolje rečeno, prevashodno uveren, valjda, kako se prava reč daleko i tamo gde treba čuje, a istovremeno verujući kako je baš taj provincijalni duh ono što je uzrok našeg posrnuća i kako je to ono tle koje bi trebalo zalivati satiričnom gorčinom ne bi li, konačno, iz njega nikli cvetovi nove srpske duhovnosti, primereno davno zaboravljenoj tradiciji ovog posustalog naroda.
Specifičnost Čakanovićeve satire je u tome što ona ne spada u kategoriju onih za koje bi se moglo reći da su same sebi cilj. Da predstavljaju umetnička svevremena dela u aforističkoj ili nekoj drugoj formi, koja je već sama po sebi savršenstvo pisane reči. Budući da Čakanovićev satirični opus nastaje uglavnom pod uticajem aktuelnih političkih događanja i da se manifestuje kroz objavljivanje u nedeljniku ,,Ibarske novosti", on ima i dnevno aktuelni karakter i hroničarsku crtu koja ga čini svosjevrsnim dokumentom naše svakodnevice nastalim iz pera i uma aktuelnog učesnika tih događanja. Naravno, ne kao kreator onoga što imamo, već učesnik, kao bespomoćni posmatrač višedecenijskog kataklizmičkog posrnuća čitavog jednog naroda, kojem ne preostaje ništa drugo već da prokomentariše ono što vidi i na svojoj koži oseća.
Čakanović zato pecka, bocka, gricka, ujeda, kritikuje, predlaže, koristi najraznovrsnije satirične forme, ne bi li tamo gde treba dopro njegov glas. Ne bi li oni kojima je ova satira upućena konačno shvatili ono što bi odavno trebalo da znaju. Jer, Čakanović, kao što se da videti iz njegovih tekstova, nije slučajno ostvareni pisac zalutao u carstvo reči kojima se poigrava dajući im nove smislove i značenja. On je čovek kojeg je, moglo bi se reći, potreba za socijalnom pravdom, za civilizovanim međuljudskim odnosima, naterala da se oglasi ovim, kako sam kaže, porukama iz srpske muke, ili bruke, svejedno. Ali, Dobrica nije ni tek puki nezadovoljnik koji je na ovaj način dao oduška svom spontanom duhu da se razmahne. On je, pre svega, vešt, iskusan i dobro ,,potkovani" analitičar društvenih gibanja u Srbiji s kraja drugog i početka trećeg milenijuma, pasionirani poznavalac ovdašnjih prilika, ideolog, moglo bi se reći, koji koristi satirični izraz kako bi pojasnio svoje stavove, svoje čitaoce usmerio na pravi put i ostavio trag za sobom kao misleće biće u vremenu svekolikog bezumlja i besmisla.
Čakanovićeva satira sabrana u knjizi ,,Naličja", budući da se radi o zastupljenosti gotovo svih satiričnih formi, ponekad nije ni mnogo duhovita, ni mnogo smešna, ni mnogo ironična, ona je jednostavno ogoljena i do surovosti svedena konstatacija, iskrena i istinita koliko i sam život na ovim prostorima. A taj život, koji sigurno nismo zaslužili, ono je sa čim se ovaj dobri čovek, Dobrica, ni u snu pomiriti ne može. I kao što obično biva, koliko pisac deluje na napisano, toliko i napisano deluje na pisca, pa Čakanović postaje u pravom smislu reči čovek koji bukvalno živi ono što piše, koji je, zapravo, glavni junak svojih beleški, kao i svi mi, uostalom.
U zemlji gde odrednica elita označava nešto što, blago rečeno, to nikada i nigde ne može biti, i satira mora biti nešto drugačija i primerena vremenu i okolnostima u kojima se začinje. Ona, valjda, mora biti baš onakva kakva je u knjizi ,,Naličja", što i jeste njena najveća vrednost. Ostaje dilema, dakako, šta je ovde naličje, da li ono o čemu se govori ili ono što je izgovoreno, odnosno napisano. Po mom mišljenju, pre bi se moglo reći da je naša stvarnost zapravo naličje života kakvim bi trebalo da živimo, a da je Čakanovićeva satira lice, odnosno autentičan opis te zlehude stvarnosti, bez krivotvorenja, bez ulepšavanja, ali sa neosporno dobronamerninm pristupom i umetničkim dometom kakav bi jedan ovakav rukopis i trebalo da ima.
Ima tu i gorčine, i cinizma, i ironije, i prekora, i iskrenog vapaja da oni kojima je dato nešto preduzmu, zbog čega ova knjiga na momente prestaje da biva umetničko štivo i poprima karakteristike svojevrsnog manifesta slobodoumnog mislioca za dobrobit sopstvenog naroda. Za neke druge ona može biti i hronologija srpskog duhovnog, materijalnog i svakog drugog postradanja u proteklom istorijskom periodu, jedinstvena objektivna slika našeg mikrosveta viđena iz ugla čoveka koji, kao što rekoh, znalački posmatra, a isto tako to i saopštava. I u jednom, i u drugom, i u bilo kojem slučaju, ovo je knjiga koju bi trebalo imati, knjiga koja ima svoju misiju i štivo u vremenu sadašnjem, ali i vremenu budućem, koje ima svoj značaj i svoju ulogu, samo zavisi iz koje se perspektive gleda, odnosno čita.

   Sloga - Vujić voda 2:0 (0:0)